Izvor: B92, 14.Apr.2019, 10:31   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Kako je valjevski "Krušik“ uspeo da se digne iz pepela posle bombardovanja 1999. godine

Tokom NATO bombardovanja u 12 napada ovde je palo više od 170 projektila, stradalo je 92 odsto postrojenja, a 20 godina kasnije Valjevci jure vezu da se zaposle u fabrici

Balistička tehničarka Milka Nikolić ima 54 godine, od toga je 32 provela u fabrici namenske industrije "Krušik" u Valjevu.

Bio joj je to prvi posao, odmah posle srednje škole, pravo sa biroa za zapošljavanje. Priželjkuje da u "Krušiku" >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << dočeka penziju.

Bila bi to gotovo reklamna priča socrealizma, da se u međuvremenu nisu desili rat, sankcije, bombardovanje, tranzicija i kapitalizam.

Na "Krušik" je, prema podacima preduzeća, u proleće 1999. palo najmanje 170 projektila, što je urušilo 92 odsto fabričkih postrojenja. Povređeno je šest radnika obezbeđenja, od kojih dvojica teže.

Kao vojna fabrika u kojoj su se proizvodile rakete, mine i razne vrste naoružanja za jugoslovensku vojsku i izvoz, smatran je legitimnim vojnim ciljem tokom bombardovanja NATO alijanse.

Generalni direktor "Krušika" Vladan Lukić kaže da su rat i sankcije tokom devedesetih ovu fabriku bacile na kolena, jer nije moglo da se izvozi, a Jugoslavija nije imala potrebu za količinom naoružanja koju je mogla da proizvede.

"Bombardovanje je bukvalno razorilo fabriku - neki objekti su potpuno uništeni, kao da nikada nisu ni postojali", navodi Lukić za BBC na srspkom.

Pred početak bombardovanja, radnici su se spremali i iznosili mašine na 50 lokacija u Valjevu i okolini.

"Govorilo se da će da počne i to je već bila svršena stvar", kaže Nikolić.

Lukić priča kako su mašine odvožene po raspoloživim halama drugih preduzeća, restoranima, pa i poljoprivrednim objektima - "praktično svuda gde je bilo odgovarajućeg prostora i električne energije, dovoljne snage".

Valjevo je tada videlo "moć Krušika, kakvu sve opremu poseduje", kaže.

"Radilo bi se dok sirena oglasi uzbunu a zatim se napuštala fabrika, sa opremom natovarenom na kamione. I tako u krug. Malo ko je mislio na opasnost, jer je cilj bio izvući što više".

U prvom od ta dva "tepih" gađanja u noći 2. maja 1999, pored zgrade u kojoj je živeo, teško je povređen penzioner Dragoljub Tešić Teša, tada elektrotehničar u fabrici.

Njegovo naselje "Milorad Pavlović", poznatije kao Kolonija, udaljeno je nekoliko desetina metara, preko puta fabrike.

"Ostavili su nas da izginemo. Molio sam da nas isele, jer nismo imali skloništa - podrumi su nam zbog podzemnih voda u nivou prvog sprata".

Ovo "sirotinjsko naselje", kako ga naziva, te večeri je bilo prazno - svako je otišao gde je mogao, on je odabrao da ostane.

"To je rat, nisam mogao da odem kod nekog u kuću da me hrani i da se kupam, a ne znamo koliko će da traje".

Začulo se brundanje aviona i zbog toga je izašao napolje.

"Prvi put se te noći, 2. maja, sirene šizele, nisu oglasile. Kasnije sam čuo da nijedan naš avion nije tad poleteo", prepričava on.

Kada je ranije pričao novinarima o događajima, bombe bačene te noći opisivao je kao "bojlere sa usijanim crvenim glavama koje lete".

Avioni su gađali "Krušik", ali je pet bombi palo i na njegovu zgradu, kaže, jer se tepih bombe rasprše na udaljenost od pola kilometra.

Zaklon je našao u komšijskoj šupi.

"Posle užasnog bleska i detonacije, pogodio me je ogroman kamen i polomio obe potkolenične kosti. Jednoj bombi sam bio na samom krateru - nije mi bilo suđeno da poginem", ističe Tešić.

Sreća u nesreći je, napominje, što NATO nije bombardovao "Krušik" dok su radnici bili u obavezi da idu tamo.

