Izvor: Politika, 20.Dec.2013, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Licemerni karakter uredbe o energetski zaštićenom kupcu
Opet je država, u aprilu ove godine, rešila da „pomogne” socijalno ugroženom delu stanovništva time što će mu obezbeditipopust na iznos mesečnog računa za utrošenu električnu energiju.
Zamišljeno je da ta pomoć deklarativno afirmiše brigu države o nevoljnicima, a sa stanovišta interesa elektroprivrede to je jedan jeftin poduhvat jer se eventualnim korisnicima popusta unapred postavljaju nerealni, bezmalo neispunjivi uslovi. To je operativno sprovedeno primenom Uredbe >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << o energetski zaštićenom kupcu. Članom devet ovog propisa definisano je, pored ostalog, da energetski zaštićeni kupac stiče pravo na umanjenje mesečne obaveze za određene količine električne energije, odnosno prirodnog gasa shodno brojnom stanju domaćinstva. Tako,na primer, za domaćinstvo s jednim članom, može se steći pravo na umanjenje mesečne obaveze u iznosu od 120 kilovat-časova mesečno, za domaćinstvo sa dva i tri člana od 160 kilovat-časova mesečno itd.
Licemerno-demagoški karakter uredbe se ogleda u tome što se pomoć uslovljava obavezivanjem energetski zaštićenog kupca na teško ostvariv, prilično nizak nivo mesečne potrošnje da bi se uopšte ostvarilo pravo na popust. A ako se taj limit samo malo prekorači, umanjenje popusta se prepolovljava! Na primeru jedne prosečne, tročlane porodice, to konkretno znači da ona, da bi ostvarila pravo na obećano umanjenje, mesečno može da potroši do 320 kilovat-časova.
U dinarskom iznosu takva „pomoć” zapravo i ne predstavlja značajnu stavku armiji nevoljnika koji su prilikom podnošenja zahteva za popust ionako već bili izloženi raznim troškovima radi obezbeđenja svakojakih potvrda, i to za sve članove domaćinstva, ne bi li se kvalifikovali za obećanu pomoć. Većina nevoljnika nije niti će uopšte pogledati uredbu na osnovu čega bi mogli shvatiti da se obećano „pravo na popust” može realizovati tek ako se nivo njihove potrošnje električne energije snizi do tesno postavljenog praga najveće dozvoljene mesečne potrošnje,što u slučaju, na primer, domaćinstva s jednim članom, iznosi 240 kilovat-časova, kod domaćinstva sa dva ili tri člana 320 kilovat-časova itd. A samo jedan običan električni šporet snage 2.500 vata, pod uslovom da je ispravan, tokom jednoiopočasovnog rada potroši 3,75 kilovat-časovaodnosno 112,5 kilovat-časovaza 30 dana. Da ne pominjemo ovde i neke druge potrošače, poput bojlera (snage 2.000 vati), pegle (2.200 vati), veš-mašine(1.850 vati), kao i druge kućne uređaje – potrošače manje snage (frižideri, zamrzivači, grejalice i dr.) koji su svakodnevno u upotrebi, u većoj ili manjoj meri.
Ima li smisla dovoditi ovakvu licemernu prirodu pomoći u vezusačinjenicom da u elektroprivredi egzistira i armija uposlenih ljudi čije je angažovanje jednostavno nesvrsishodno i ekonomski neopravdano? Zar zaista nije moguće da limiti u vezi s najvišim nivoom mesečne potrošnje budu postavljeni povoljnije u odnosu na sada utvrđene vrednosti, a da to ne ugrozi pravo na popust predviđen uredbom? Izgovor kao što je nedostatak finansijskih sredstava – budžetska ograničenja elektroprivrede – nije ubedljiv, i to zbog već pomenutog, predimenzioniranog menadžersko-administrativno-neproizvodnog kadra, zbog neumerene potrošnje na neproizvodne delatnosti (službena putovanja, troškovi usavršavanja, reprezentacija, sponzorstva, nadoknade ekspertima itd.) i zbog prevelike potrošnje na lična primanja rukovodećih kadrova.
Može li struka dati odgovor na pitanje kako da jedna porodica, koja živi sasvim prosečno, ostvari projektovanu potrošnju koja neće kompromitovati pravo na obećani popust,a da to ne bude nauštrb kvaliteta njenog života?
Ekonomista
Zoran Aćimović
objavljeno: 20.12.2013.
