Izvor: Medijski istraživački centar, 04.Nov.2011, 17:48   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Poslodavac – veliki brat digitalnog doba

Poslodavci širom Evrope nezakonito prate privatne poruke i komunikaciju svojih radnika koristeći tajni softver za nadziranje kompjutera; među zaposlenima u Rumuniji ima onih koji tvrde da su tako pribavljene informacije njihovi šefovi koristili da bi ih ucenjivali i zlostavljali.
Dolores Benežić iz Bukurešta, Beograda, Berlina i Londona
Zaposleni u Rumuniji koji radni dan započinju uključivanjem računara većinom ne znaju da njihovi šefovi mogu videti ne samo koje veb-stranice su posećivali, nego i tačno koliko vremena su proveli radeći, a koliko surfujući po Internetu.
Još više zabrinjava to što gotovo niko ne shvata da, uz odgovarajući softver, poslodavci mogu čitati i privatne poruke koje zaposleni šalju sa privatnih naloga preko servisa kao što su Gmail i Yahoo!
“Zaposleni bi morali biti svesni toga da se njihove poruke mogu lako pročitati,” izjavio je LF, jedan od rukovodilaca u kompaniji Netsec Interactive Solutions, konsultantskoj firmi za bezbednost informacionih sistema u Bukureštu, koji je zahtevao da ostane anoniman.
“Na žalost, programi za praćenje saobraćaja na mreži, koji su izvorno pravljeni za neke konstruktivnije svrhe, u rukama poslodavaca mogu postati alatka za ostvarivanje ličnih, a ne profesionalnih ciljeva. Govorim o ucenjivanju, pa čak i zlostavljanju na poslu.”
U kompaniji Netsec procenjuju da se u više od 40 odsto multinacionalnih i velikih kompanija koje rade u Rumuniji rutinski koristi specijalistički softver za praćenje i presretanje protoka informacija u svim oblicima – uključujući ono što su uposlenici slali putem elektronske pošte ili prebacivali na spoljašnju USB memoriju.
Zakoni Evropske unije zabranjuju tajno nadziranje zaposlenih i to je kontroverzna tema i u drugim evropskim državama, a naročito u Nemačkoj, gde je nekoliko kompanija već bilo primorano da isplati višemilionske odštete u evrima, a zakonodavci vode oštru debatu o novoj politici privatnosti na poslu.
U Rumuniji mnogi uposlenici tvrde da tajno i nezakonito prikupljene informacije šefovi često koriste da bi ih ucenjivali.
Šefovi ucenjivači
Niko od uposlenika u Rumuniji nije se usudio da otvoreno govori za BIRN o iskustvima sa nezakonitim nadzorom na poslu, u strahu da bi im takav javni istup mogao ugroziti novo radno mesto i obeležiti ih kao bundžije.
Jedna žena je izjavila da je bila primorana da podnese otkaz pošto je šef pristupio privatnim porukama upućenim prijatelju u kojima je kritikovala nadređenog direktora.
Pozvana je kancelariju kod šefa, gde su joj pokazali odštampane poruke i rekli joj da bi bilo najbolje da napusti firmu. Pošto su joj pretili da će se u protivnom pobrinuti da nikada više ne nađe posao, pristala je da ode iz firme uz minimalnu otpremninu.
Jedan drugi uposlenik, oženjen muškarac, bio je ucenjen od strane šefa nakon što je ovaj otkrio da je u vezi sa koleginicom sa posla. Šef je ovo saznao tako što je pročitao razgovor koji su vodili preko servisa Yahoo Messenger, a koji je zabeležen softverom za nadzor računara.
Ovaj uposlenik tvrdi da ga je šef primoravao da obavlja i poslove koje nije hteo da radi pod pretnjom da će obavestiti njegovu suprugu o neverstvu. Kada je konačno odbio da pristaje na ucene i napustio posao, šef je pozvao suprugu i sve joj ispričao.
