Izvor: Politika, 25.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Balkanski šarm Orijenta
Bliski zvuci melosa, poznatih reči, mešavine ćepenaka, ultramodernih zdanja, sokaka i avenija
Instanbul dočekuje goste neponovljivom kombinacijom mirisa, boja, zvukova... što omamljuje, ošamućuje, zaslepljuje, zaglušuje i – zbunjuje, pogotovo Evropljane, navikle na neki drugačiji stil i mentalitet. Srbima je blizak, što zbog gomile poznatih reči, zvukova "rodnog kraja", odnosno balkanskog melosa, saobraćajnog haosa, gužve na ulicama i trgovima, šarenila u prodavnicama >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i na pijacama, neobične arhitektonske mešavine ćepenaka, otmenih hotela, starih zdanja, ultramodernih zgrada, sokaka i avenija...
Panoramu megapolisa sa dvanaest miliona stanovnika ukrašavaju brojni minareti, neobično plavo nebo s izuzetnim zalascima sunca nad Bosforom, uzavrela atmosfera s mirisom dva mora, Crnog i Mramornog, dopunjena aromom egzotične kombinacije orijentalnog rastinja i neobičnih začina.
Grad na dva kontinenta, evropskom i azijskom, Instanbul (do 1930. Konstantinopolj ili, po naški, Carigrad) posetiocima nudi spomenike civilizacije i od pre dvadesetak vekova, kilometre šetnje duž obala, kroz parkove i palate, džamije i crkve, trgovačke ulice i čaršije.
Na razmeđi vekova
Odakle krenuti? Recimo od hipodroma ili onoga što je od njega ostalo. Podignut 203. godine, prostirao se na površini 300 sa 75 metara i mogao je da primi 10.000 ljudi na predstavama što ih je vlast organizovala za uveseljavanje puka ili na debatama o političkim događajima ili prestoničkim novostima. Danas su tu egipatski obelisk, stub Konstantina Porfirogenita, takozvani zmijski stub i fontana kajzera Vilhelma Drugog.
U blizini je Jerebaten odnosno cisterna iz 528. godine. Potrebno je sići 52 stepenika i naći se u neponovljivom prostoru savršene akustike i prelepe svežine. Podzemna dvorana ima više od dvesta stubova u 16 redova. Nijedan nije isti, a dva krase glave meduze postavljene naopako.
Produžavamo do Plave džamije, iz 1609, jedinstvene po šest minareta i više od 20.000 plavo-belih keramičkih pločica što ukrašavaju unutrašnjost hrama, a po kojima su joj Evropljani dali
Preko puta, nekoliko stotina metara dalje i jedanaest vekova ranije (537. godine) podignuta je Aja Sofija, monumentalna crkva Justinijana Prvog što i danas s ponosom stoji i s pravom pretenduje na titulu osmog svetskog čuda. Jer, kupola na 55 metara visine, s prečnikom od 31 metra, što kupa unutrašnjost hrama obiljem svetlosti još je neprevaziđen arhitektonski poduhvat. Gradilo je oko 10.000 ljudi četiri godine. Kažu da je svojevremeno u njoj bilo čak 600 sveštenika. Verovatno je carica Teodora iz specijalno uređenog prostora na galeriji ili horu što okružuje crkvu imala sjajan pogled na tok večernje službe.
A neke druge carske dame, sultanove supruge i konkubine, mogle su da uživaju u međusobnom druženju, uz ćutljive evnuhe, u čak 400 soba harema Topkapi saraja, palate, sedišta čak 34 otomanska vladara u četiri veka, od 1459. kada je Muhamed Osvajač, pokorivši Konstantinopolj naložio podizanje sebi dostojne rezidencije. Zdanje u prelepom parku više puta je dograđivano. Posetioci mogu uživati u razgledanju blaga riznice, a vernici s poštovanjem, uz molitvu imama, posmatrati relikvije iz života proroka Muhameda, od pramena kose do pisma ispisanog njegovom rukom na jelenskoj koži, smeštenih naravno iza blindiranog stakla.
A onda su se polovinom 19. veka sultani preselili, na obalu Bosfora, u turski Versaj ili Dolmabahče palatu. Građena u evropskom stilu, u mešavini klasicizma, baroka i rokokoa, rezidencija poslednja tri sultana, ali i oca moderne Turske, Kemala Mustafe Ataturka, koji je u njoj umro, poseduje 258 soba, 46 dvorana – u najvećoj od 2000 metara kvadratnih, koju ukrašava 56 stubova, pažnju privlači kristalni luster težak čak 4,5 tone. Vodič će vas obavestiti da se za njegovo čišćenje, svake druge godine, angažuju šestorica radnika na tri nedelje.
Istorija u malom
Šta tek reći o tepisima koji prekrivaju 4.454 metra kvadratna, o glancanju parketa, pravljenog od više vrsta drveta, o čišćenju mermernih kupatila, održavanju vredne kolekcije slika, za koju je potrebna određena vlažnost, pa se turisti prosto kupaju u znoju. Ništa, ako se setimo nepomičnog vojnika na ulasku u palatu, što poput kipa stoji u tradicionalnoj uniformi, na platformi, a kolega mu s vremena na vreme priđe da zategne gajtane i obriše vlažne nausnice.
Iz Dolmabahčea je najbolje krenuti u krstarenje zalivom Zlatni rog, po mogućnosti u replici carskog broda što ih je pokretala snaga brojnih veslača, koje danas predstavljaju dva momčića što će vesla tek ritualno podignuti na početku putovanja, a posle posao prepustiti sigurnijem brodskom motoru. I kapetanu koji se sigurno nosi s ne tako malim talasima i putanjama okolnih plovila što se ukrštaju.
A za turiste koje noge baš ne drže, a voleli bi bar skraćen kurs i makar spoljni pogled na istoriju, zdanja i spomenike, tu je Miniaturk ili Turska u malom – na 60.000 metara kvadratnih na otvorenom 70 replika najčuvenijih građevina u periodu od 3000 godina. U razmeri jedan prema dvadeset pet tu se našao i mostarski most. Vodiča nema, ali će vam ulaznica omogućiti informacije ukoliko je gurnete u aparat s nazivom spomenika što liči na poništavač karata u autobusu, ali govori šest jezika.
Dragana Jovanović
[objavljeno: 25.07.2006.]
