Izvor: Politika, 23.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Laboratorija” na Balkanu
POČETKOM NEDELJE NA BALKANU je počela s radom američko-evropska „laboratorija” za proizvodnju države. Zamorče je, naravno, južna srpska pokrajina Kosovo, glavni izvođač radova je Evropska unija dok se „mozak” operacije nalazi s druge strane Atlantika.
Ulazak EU u posao bio je veoma traljav. Ministri inostranih poslova Unije nisu uspeli da se dogovore oko jedinstvenog evropskog stava povodom albanskog samoproklamovanja nezavisnosti Kosova. Umesto zajedničkog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nastupa primenjeno je tipično briselsko kompromisno rešenje – prepušteno je članicama da samostalno odlučuju da li će priznati postojanje nove države u Evropi.
Time je, u kratkom razdoblju, Unija pokazala drugu nemoć na Balkanu. Nejedinstvu oko Kosova prethodio je, naime, neuspešan pokušaj da se formalno otvore vrata Srbiji za ulazak u EU.
Pokušavajući da koliko-toliko zataškaju evropsku neslogu vodeće članice Unije – Nemačka, Velika Britanija, Francuska i Italija, one koje su među prvima zvanično priznale drugu albansku državu na Starom kontinentu – koriste već izlizane fraze. Najčešće se pominje „neodrživa situacija na terenu”, potreba da se konačno „počne s rešavanjem kosovskog problema”, „umire Albanci”. A Srbiji? Srbiji se savetuje: zaboravite prošlost, okrenite glavu od sadašnjosti i gledajte isključivo u svetlu evropsku budućnost. Naravno, bez Kosova.
TUMAČEĆI NOVONASTALU SITUACIJU na Balkanu evropski analitičari trenutno se najviše bave pitanjem šta je zapravo napravljeno od Kosova. U potrazi za odgovorom nude se različita tumačenja. Nesporan u ovim traganjima je samo početak. A on glasi: proglašenje nezavisnosti Kosova je pobeda SAD.
„Amerikanci su želeli da pošalju islamskom svetu signal, da jasno pokažu kako su u ovom konfliktu na strani većinskog muslimanskog stanovništva na Kosovu”, kaže Armando Garsija Šmit, analitičar fondacije Bertelsman u intervjuu nemačkom dnevniku „Zidojče cajtung”. „I da su protiv jedne hrišćanske države kao što je Srbija.”
Ono što je pod dirigentskom palicom Vašingtona sklepano već je neuporedivo teže opisati. Protektorat, nova forma kolonije, država bez države, suverena ali ne i nezavisna država, zavisna nezavisnost, crna rupa na Starom kontinentu, prestižni eksperiment Evrope, nova „igračka” EU, deo buduće velike Albanije, samo su neke od definicija ponuđenih u analizama.
Politička elita u Berlinu, Rimu, Parizu i Londonu ne obazire se, međutim, na teškoće analitičara i medija. Njima je pred očima samo jedan cilj: dokazati da rat protiv SR Jugoslavije, 1999. godine nije bio uzaludan.
A ko će sve to da plati nije važno. Dovoljno je Evropa bogata da finansira stvaranje i opstajanje još jedne albanske države. A biće, obećava šef slovenačke diplomatije Dimitrij Rupel, i donatorske konferencije. Kada od donacija mogu da preživljavaju Palestinci, Iračani, Avganistanci moći će i Albanci na Kosovu. Pa jasno je da svi zaborave stomak kad srce zaigra posle pogleda na visoko razvijen barjak nezavisnosti.
SNAŽNA PODRŠKA SEPARATIZMU koju je Unija iskazala na primeru Kosova može se, međutim, vratiti Evropljanima kao svojevrsni bumerang. Od Baskije do Pridnjestrovlja, od Korzike do Škotske postoje mnogobrojni pokreti i partije koji zagovaraju otcepljenje od matične države.
Ukazujući na ovaj problem bečki dnevnik „Di prese” navodi da separatisti deluju u 34 evropska regiona pa matematički zaključuje: njihov cilj je Evropska unije sa 61 državom članicom.
U Briselu, centrali EU, već postoji stranka, Evropska slobodna alijansa, koja pokušava da objedini sve separatiste. Politički gledano tu se okupilo šaroliko društvo – od komunista iz Baskije do ultranacionalista Flamanije. Svi oni imaju jednu zajedničku crtu. Postoji: snažan otpor postojećoj centralnoj vlasti, težnja ka nezavisnosti i želja da se svakako ostane deo Evropske unije.
Politolog Antonio Misiroli smatra da u ovom trenutku, ipak nema razloga za neku ozbiljniju zabrinutost Unije. On procenjuje da danas postoje samo tri ozbiljna krizna žarišta koja ugrožavaju teritorijalni integritet matične države, a to su – Baskija, Škotska i Flamanija.
Situacija u ova tri regiona je poprilično različita. U Baskiji vladajuća Narodna partija najavljuje za oktobar referendum o otcepljenju od Španije. Vlada u Madridu je već upozorila da bi takva odluka bila neustavna.
U Škotskoj je od maja prošle godine na vlasti Škotska nacionalna partija. Njen harizmatički lider Aleks Salmond obećao je da će pre kraja mandata, 2011. godine, organizovati referendum s ciljem da se Škotska otcepi od Velike Britanije.
Najkomplikovanija je situacija s Flamancima. Njihova zajednička državna kuća s Valoncima, Belgija, ozbiljno je uzdrmana. Od 10. juna prošle godine, zbog nesloge Flamanaca i Valonaca država nema vladu i jedina je sreća što kraljevska kruna nije podeljena.
Žarko Rakić
[objavljeno: 23/02/2008]