Ovo dvoje uposlenika nikada nisu bili obavešteni da je sva njihova komunikacija, kako službena tako i privatna, pod nadzorom.
Zakon dozvoljava poslodavcima da nadziru zaposlene i da za to koriste računarske programe, ali zakonodavstvo Evropske unije i nacionalni zakoni u isto vreme obavezuju poslodavce da zaposlene obaveste o tome. Nakon primljenog obaveštenja uposlenici bi trebalo da daju i formalan pristanak za nadzor. Ali u praksi se to retko dešava.
Prema zvaničnim podacima, u Rumuniji nema kompanija koje vrše nadzor zaposlenih. Zakon obavezuje poslodavce koji na ovaj način kontrolišu uposlenike da o tome obaveste Rumunsku agenciju za zaštitu podataka, (ANSPDCP), ali do danas nijedna kompanija to nije prijavila.
Bum prodaje softvera
Takvi zvanični podaci su u oštrom kontrastu sa procenjenom prodajom softvera za nadzor u Rumuniji. U IT kompanijama kažu da potražnja neprestano raste.
Vrednost rumunskog tržišta softvera za nadzor procenjena je na milion evra samo za 2010. godinu, kažu predstavnici Amplusneta, kompanije koja se bavi proizvodnjom softvera i trenutno se nalazi u velikoj ekspanziji.
Ustav Rumunije propisuje da je svaka prepiska poverljiva, ali ne pravi razliku između privatne i službene komunikacije.
Alina Savoiu, šef komunikacija u ANSPDCP, izjavila je: “Takvim postupcima se krše odredbe o pisanoj komunikaciji, što predstavlja krivično delo. Sve kompanije koje ovo rade krše zakon.”
Softver koji proizvode kompanije kao što je Netsec prati sve aktivnosti na računarima zaposlenih, a ne samo njihovu kosrespondenciju, privatnu ili službenu.
Šef može tačno videti koje veb-stranice ste posećivali i ustanoviti koliko ste vremena proveli u surfovanju Internetom, umesto da radite u Excelu, Wordu ili nekom drugom od kancelarijskih programa.
Advokati koji zastupaju poslodavce tvrde da ovi moraju imati načina da se uvere da  zaposleni zaista rade puno radno vreme i ne bave se neproduktivnim ili nezakonitim aktivnostima – kao što je pristupanje pornografskim stranicama ili nelegalno skidanje sadržaja sa Interneta.
Uposlenik homoseksualac ‘zamoljen da ode’
Ali, kao što objašnjava LF iz kompanije Netsec, alate napravljene za zakonit nadzor  šefovi mogu iskoristiti i za prikupljanje informacija koje će zloupotrebiti. Čak I sam izbor stranica koje zaposleni posećuju može ukazivati na određene lične probleme, zdravstvene tegobe, zavisnost ili teškoće u privatnom životu.
Mihail Rusu je advokat iz Bukurešta koji je već zastupao kompanije u sporovima sa uposlenicima pokrenutim zbog narušavanja privatnosti. Nedavno je zastupao jednu medicinsku kompaniju koja je tajno nadzirala uposlenike i tako otkrila da je jedan od direktora, koji je inače oženjen, posećivao sajtove za upoznavanje gej partnera. Odmah su zatražili od njega da napusti kompaniju.
On je to u prvi mah odbio, tvrdeći da je u pitanju diskriminacija. Na kraju je popustio, jer se uplašio da će porodica saznati da je homoseksualac.
Rusu tvrdi da njegova seksualna orijentacija ovde nije bila odlučujuća, već činjenica da “nije radio punih osam sati radnog vremena”.
Ipak, Rusu priznaje da je kompanija prekršila zakon time što je tajno nadzirala svoje zaposlene.
Alina Savoiu kaže da njena agencija ANSPDCP još nije dobijala pritužbe u vezi sa tajnim nadziranjem, ali tvrdi da bi u slučaju dostavljanja takvih pritužbi sprovela istragu i zaplenila opremu, uključujući i računare, ako se ustanovi da je to potrebno.