"Ako može da se kaže da je nešto dobro bilo u tome, onda je to što su gađali kad ljudi nisu na poslu. Da jesu, dok je trajala ta suluda radna obaveza - kamionima bi vozili leševe", navodi Tešić.

Kad su posle bombradovanja radnici, a među njima i Milka Nikolić, ušli u fabriku - 30. avgusta 1999. godine - zgrada je postojala u delovima.

"Sve je bilo uništeno, metalni delovi su poizletali. Sećam se, samo u jednoj prostorija nije kislo. Sva stakla su bila popucala, jer je bomba pala na menzu, a to je jako blizu - vazdušnom linijom stotinak metara.

"Nigde nije bilo ograde. Išli smo nekim puteljcima, gazili smo preko odvaljenih cigala i porušenog betona. Infrastruktura je bila načisto porušena", kaže Nikolić.

Priseća se da je svaku metalnu tablu trebalo šrafiti, pa su tek onda na scenu stupali stakloresci.

"Radilo se jedno po jedno, kao da otpočetka gradimo fabriku", kaže i priseća se da je su se i sami zaposleni trudili da osposobe šta su mogli.

Mnogi su, kaže, u to vreme uzeli 24 lična dohotka, misleći da "od toga nema ništa".

Plata od oko 50.000 dinara (420 evra) u gradu gde je, prema poslednjim podacima, za 2017. godinu, prosečna zarada iznosila 337 evra, dovoljan je mamac da se mladi Valjevci bore za radno mesto u "Krušiku".

Upravo to je jedan od ključnih razloga zašto je Milkina ćerka Aleksandra Bošković, kao nesvršeni ekonomista, 2016. zakoračila u barutnu radionicu fabrike.

"Cilj mi je bila solidna plata i radno vreme od osam sati", kaže i navodi da uz "izlazicu" može kod lekara u radno vreme, dobija slobodne dane za ispite, "sve to su pogodnosti, koje su meni bile presudne".

Pojedinci joj zameraju što "u superlativu priča o `Krušiku`, kao da se tamo prave bombone".

"Sve to stoji, mi pravimo oružje - svesni smo toga, ali ako ne radim ja, radiće neko drugi. Fabrika postoji i bez mene, a moj opstanak je u pitanju - možda je sebično, ali tako je".

Mediji su pisali u više navrata da je i oružje proizvedeno u "Krušiku" završilo u ratnim područjima - gde je po međunarodnim konvencijama zabranjeno izvoziti vojnu opremu.

Lukić kaže da su nevladine organizacije često postavljale i pitanja u vezi sa robom koju je Krušik proizvodio osamdesetih i koja je bila širom tadašnje SFRJ, a "ko zna kojim kanalima, iz bivših republika, završila na kriznim područjima".

On tvrdi da je izvoz "Krušika" uvek legalan, a fabrika sarađuje sa više od 70 zemalja sveta.

"Uslov za izvoz su dozvole svih nadležnih ministarstava Repubike Srbije, a i još nekih organa, kao i sertifikat krajnjeg korisnika - šta se dešava sa robom koju legalno isporučimo, na primer, kupcu sa Bliskog istoka nije naša odgovornost niti smo u mogućnosti da to pratimo", ističe Lukić.

Aleksandrin otac i Milkin suprug Zoran ima najduži "Krušik" staž u porodici - 36 godina.

Za to vreme se "saživeo sa mašinom - po zvuku zna šta joj je", kažu one, a Zoran dodaje da "situacija sad nije loša u fabrici, ali je bilo gadnih perioda".

"Bilo je više ružnih stvari, nego lepih".

Česte su kritike da "Krušik" zapošljava ljudi sa partijskom knjižicom.

"Za kompaniju kao što je Krušik, u državnom vlasništvu, uvek se pominjalo partijsko zapošljavanje, ne samo danas već i u prethodnim vremenima", ističe Lukić.

Mnogi u Valjevu, pre svega bivši radnici, smatraju da njihova deca i unuci treba da imaju prvenstvo u zapošljavanju, dok je njegov stav da znanja i veštine treba da budu osnovni kriterijum.

"Pri tome zaboravljaju da su, zahvaljujući privilegiji da rade u Krušiku, dobili stanove, školovali decu i primali pristojne plate, mnogo veće od ostalih u gradu, ipak, smatram da treba pružiti svima podjednake šanse", zaključuje Lukić.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Izvor: BBC News na srpskom
Pogledaj vesti o: Penzija

Nastavak na B92...