Izvor: Politika, 13.Jan.2014, 17:26 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Italijan u Beogradu
Tekst koji je objavljen u ovoj rubrici pod naslovom „Bitka za 14 platu” me je pogodio, nekako sam se uplašio da će tom nakaradnom slikom o Italiji i Italijanima poneko steći pogrešan utisak o mojoj zemlji, mom narodu i njegovom biću. Priznajem. Zaboljelo me je.
Moj život u inostranstvu je zapravo ovaj koji živim u Beogradu, jer ja sam Italijan koji se oženio sa Crnogorkom – Srpkinjom i odlučio da živi u Beogradu, gradu njenih studija. Zafrkavaju Crnogorce da se >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << posle studija ne vraćaju kući i da još dovedu nekog sa sobom da ostane u Beogradu. Tako je bilo i sa mojom Srpkinjom – Crnogorkom. Završila je svoje studije, zaposlila se preko crnogorske veze i još dovela mene u Beograd i tako kompletirala priču Crnogorac- ka u Beogradu.
Poslednjih 20 godina, za „moj” Božić smo u mom rodnom gradu u Italiji, a za „njen” u Beogradu. Šta smo sve, osim bombi, preturili preko glave u onim ratnim danima da bi održali taj dogovor, to znamo samo mi, posebno što moja Crnogorska Srpkinja nije htjela da uzme državljanstvo Italije „ni zbog đece!”
Ništa nije pomoglo da je nagovorimo. Ko je putovao van zemlje u to vrijeme, zna koliko je para, dokumentacije, strpljenja, čekanja u redovima bilo potrebno da bi se dobila viza. Ni to je nije pokolebalo. Ostala je Srpkinja iz Crne Gore! Tačka.
Redovno čitam Politiku, jer je i njen otac čitao Politiku, a ona nastavila, pa sam „nastavio” i ja i tako sam naučio i srpsku ćirilicu. Da ne pomislite da sam idealan zet, moram reći da mi u pisanju ovog teksta pomaže gospođa. Smije mi se kada napišem „ođe” ili kažem „viđi da ti rečem”. Kaže da sam to preuzeo od njenog oca i da sam se pocrnogorčio, kaže da sam „terazijski Crnogorac”.
Tekst koji je objavljen u ovoj rubrici pod naslovom „Bitka za 14 platu” me je pogodio, nekako sam se uplašio da će tom nakaradnom slikom o Italiji i Italijanima poneko steći pogrešan utisak o mojoj zemlji, mom narodu i njegovom biću. Priznajem. Zaboljelo me je. Ostavilo je mučan utisak na mene, da neko tako priča o jednom čuvenom gradu, o jednoj borbi ljudi da ostvare svoja prava...
Kada sam i ja, kao i svi moji prijatelji i svi moji dobri sugrađani izlazili na beogradske ulice da se bunimo i borimo protiv raznih nepravdi za mene je to bilo veličanstveno, opasno za mene kao Italijana sa obadvije strane i demonstranata i policije i na kraju sam se bunio i protiv odluka moje zemlje... a nije mi palo na pamet da se rugam demonstrantima.
Srbi su, Srbi su... Srbi! To je sve što ja mogu reći, jer ni posle ovoliko godina ne smijem tvrditi da vas poznajem dobro. Volim vas, to da.
Dopada mi kako umijete da se družite, da se žrtvujete za prijatelje, da pomognete, da saosjećate, da pružite ruku pomirenja, da budete ljuti, da se potučete za uvredu pa šta košta da košta, dopada mi se kada na ulici svaki dan sretnem najmanje desetak žena koje su svjetske ljepotice a da to i ne sanjaju.
Dopada mi se sarma, gibanica, šljivovica, praseće pečenje, sjedenje po kafanama, a ipak posvećenost đeci i porodici. Volim da se „trijeznim” uz raso iz kiselog kupusa. Sve to volim. Volim moje komšije koji komšiji Hrvatu iz našeg ulaza i meni nikad nisu rekli ništa ružno zbog toga što smo „stranci”, nego su uvijek nas prvo zvali na svoje Slave i veselja. Malo je reći hvala! Volim što sam dobrodošao. Volim što je stigao FIAT, upravo iz tog „prestrašenog” Torina.