Ipak, priznaje da u agenciji imaju samo jednog IT stručnjaka koji poznaje softver za nadziranje.
Dokazi u rukama šefova
Nije lako dokazati da ste bili žrtva nezakonitog nadziranja na radnom mestu, između ostalog i zbog toga što se svi dokazi nalaze u rukama poslodavca.
Ukoliko agencija ANSPDCP nije u mogućnosti da sprovede istragu, zaposleni može i sam  pokrenuti građanski postupak pred sudom, ali sud ne raspolaže mogućnošću oduzimanja opreme od poslodavca.
 “Može li zaposleni predati sudu sve servere i dokaze na sopstevenom računaru koji pokazuju da je bio nadziran? Ne. Jedino država ima pravo da zaplenjuje takvu vrstu dokaza, i to u krivičnim slučajevima, uz podršku stručnjaka odgovarajućeg profila,” kaže Kristijan Driga, advokat specijalizovan za kompjuterski kriminal.
“U građanskim postupcima zaposleni moraju sami da snose troškove… takođe, kompjuterski stručnjaci koji su ovlašćeni da rade u ovoj oblasti veoma su malobrojni,” kaže on.
 S druge strane, poslodavci tvrde da su primorani da nadziru svoje uposlenike da bi zaštitili komercijalno osetljive informacije i obezbedili svoj brend.
Rusu navodi primer kompanije za marketing koju je zastupao koja je tajnim nadzorom otkrila da je jedna od njenih uposlenica kopirala poverljive baze podataka o klijentima čije bi otkrivanje moglo biti finansijski pogubno po kompaniju.
Nakon što su šefovi izneli optužbe, ona je podnela ostavku i osnovala sopstvenu konkurentsku firmu. U kompaniji se još vodi rasprava da li bi je trebalo tužiti.
Bogdan Manolea, advokat specijalizovan za računarske mreže, smatra da vlada Rumunije ne sprovodi na ispravan način zakone o zaštiti podataka i da nije učinila dovoljno da kod ljudi razvije svest o njihovim pravima i odgovornostima.
“Vlasti nisu obavile posao kako treba; nisu objasnili zbog čega je to važno. Ljudi su postali paranoični – da, sve na prisluškuju – a kada ih pitate šta se može preduzeti povodom toga, oni ili ne znaju ili ništa ne preduzimaju. Mnogo je onih koji se žale, a malo onih koji nešto rade,” kaže on.
Upitan da li je agencija ANSPDCP učinila dovoljno da informiše šefove i radnike o pravilima u ovoj oblasti, Alina Savoiu kaže da je na njihovoj veb-stranici objavljen rumunski Zakon o zaštiti podataka.
Ipak, web-stranica agencije ANSPDCP ne nudi nikakav pristupačan sažetak ili vodič na temu nadziranja koji bi bio od koristi jednako poslodavcima i zaposlenima.
Komunističko nasleđe na Balkanu
Čini se da u Rumuniji, pa i u susednoj Srbiji, ljudi uglavnom nisu spremni da ulaze u sukob sa šefovima ili organima vlasti – što je jednim delom nasleđe komunističke prošlosti.
Nespremnost da se uđe u sukob sa poslodavcima uočljiva je i u Srbiji, zemlji koja je pripremajući se za ulazak u Evropsku uniju još 2008. godine usvojila evropske zakone o zaštiti podataka.
Sprovođenje zakona sporo napreduje i čini se da su Srbi u ovom pogledu jednako neobavešteni i neizaintereosvani.
Aleksandar Rešanović, zamenik poverenika za informacije, smatra da posle godina komunizma ljudi u Srbiji još ne shvataju koncept privatnosti.
“Ne dobijamo pritužbe. Ljudi kažu, &pa šta ako me nadziru?’ Ali ovde stvar nije u tome da li neko ima ili nema šta da sakrije. Privatnost je nešto što nam pripada. Mi sami treba da odlučimo da li ćemo informacije deliti sa drugima ili ne,” kaže on.
