Izvor: B92, 27.Feb.2021, 13:25
Izviđači, priroda i Srbija: Od pesme kraj logorske vatre, do veština za čitav život
Prvi izviđački odred u Srbiji osnovao je doktor Miloš Popović 1911 godine.
"Izviđači i planinke velik nas je broj, protiv svega što ne valja idemo u boj - niz planine, reke, staze, izviđačke noge gaze, novi put i nove staze... Eto nas!"
Ovako je pevala sedmogodišnja Aleksandra Nešić sa poletarcima i "pčelicama" dok su im stariji brđani davali muzičku podlogu akustičnim gitarama, a sa obližnje logorske vatre iskre letele u vis, sjajeći u tami.
>> Pročitaj celu vest na sajtu B92 <<
"Izuzetno lepa sećanja me vezuju za taj pokret i za to vreme", uz širok osmeh na licu govori dvadesetosmogodišnja bivša izviđačica za BBC na srpskom.
Aleksandra Nešić se priključila izviđačima u prvom razredu osnovne škole, koju je pohađala u rodnom Velikom Selu u opštini Malo Crniće u istočnoj Srbiji.
Zasluga pripada njenoj najboljoj drugarici, sa kojom se družila vikendima kada je odlazila u posetu baki i deki u Petrovac, a koja se već priključila odredu u ovom gradu na Mlavi.
Uz dosta truda, Nešić je ubedila roditelje da je svake nedelje voze na sastanke u petnaestak kilometara udaljeni Petrovac.
"I tako sam ja krenula, da bi što više vremena provodila sa Mikom i da bi se družila", kaže Nešić.
Najviše je volela, priseća se, letnji i zimski raspust kada dođe vreme za tabore - godišnje izviđačko okupljanje lokalnih odreda.
Zimi su išli u susedno Ždrelo, a leti u šumu Trest na Homoljskim planinama, gde je avantura bila zagarantovana.
Tamo je boravila dve nedelje pod šatorom sa još četvoro izviđača, spavajući na krevetu na rasklapanje, u vreći.
"Ujutru ustaneš i obučeš se, središ šator jer sve mora da bude cakum-pakum i onda dolaze stariji koji su nas vodili, na jutarnju smotru i da provere da li je sve spakovano i pod konac", govori Nešić.
Odeveni u prepoznatljivu izviđačku uniformu - maramu i košulju, pristupali su ceremonijalnom podizanju zastave i pevali himnu.
Posle doručka su se bavili raznim aktivnostima, između ostalog - planinarenjem i igrama bez granica, dok su uveče glumili, pevali, recitovali i družili se kraj logorske vatre uz zvuke gitare.
"Ja sam bila prvi razred kad sam bila dve nedelje sama u šumi bez mame i tate, i kad gledam iz ove perspektive shvatam da smo bili užasno samostalni i odgovorni."
Podrazumevalo se da se sami oblače, peru zube i vode računa o ličnoj higijeni - nekada manje, nekada više uspešno.
Jednom je morala, kad se vratila kući, da baci patike koje je nosila na taboru jer su bile potpuno blatnjave i nisu mogle da se operu.
Do toga je došlo jer su Aleksandra i njena najbolja drugarica dobile kaznu da očiste njihove gumene čizme.
Otišle su do potoka i pošto nisu znale kako se to radi, bućnule su ih cele u vodu.
"To se nije osušilo za dve nedelje i zbog toga su mi patike bile uništene, a devojka koja nas je vodila nije mogla da veruje šta smo uradile" osmehujući se prepričava Nešić.
Odmah po otvaranju odreda u rodnom Golupcu u istočnoj Srbiji, početkom dvehiljaditih, izviđačima se pridružila Dušanka Popara.
"Bio je to lep i zanimljiv period, kada sam svašta naučila", kaže za BBC na srpskom 34-godišnja Popara.
Izviđački odred "Poreč" osnovali su njeni nastavnici koji su sastanke držali dva do tri puta nedeljno.
Pošto se priključila u šestom razredu osnovne škole, ubrzo je postala mentor mlađima i počela da im prenosi prethodno stečeno znanje.
Iako je odred bio relativno mlad, došlo je vreme za prvo takmičenje povodom Đurđevdanskih susreta koji su se održali u odmaralištu Savača pored Bora.
Njena ekipa se takmičila u orijentacionom višeboju koji je počinjao u šumi, a završavao se u gradu.
Neprilike su nastale odmah na početku jer su promašili drugu kontrolnu tačku, uprkos karti i kompasu koji su imali u rukama.
"Nismo znali ni gde smo ni šta smo, džaba karta, džaba busola, uhvatila nas panika", priseća se Popara.
Tih godina su, kaže, buknuli požari u okolini Bora, pa su se u jednom trenutku našli do kolena u pepelu.
