Izvor: Politika, 26.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Evropa naše mladosti
Popuštali su nacionalistički okovi i pokazali smo svetu svoje izobličeno lice. Evropa je okretala glavu, ali nije prošlo puno da i ona pokaže svoje neočekivano lice i iskaže svoj bes. Zagrljena Amerikom napunila nas je olovom baš kao u dobrim starim vestern filmovima
Da, nekad se moglo putovati, nekada smo bili rado viđeni gosti gde god pošli. Roditelji to prepričavaju svojoj deci koja iako prelaze dvadesete nikada nisu izašla iz zemlje. Zato Radmila Nakarada pokušava >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da objasni svojim studentima kakva je Evropa bila i šta je obećavala da će postati kada se poučena stravičnim iskustvima iz Drugog svetskog rata na ozbiljan i institucionalan način zavetovala da se više na njenim prostorima neće ratovati. Tada je ulagala ogroman napor da se razvije kao civilna sila šireći demokratske vrednosti i ekonomski prosperitet uz pružanje velikodušne pomoći zemljama u razvoju: „Evropski projekat za mene je podrazumevao mirovni i socijalni projekat, radilo se o kapitalizmu sa ljudskim likom. To su dva temelja evropske impresivne putanje”, ističe Nakarada.
Privilegija je biti Evropljanin, tako su nas učili i tako smo mislili. Razlika je samo u tome što je Evropa nekada bar, u našim očima , više obećavala. Rušenje berlinskog zida budilo je nadu da će svi problemi konačno biti rešeni. To jeste bio kraj jedne ere. Početak druge niko sa prostora nekadašnje Jugoslavije nije mogao ni da zamisli. Idealizam je zakratko zacario i obećavao da smo tu, nadohvat Evrope. Na putu obostranog prihvatanja, sjedinjavanja. „Mi smo tada Evropu prihvatili kao deo sveta i sebe smo videli kao deo sveta. Smatrali smo se neraskidivim delom evropskog prostora – kako evropskog Istoka tako i evropskog Zapada. Ono što je sledilo bilo je zapravo naše okretanje od toga i povlačenje u neki naš uži identitet”, reći će Ljubinka Trgovčević. „Moj je utisak bio – mi i Evropa naspram drugih – drugi je bio s jedne strane sovjetski komunizam a sa druge američki kapitalizam”, kaže Mirjana Vasović.
Sonja Liht ne bez sete priznaje: „Verovala sam u Evropu mira, socijalne pravde, ekonomskog napretka, tolerancije... Ne u ovakav koncept kako je danas formulisan, ne u blerovsku socijaldemokratiju već u onu između Palmea i La Fontena. Ali, uprkos svim njenim manjkavostima mislim da je EU najbolji projekat koje je čovečanstvo imalo do sada. S obzirom na to da drugog i boljeg projekta nema ja sebe definišem kao evrofila. Čim se nešto bolje pojavi, ja vam obećavam prestaću da budem evrofil”.
Sećanja na Evropu od pre trideset godina je idilično. „Ništa mi nije milije nego da se sećam”, kaže Vida Ognjenović. „Granice su nam bile otvorene Zapad je bio deo našeg sveukupnog kruga po kome smo se slobodno kretali. Smatrali smo da će literatura, odnosno umetnost kao sinonim ili metafora nagristi berlinski zid i gvozdenu zavesu”... Priča kako je njen disidentski krug prevodio disidentsku literaturu koja se posle iz Beograda distribuirala dalje u Bugarsku, Rumuniju, Rusiju i Mađarsku... „Ja se tadašnje Evrope najviše sećam po našem disidentskom stremljenju da se što pre sa njom ujedinimo”. Nešto starijoj generaciji pripada Filip David onoj kojoj pripadaju Mirko Kovač, Borislav Pekić i Danilo Kiš. Reč je o generaciji koja je samom pojavom u literaturi želela da prisvoji neke evropske vrednosti: književne, kulturne i da istovremeno ta dva aspekta, te dve tradicije, neku evropsku i svetsku tradiciju i neku našu domaću tradiciju, sjedini: „Za nas su podjednako bili aktuelni Andrić i Krleža, kao što su bili Fokner, Tomas Man, Kafka, nova francuska literatura – Edgar Alan Po... Čini mi se da smo danas mnogo dalje od Evrope nego što smo onda bili”.
