Izvor: Blic, 21.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Evroazijske integracije
Ima izvesne, doduše: zaumne, logike u ideji da Klemente ostane selektorom srpske reprezentacije i po završteku evropskog kvalifikacijskog ciklusa. On, naime, tek sada zna šta bi, kako bi i s kim bi. Ili, ako ne zna, ono barem sluti: u Bakuu, na obali mora u kome stanuje najbolji kavijar, Havijer Klemente otkrio je nekoliko činjenica.
Najpre, naučio je lekciju u vezi sa kapitenom. Dejan Stanković je sjajan klupski igrač. Kao jedan od četiri šrafa na kojima se drži točak Interove >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sredine, on je pouzdan, siguran, požrtvovan, radin, čestit. No, on, i to njegov matični trener precizno zna, nije onaj šraf na kome će se držati felna točka koji je ostao bez ostala tri zavrtnja i bez gume; on, naprosto nije izuzetan igrač. Uostalom, to je sam i rekao, u afektivnoj reakciji: ja nisam Ronaldinjo. Drugim rečima, to je značilo, nemojte me terati da budem ono što nisam, igrač odluke, odlučujući majstor poteza. U moje vreme, to se zvalo Piksi. Ili, Peđa. Deki je, dakle, izvrstan igrač, samo što nije od onih koji mogu sami.
Potreban mu je, a to je druga lekcija koju je u Aziji naučio Havijer Klemente, bar jedan saradnik kakav je Igor Duljaj, ako već nema vodećeg kreativca ispred sebe. U poslednjih pet godina, Duljaj je napravio samo jednu grešku, onda kada je ćudljivom voljom onog selektora koji je više bio otac, nego reprezentativni izbornik, imao zadatak da zadrži Arjana Robena u ključnoj, prvoj utakmici na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj. Onoliko koliko Igor Duljaj, učesnik Lige šampiona sa Partizanom, zna o nekim stvarima, toliko o istim tim stvarima ne zna Nenad Kovačević. To je, takođe, deo Klementeove lekcije o stvarima sredine terena. Kovačević je, slično Stankoviću, ali sa neuporedivo manje iskustva i u mnogo lošijem timu, pouzdan do mere kada njegova srčanost ne postane opterećujuća: kao što Stanković uredno skuplja kapitenske žute kartone, tako Kovačević kolekcioniše pogrešne pasove i nepotrebna uklizavanja. Složi li se to sa uobičajnim greškama nesrećnog Biševca, slika biva precizna. Hoću li ja to reći da je u Bakuu Biševac grešio? Hoću. To što Azerbejdžan bez Gurbana Gurbanova nije Jermenija, jedina je olakšavna okolnost. Klemente, kao što nam je jasno, ne poznaje srpske fudbalere, osim onih koje je video na treninzima. Zato on ne može ni pozvati više od njih osamnaest. On za druge ne zna. I može se predsednik srpskog fudbalskog saveza ljutiti koliko hoće, ali kao što je amblem saveza prvo bio plav, a sada je crven, tako i izbor selektora predstavlja prvu, najveću i osnovnu grešku u vezi sa stvari zvanom odlazak na Evropsko prvenstvu u Austriji i Švajcarskoj: to nije Klementeova lekcija, to smo naučili svi, uključujući i one koji su zbilja poverovali kako je penzioner iz Bilbaoa aktuelna trenerska veličina.
Još je selektor mogao videti i to da je mnogo bolje bez Pantelića kao startera. Čovek je rođen da bude džoker, a to što u Herti, koja na njemu zasniva igru, redovno daje golove, to ne znači da je za tako nešto sposoban u reprezentaciji. Ne zato što nije dobar igrač, nego zato što, za razliku od nemačkog prvenstva, u kvalifikacijama igra protiv najboljih iz jedne zemlje. Prostije rečeno: da li je Pantelić nekada sam pobedio, na primer, Bajern? Nije. I neće. I nema potrebe. Ali, otkud ideja da će sam u napadu pobediti, uzmimo, Finsku? Otud što, ponoviću, Havijer Klemente nije čovek koji je na početku kvalifikacija imao viziju onoga što bi trebalo da igra njegova ekipa, nego je, u portugalskom slučaju epohalno, u finskom skandalozno, tek reagovao na ponuđene situacije. On kaže da je u njegovom timu najbolje što od fudbala ima Srbija.
On ne zna o čemu govori.
Šest golova u Bakuu, tako, postaju jednako bolni kao onih šest protiv Holandije, na poslednjem evropskom prvenstvu na kome je Srbija, zajedno sa Crnom Gorom, a pod lažnim pasošem Jugoslavije, učestvovala. Tamo smo primili, ovde dali šest komada; ishod je, u oba slučaja, bolno otrežnjujući.
Integrisali smo se, dakle, u Aziju, a Evropa nam opet izmiče. Trebalo bi da su nas Belgijanci i Jermeni (pro)pustili, kad već nemaju načina da se nađu na brdsko-planinskom turniru, ali su se, k vragu, uskopistili da nam zagorčaju život. Tamo, ispod Ararata, u zemlji prvog genocida dvadesetog veka, vole, a izgleda i umeju, da igraju fudbal. Stvari slično stoje i u prvoj zapadnoevropskoj zemlji koja bi zbilja mogla biti balkanizovana (misli se na kanonsko značenje tog pojma – rasparčana, dakle) u dvadeset prvom veku. Belgijski fudbalski tim, naime, u sličnom je položaju kao poslednji SFRJ sastav: igrajući fudbal, oni, možda, prave poslednji zajednički podvig Valonaca i Flamanaca. A, kao što to znamo, takvi se timovi kreću od genijalnosti do očaja.
Drugačije rečeno, očekivati da Belgija ne dopusti Poljacima slavlje sedamnaestog novembra, jednako je neizvesno, kao i nadati se suprotnom: igrajući za čast, Belgijanci igraju za razrešenje neverovatnog evropskog paradoksa u kome zemlja-sedište evropske unionističke birokratije i sama jedva ostaje celinom. Kao ni u SFRJ-slučaju, ta se stvar ne može razrešiti putem fudbala.
Ali se može verovati, kao što je to bio naš slučaj, u takvu mogućnost.
Pa, verujmo još neko vreme. Uprkos Klementeu. Uprkos svemu.
