Izvor: Blic, 18.Jan.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
'Jugo' sklapaju promrzli prsti
'Jugo' sklapaju promrzli prsti
KRAGUJEVAC - Svakoga dana kragujevačka 'Zastava' napravi po 40 automobila. I tako će potrajati do kraja meseca. Trenutno se proizvodi 'jugo' i 'kec'. Poslovodstvo je zadovoljno jer se očekuje domaći 'punto' po italijanskoj licenci. A kako je radnicima, malo ko zna. Njih 120, koliko ih je juče bilo na montažnoj traci, rade na temperaturi vazduha, ali spoljnoj. A ona je ovih dana ispod nule.
Grejanja nema, jer fabrika automobila >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << 'Energetici' za isporučenu toplotnu energiju, tehnološku vodu i paru duguje pola milijarde dinara.
Radnik Milomir Ratković je u ovoj fabrici 19 godina. On u automobile ugrađuje instrument tablu.
- Bez grejanja smo već osam godina. Možda i duže. Zaboravili smo kako izgleda raditi u toploj hali. Kako je? Nikako! Danas je još i toplo, samo minus dva. A juče je bilo gadno, oko minus pet - priča Milomir, a ne zna ni sam šta da kaže.
Traka sa automobilima polako odmiče. Radnici, oni koji su imali (ne)sreću da se do sada ne nađu na spiskovima tehnološkog viška, nemaju mnogo vremena za priču. Promaja duva kroz polupraznu halu, kosti se mrznu... A oni su šaroliko obučeni. Kape, vunene trake za glavu, gunjevi... Žena srednjih godina, obraza crvenih od hladnoće, sedi za drvenim stolom kraj trake i priprema šrafove, stavlja na njih podloške i ostale delove. Sva se zaokruglila od garderobe. Na rukama su joj gumene rukavice sa odsečenim prstima, da bi imala osećaj. Tu je i Jelena Lazarević. Ona radi u 'Zastavi' od skoro. Ima tek 20 godina.
- Ja montiram farove. Najgore je za ruke, prsti se slede, pa ne mogu da se pokreću. A dole je beton, vuče zimoću pa i noge stradaju. A kada pada kiša, još je gore. Baš ovde, iznad, krov prokišnjava. Delovi su metalni, ledeni, lepe se prsti za njih - kaže Jelena.
U 10.30 počinje pauza. Traje pola sata. Prilika je da se nešto pojede, popije. Svi bi se rado i zagrejali, ali nemaju gde. Većina se prihvatila zalogaja tu, kraj delova, šrafova... Stolovi masni, a ljudi ne mogu ni ruke da operu. Imaju česmu, ali nemaju vodu. Isključena je, da se ne zamrzne u cevima. Kako je u toaletima, ne smemo ni da pitamo... Obezbeđen je čaj, koji retko ko pije. Kažu da liči na vruću vodu, da je bez ukusa... Stariji radnik, koji je tu u montaži već 26 godina, jede ohlađen burek. Zaliva ga 'koka-kolom'. Na sebi ima dve majice, potkošulju, košulju, debeli vuneni džemper, isti takav prsluk, šal, radnu bluzu, kožni prsluk, termo čarape, preko njih vunene, domaće pletene čarape, duge gaće, untrocigere, dva para pantalona... Na glavu je, do cvikera, navukao dvostruku vunenu kapu. Drhti, jer mu je opet zima... Pitamo ga da li se nada da će biti bolje. Odgovara mrzovoljno, kratko: 'Ne.'
Plate ovih mučenika koji teškim radom izdržavaju porodice su male. U proseku 18.000 dinara. Nebojša Radišić