Zajedno sa nevladinom organizacijom Partneri Srbija, poverenik za informacije pokušava da osigura da bar uposlenici odgovorni za obradu ličnih podataka u velikim firmama budu upoznati sa odredbama zakona.
Srbija: ko kontroliše kontrolore?
Blažo Nedić, predsednik organizacije Partneri Srbija koja je ove godine pokrenula kampanju koja treba da podigne svest o ovom pitanju, izražava zabrinutost da zakon nije predvideo adekvatne kontrole za one koji su odgovorni za nadziranje.
Nekoliko zabeleženih incidenata je privuklo pažnju štampe, a najpoznatiji je objavljivanje snimka zabeleženog sigurnosnom kamerom srpske policije preko servisa Youtube na kojem se vidi par koji vodi ljubav na parkingu.
Posle toga su srpskoj policiji nametnuti nove, strožije procedure za prikupljanje i obradu snimaka sa sigurnosnih kamera.
Nesigurnost u pogledu toga šta na radnom mestu treba da ostane privatno svakako nije ograničena samo na Beograd i Bukurešt. Više ovakvih slučajeva i kampanja zabeleženo je i u zemljama Evrope.
Evropska direktiva 95/46/EC ne precizira šta su tačne granice zakonitog nadzora zaposlenih, ali garantuje pravo uposlenika da budu obavešteni da će biti podvrgnuti nadzoru, omogućuje im da pristupe tako prikupljenim podacima i dozvoljava im da se usprotive prikupljanju podataka od strane šefova.
Britanci veruju svojim vlastima
Kao i u Rumuniji i Srbiji, zaposleni u Britaniji nisu previše zabrinuti zbog nadzora, bilo na radnom mestu ili izvan njega.
Objašnjenje za takvo stanje moglo bi iznenaditi čitaoce na Balkanu koji su u prošlosti  živeli pod komunističkom vlašću.
 “Ovde nikada nismo imali policijsku državu kao što je bila ona u Rumuniji. Moglo bi se reći, na neki način, da ovde imamo više poverenja u naše vlasti nego što je to slučaj u većini drugih država, a ako nešto pođe naopako, imamo i veoma dobar pravosudni sistem,” kaže Nikolas Lejkland, partner i stručnjak za radno pravo u londonskoj advokatskoj kancelariji Silverman Sherliker LLP.
Ipak, on upozorava da bi radnici morali biti unapred obavešteni o tome kakvu vrstu ličnih informacija njihovi šefovi mogu prikupljati i kako se prikupljene informacije mogu koristiti.
“Imali smo slučaj poslodavca koji je otkrio da je jedan od zaposlenh zaražen virusom side. U građevisnkoj industriji je dozvoljeno uzimanje uzoraka i analiza daha od radnika koji upravljaju teškim građevinskim mašinama… U ovom konkretnom slučaju otkrili su i da uzima lekove za sidu… poslodavac nije ništa preduzeo… ali to je bila (potencijalno komplikovana) situacija,” kaže Lejkland.
Međutim, u Britaniji je bilo i uposlenika koji su sudske postupke zbog narušavanja privatnosti vodili sve do Evropskog suda za ljudska prava, kao što pokazuju slučajevi Halford i Kopland.
Godine 1990, Alison Halford, policijska službenica u mestui Vajral, optužila je pretpostavljene da prisluškuju njene telefonske razgovore, a Linet Kopland, sekretarica na jednom koledžu u Velsu, otkrila je da su njeni telefonski razgovori i elektronska pošta na poslu nadzirani u periodu od šest meseci.
Evropski sud za ljudska prava naložio je britanskoj državi, kao poslodavcu u oba slučaja, da isplati odštetu, uz obrazloženje da su ove dve uposlenice imale pravo na privatnost na radnom mestu.
Međutim, uprkos takvoj odluci Evropskog suda za ljudska prava, malo toga se promenilo u Britaniji.