Nije lako utvrditi ko je prvi počeo da se neočekivano transformiše pokazujući prilično neprijatno lice. Biće da smo mi ipak bili prvi. Popuštali su nacionalistički okovi i pokazali smo svetu svoje izobličeno lice. Evropa je okretala glavu, ali nije prošlo puno da i ona pokaže svoje neočekivano lice i iskaže svoj bes. Zagrljena Amerikom napunila nas je olovom baš kao u dobrim starim vestern filmovima. Što se nas tiče posle smo se već nekako upristojili. I naivno ponadali da će nam sa dolaskom nove demokratske vlasti sve biti oprošteno. Ali, nije bilo dovoljno osloboditi se zlih momaka koji su oličavali prethodni režim. Radikalnim rešenjima Evropa se sprema da prizna KiM – mesto gde caruje kriminal, koga vode ratni zločinci – oni isti koji su ga učinili najčišćom etničkom teritorijom u Evropi.
„Očigledno su dovedena u pitanje mnogobrojna očekivanja da će Evropa ostati benevolentan hegemon, da je kontrapunkt drugim hegemonskim pretendentima. U poslednje vreme ona je sebi dozvolila prilično dalekosežne erozije. Sve se više proklamuje kao globalni akter i pokazuje želju da se osposobi za ratne intervencije. U našem slučaju pogazila je sopstvene principe kao što su nepoštovanje međunarodnih pravnih normi i odluka UN pa i vlastitih dokumenata. Evropa sada stalno sebe podseća da zaostaje za Amerikom, da mora da preduzme radikalne transformacije kako bi je stigla i prestigla”, ističe Nakarada.
Ipak, mnogi ne dozvoljavaju da njihova vera u Evropu bude poljuljana. „Nisam očekivala Evropu kao restriktivnu zajednicu pa je ja ni danas ne vidim takvom. I tu se možda razlikujem od drugih”, primećuje Ljubinka Trgovčević... U stvari treba se pomiriti sa činjenicom da Evropa o kakvoj smo maštali ne postoji: „Postoji realna Evropa sa svojim realnim slabostima. Postoji Evropa koja je i te kako još uvek zajednica suverenih nacionalnih država. Nama se međutim, ozbiljno spočitava što ističemo nacionalno i što ga se ne odričemo u ime evropskog. Ozbiljni su paradoksi sa kojima se suočavamo i potpuno sam spremna da to priznam, ali, s druge strane, živimo u jednom realnom svetu, u realnom svetu koji nameće svoje realne okvir”, ističe Sonja Liht. Radmila Nakarada kaže: „Za nas je pravi izazov da vidimo tragičan zaplet u kome smo se opet našli i izvan nametnutih crno-belih podela. Da ga što preciznije definišemo a ne u skladu sa političkim nalozima koji nam ne dozvoljavaju da otvorimo sva vrata. Sada se čini da je taj tragični zaplet skoro šekspirovski”. Filip David misli da ima odgovor: „Ovde se čuje dosta kritičkih tonova na račun Evrope. Postavljeno je pitanje da li je Evropa radikalizovala odnos prema nama. Ja mislim da smo mi radikalizovali odnos prema Evropi, jer mi smo samo jedan manji broj uslova ispunili da bismo postali punopravni članovi te zajednice. Počev od izručivanja optuženih za ratne zločine, to su već poznate stvari pa do niza drugih stvari... Kod nas se nameće alternativa: Rusija ili Evropa. I to sigurno u pojednostavljenom vidu. I ja se slažem sa Ljubinkom da, kroz istoriju posmatrano, možda panslavizam nije bio dominantan. Ali danas, u ovom trenutku mi moramo da budemo svesni velike opasnosti koja ne dolazi iz Evrope, da su neke ideje ovde bile marginalne, recimo početkom devedesetih godina, a da u ovom trenutku postaju dominantne”.
Posle svega umesno je postaviti pitanje o budućnosti Evrope. Mirjana Vasović je vidi postavljenu na racionalnim osnovama: „Odustalo se od zajedničkih simbola sa kojima se moglo identifikovati kao sa nadnacionalnom zajednicom dok su evropski komesari sve bezličnije i bezličnije ličnosti u odnosu na recimo jednog Žak de Lora. Imam utisak da se sama Evropa odriče evropske ideje i ide u ekonomsku ili bilo koju drugu vrstu racionalnosti”. Sonja Liht ima više poverenja u evropske političare: „Još uvek ima razloga da budemo optimistični po pitanju budućnosti Evrope”. Imamo li mi pravo na optimizam?
Marijana Milosavljević
[objavljeno: 27/01/2008.]