Ne smeta mi intimiziranje, ne smeta mi tapšanje po leđima, dodirivanje tokom razgovora, grljenje i ljubljenje tri puta, ne smeta mi sto je gužva u saobraćaju, što autobusi kasne, ne smeta mi što me taksista vozi kuda on hoće a ne kuda ja želim, ne smeta mi hiljadu stvari u toj tamo sada dalekoj Srbiji. Ne, ništa mi ne smeta što je od naroda. Narod je srpski divan i baš zato što ima i mane ja ga volim.
Nije sve idealno nigde, pa ni u mom „inostranstvu Srbiji” nije sve idealno, daleko od idealnog, ali ga volim takvog jer vidim da nege u grudima Srbije kuca ogromno toplo srce zaboravljenog naroda.
Žao mi je što su se toliko ostrvile Njemačka i Engleska protiv njih, što im podmeću džihad i albanski separatizam kao nož pod grlo da bi se predali i prodali. Žao mi je što Srbi zaboravljaju. Zaboravljaju sebe, svoju istoriju, svoje porijeklo, svoje dobre ljude, heroje, pisce, naučnike, žrtve rata, sirotinju..... to mi nije jasno kako je moguće. To ne razumijem.
Žao mi je što se svi bave politikom. Žao mi je što toliko zavise od loših ljudi. Zao mi je što pored toga što sve znaju i vide opet vjeruju da, osim Boga, ipak neko negde misli na njih i da će stati u njihovu odbranu i presuditi po pravdi... bilo Rusija, bilo Kina, bilo oni sami.
Žao mi je Kosova jer znam da je to Srpski Vatikan, da je tamo veliki stub oslonac i korijen Srpskog naroda i današnje Srbije, ali i tu se ide srcem i nadom u pravdu, što nije loše ali je sada beskorisno. Ponekad imam utisak da su svi svjesni dramatične situacije, ali nekako sami žele da bude još gore, da se dotakne „dno dna”, gotovo mazohistički, pa tek onda da se krene naprijed i gore sa kraljem na čelu. Čini mi se da nisu svi svjesni da je dno dotaknuto, osim ako i dalje ne važi :”Možemo mi to još gore!”
Volim Srbiju i zbog bureka sa sirom i jogurta „kravice”, najboljeg pića na svijetu. Kako nam sada nedostaje u Italiji, evo mi prebacuju da smo mogli barem dva litra ponijeti. Burek smo donijeli, vjerovali ili ne!
Volim kada u kafani mogu popričati i sa nepoznatima za susjednim stolom, pa ako se dopadnemo kao društva da spojimo stolove i nastavimo druženje preko ručka do večere uz obavezno javljanje ukućanima:„Sine, reci mami da je tata u kafanici sa nekim društvancem, ali ću doći brzo!” Kako je „brzo” relativan pojam u srpskoj kafani to samo žene znaju.
Mora da je i Mileva Marić vodila Anštajna u kafanu odakle je dobio ideju za relativnost.
Volim šsto Srbi imaju Teslu, volim što su mi objasnili da je Tesla izmislio radio, a ne moj zemljak Markoni, volim što znaju dosta o Italiji i što nas i pored toga vole. (kaze gospođa da se ne ulagujem ovom izjavom!) Volim što pamtite Kosovsku bitku i prije nje. Volio bih da pamtite više komšije, dobre ljude, darodavce, da branite svoje sportske zvijezde i ljude od časti kada ih napadaju tabloidi.
Ne volim što ste imali Farmu, Velikog brata, Grand, što ste imali najužasniju emisiju na svijetu na televiziji, mislim da se zvala Gola istina, sa onom voditeljkom koja je postavljala ona pitanja koja samo bolestan um može i pomisliti a kamo li pitati. To je moja prva trauma iz Srbije.
Druga je bila kada je mojoj gospođi, u radnji preko puta, prodavačica rekla:„Ma idi bre ti u tvoju lepu Crnu Goru šta ćeš ovde?”
Ali ja znam da je to samo loša politika donijela, pa smanjujem doživljaj i gasim vatru u grudima. I to je život i to je dio žuči koji valja popiti da bi čovjek znao da cijeni med koji Srbija daje svakom ko je posjeti. Taj med i mene drži čvrsto vezanog za Srbiju, naravno i žuč.
Vaš Italijan,
Giani Feragani & Co
objavljeno: 13.01.2014.
