Izvor: Politika, 26.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
EU trenira jedinstvo
AMERIKA GURA EU DA PRIZNA KOSMET KAO NEZAVISNU DRŽAVU. Ništa neobično, jer Evropljani postaju sve više marginalizovani, a Amerika vojno sve jača. Od velike podele sa obe strane Atlantika, od pre pet godina, stiglo se do malo pregrejane, u suštini sasvim prijateljske, diskusije i ubeđivanja među saveznicima. Zapravo, ispada da je ona nekadašnja priča o krizi u američko-evropskim odnosima bila običan mit, iako je antiamerikanizam kod prosečnog Evropljanina i danas u sasvim dobroj formi. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Evropljani opravdano strahuju da će biti potisnuti na marginu, da će postati nešto irelevantno, što SAD pozivaju kada im je potrebno radi rata u Avganistanu, ili Iraku, ali inače ga učtivo ignorišu. Čini se da svaki put kada Amerika krene u neki rat Evropa doživljava krizu svog identiteta. Jer, Evropa ima smisla kao niz kultura koje se međusobno prepliću, ili pak kao zbir prijateljskih, nezavisnih zemalja. Kao nekakav veštački politički identitet ona ga još nema i vrlo će ga teško i naći. Tu je i povratak hladnog rata , što predstavlja veliku dilemu za Evropu, jer je ona u uslovima tenzija i konfrontacije strateški slaba: nalazi se u neposrednom susedstvu finansijski i vojno konsolidovane energetske supersile Rusije i islamskog Orijenta.
Šta će, dakle, uraditi EU po pitanju Kosmeta? Hoće li upravo na Srbiji opet trenirati svoje političko jedinstvo kao što je to bio slučaj sa Jugoslavijom 1991. godine? Pa će na istom prostoru u istom vremenu važiti različiti kriteriji? Za jedne može ovako, a za druge mora onako? Nije valjda da na problemu južne srpske pokrajine EU izgrađuje zajedničku spoljnu politiku s ambicijom da postane i politička supersila? Da preko toga ima veći doprinos u stranoj pomoći, preferencijalnoj trgovini i spremnosti da preuzme međunarodne mirovne misije i tako sebi obezbedi jednu ulogu koja, ipak, nije rivalska prema SAD? I za sve to opet dobro dođu Srbi. Neko bi rekao, pa dokle?
EVO NAS U 2012. GODINI. Američki je predsednik mrtav, potpredsednik je podneo ostavku. Posle ponižavajućeg poraza koji su SAD pretrpele od Irana za vreme trećeg velikog rata u Persijskom zalivu, Amerika je na ivici haosa. Zavladala je recesija i američka armija preuzima vlast...
Ne radi se o scenariju za naučnofantastičan film već o izmišljenim memoarima potpukovnika američkog ratnog vazduhoplovstva Čarlsa Danlepa, koji treba da upozore Pentagon da se čuva vojnog angažovanja u zemljama kao što su Irak, Avganistan, ili Iran. Tekst je napisan za Nacionalni ratni koledž u Vašingtonu 1991. godine. Nije se dopao šefovima potpukovnika Danlepa, pa su ga odmah prebacili u Keniju da nešto radi oko logistike u Somaliji. Dakle, čime je to potpukovnik Danlep zaslužio hitni boravak u Africi? Napisao je „da su oružane snage SAD već prodrle u više životno važnih sektora američkog društva i da je time počela neizbežna politizacija vojske, da armija traži sve važniju političku ulogu i da je zbog zauzetosti svojim civilnim zadacima i operacijama očuvanja mira, armija zapostavila svoju vojnu obuku, pa otuda i nesposobnost da se Amerika odupre kada je iranska armija odlučila da okupira druge države u Persijskom zalivu”.
Da li je potpukovnik Čarls Danlep bio prorok te 1991. godine, tek Amerika je sada pred recesijom, američki vojnici zaglibili su se u pesku Iraka i u gudurama Avganistana. Dok je u Iraku američka vojska uspela da smanji nivo terorističkih samoubilačkih napada, pa je taj broj radikalno opao u odnosu na prošlu godinu, što svakako jeste veliki uspeh, u Avganistanu je vojna kampanja NATO-a protiv talibana izgubila tempo i podstrek. Naime, nova američka taktika u Iraku, nova vrsta oklopnih vozila i jača infiltracija američkih obaveštajnih sistema u plemensku strukturu života u Iraku – sve je to doprinelo boljoj bezbednosnoj situaciji u zemlji.
No, u Avganistanu se domet američkog i NATO prisustva svodi na veće gradove i njihovu okolinu, zapadnoj alijansi nedostaje još vojnika, niko iz Evrope nije voljan da tamo šalje svoje momke, pa Amerikanci moraju sada da pošalju još oko 3.000 svojih marinaca. Da je u Avganistanu u toku pravi rat u kojem se gine i ubija, ta ideja u Evropi dugo nije bila prisutna.
Po svemu sudeći, potpukovnik Danlep bio je u pravu i u vezi sa američkom konfrontacijom s Iranom. Bela kuća morala je demantuje sve ono što je tvrdila u poslednje dve, tri godine, naime, da Teheran radi na programu atomske bombe. Nedavno je iz Vašingtona saopšteno „da Iranci već tri godine ne rade na atomskoj bombi”, ali, valjda za svaki slučaj, Amerikanci i dalje traže od Saveta bezbednosti UN nove dodatne sankcije protiv Irana. Zbog rada na atomskoj bombi, za šta je iz Bele kuće nedavno poručeno da Iranci to, ipak, ne rade? Mora da se u Teheranu ajatolasi valjaju od smeha!
OPROST DUGA SU REČI od kojih svaki bankar zadrhti, jer udaraju na sveto pravilo o pozajmljivanju novca. Najbogatije zemlje otpisuju dugove najsiromašnijim zemljama. Ima tu i političke svrhe, da se pokaže da novi svetski poredak nije bez srca. Uz malo potpitanje: je li to zaista globalizacija, ili stvaramo dva sveta, jedan za bogate, a drugi za siromašne? Srbija je Iraku oprostila dug, Pariski klub je Srbiji oprostio dug. Ispada da je Srbija istovremeno i bogata i siromašna država. Jedinstvena u svetu...
Miroslav Lazanski
[objavljeno: 26/01/2008]