Bauljajući po šumi, najednom se ukazala koliba.
"Usput smo naravno popili svu vodu, pojeli lanč pakete i prava je sreća što smo nabasali na tu kućicu u sred šume gde je bila neka žena sa unukom", opisuje Popara gotovo filmsku scenu.
Seća se da im je baka dala vodu i kiflice sa džemom i pokazala kako da se domognu pruge, odakle će lako pomoću karte pronaći put dalje.
Iako je prošlo pola dana, uspeli su nekako da se domognu grada gde ih je čekao starešina.
"Ja sam kosu počupao, nisam znao gde ste", smejući se prepričava susret sa starijim izviđačem, podsećajući da je tada retko ko imao mobilni telefon u ekipi.
Izviđačku karijeru morala da prekine kada je upisala srednju školu i preselila se u Beograd.
Ipak, sačuvala je znanje koje joj je kasnije pomoglo na Geografskom fakultetu, posebno na predmetima - kartografija i speleologija.
"Kad sam videla busolu, orijentaciju karte i određivanje azimuta na kartografiji, sve mi je bilo poznato sa izviđača, pa sam ispit lakše položila u drugoj godini na speleologiji, znala sam da vežem svaki čvor koji je trebalo", kaže Popara.
Izviđački pokret je 1907. godine osnovao britanski oficir Robert Baden Pauel.
On je početkom avgusta te godine organizovao kamp za dečake na ostrvu Braunsi, na jugu Engleske, gde je testirao ideje koje će detaljnije izložiti u knjizi Izviđaštvo za dečake (Scouting for Boys).
Dečaci različitih društvenih statusa od 1. do 8. avgusta učestvovali su u različitim aktivnostima od kampovanja, osmatranja i zanatstva, do viteštva, spasavanja i patriotizma.
Knjiga koju je Pauel objavio 1908, iste godine dolazi u ruke lekara Miloša Đ. Popovića, dok je službovao u Nemačkoj.
Početkom 20. veka, pošto je završio studije medicine u Beču, a vodeći se idejom o suzbijanju alkoholizma kod mladih, Popović osniva Savez trezvene mladeži, koji je na neki način bio preteča izviđačima.
"On je zaključio šta su najveći problemi tadašnje mladeži - nemarnost, loša higijena, zapuštenost, nedostatak odgovornosti i poroci, odnosno odavanje alkoholu", kaže Ivošević.
Ipak, prvi odred lekar formira u Beogradu na 6. maja 1911, zbog čega izviđači Srbije taj datum slave kao rođendan.
Popović ubrzo potom osniva Savez izvidnika i planinki, koji je nekoliko puta menjao nazive.
Ime koje nosi i danas - Savez izviđača Srbije, dobija 1959. godine.
Izviđači u Srbiji u period od 22. do 27. februara obeležavaju nedelju sećanja na Roberta Badena Pauela i Miloša Đ. Popovića osnivača srpskog ogranka izviđača.
Izviđači se širom sveta pozdravljaju na isti način - palac naslone na mali prst, dok kažiprst, srednji i domali prst stoje uspravno.
Ova tri spojena prsta simbolizuju "tri osnovne dužnosti" - prema sebi, prema drugima i prema "duhovnoj realnosti", kaže Ivošević.
"Prema sebi - da budu zdravi, odgovorni, da žele da napreduju i uče ceo život, da se kreću i budu aktivni.
"Dužnost prema drugima - međuljudski odnosi, odnos prema okolini i svetu, zemlji u kojoj živiš", dodaje 34-godišnji master inženjer pejzažne arhitekture.
Duhovna realnost kod izviđača u Srbiji nije povezana sa religijom, jer ovdašnji pokret čine skauti različitih veroispovesti, ali se odnosi na to "da budeš u ravnoteži sa sobom, trezven, hrabar, da misliš pozitivno i imaš vedar duh".
Pored pozdrava, univerzalan način raspoznavanja širom sveta predstavljaju i neki delovi garderobe, ali pre svega marame.
"Dešavalo mi se da kada u nekoj stranoj zemlji vidim nekog sa maramom, da mu priđem i pozdravim ga izviđačkim pozdravom.
"Tako se prepoznamo i ja automatski mogu da ih pitam za bilo koju pomoć ako mi zatreba i to je prava lepota našeg pokreta", dodaje Ivošević.
Svaki odred ima jedinstvene boje na marami, koje bira po sopstvenom nahođenju.
Kada izviđači iz Srbije idu na neku smotru u inostranstvo, svi nose iste ljubičaste marame koje na rubovima imaju trobojku i na jednom delu grb Republike Srbije.
Pogledajte vide o mrkom medvedu sa planine Tare
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Izvor: BBC News na srpskom