“Mnogi poslodavci to rade i bez razmišljanja. Ponekad mi dođe neki poslodavac i kaže: &Saznajem tako mnogo zanimljivih stvari iz elektronske pošte zaposlenih'. A ja na to odgovaram: &Niste im rekli da to radite i nemate legitimnog osnova za to. To je obično prisluškivanje, zato prekinite i uništite sve podatke koje imate’.”
“Imate mnoštvo malih kancelarija u kojima poslodavci rade upravo to. Zapravo ne poznaju zakon, a radoznali su i žele da saznaju šta drugi rade. Takva je ljudska priroda, ali to je protiv zakona”, kaže Lejkland.
Poverenje u vlasti svakako je narušeno izbijanjem skandala sa nezakonitim prisluškivanjem telefona koje je organizovao tabloid News of the World, a koji je bacio sumnju ne samo na beskrupulozne novinare nego i na političare i pripadnike policije.
Nemci drže državu pod kontrolom
Nemci poseduju razvijenu svest o značaju privatnosti i potrebi da se država drži pod kontrolom.
Sa svojim istočnoevropskim zemljacima dele duboko nepoverenje u nosioce vlasti - što vuče korene iz ne tako davne istorije, uključujući nacističku eru i tajnu policiju Štazi iz nekadašnje Istočne Nemačke.
 Prve zakone kojima se štite podaci Nemačka je donela još 1970. godine, i mada se  aktuelno zakonodavstvo u oblasti nadziranja ne razlikuje od zakona u ostatku Evropske unije, oni su uveli i dodatna pravila.
Za razliku od drugih država u Evropi, poslodavcima je zabranjeno da prate aktivnosti uposlenika na Internetu, ukoliko im pravila kompanije uopšte dozvoljavaju da pristupaju privatnim nalozima ili surfuju Internetom za lične potrebe dok koriste računar na radnom mestu.
Ipak, moguće razmere nezakonitog nadziranja i dalje izazivaju nelagodnost.
Bertran Raum, šef socijalne službe pri Federalnoj komisiji za zaštitu podataka, navodi podatke iz 2001. godine koji ukazuju na to da dve od tri kompanije na neki način nadziru svoje zaposlene.
 “Verujem da je broj kompanija koje nadziru svoje zaposlene u međuvremenu i porastao. Verujem i da bi se za znatan deo takvih postupaka pokazalo da su protivzakoniti,”.
Pristupanje bankovnim računima zaposlenih
Javnost je burno reagovala kada se saznalo da je nemačka državna železnica decenijama tajno nadzirala svoje zaposlene.
U pokušaju da iskoreni korupciju, kompanija je rutinski pristupala privatnim bankovnim računima zaposlenih i upoređivala primljene uplate sa iznosima plata.
Poverenik za zaštitu podataka u Berlinu kaznio je ovu državnu kompaniju 2009. godine kaznom od 1,2 miliona evra.
Poverenik za zaštitu podataka regiona Severna Rajna-Vestfaliija je 2008. godine kaznio maloprodajni lanac LIDL sličnim iznosom zbog angažvoanja privatnih istražitelja da nadziru zaposlene, što je uključivalo i video nadzor.
Do nemačkih medija je dospelo više drugih skandala povezanih sa nadzorom i privatnošću na radnom mestu, a u neke od njih bile su umešane poznate kompanije.
Uposlenici koji su sumnjali da ih poslodavci nezakonito nadziru razgovarali su sa medijima, a pažnja koju su takvi slučajevi u izazvali primorala je vlasti da preduzmu nešto.
Jan Jurčik, predstavnik za štampu sindikata Ver.di, drugog po veličini u Nemačkoj, izjavio je da “novinarima treba da zahvalimo više nego vlastima”.
Aleksander Diks, Poverenik za informacije u Berlinu, priznaje: “Potrebno je mnogo hrabrosti da biste se u Nemačkoj požalili na poslodavca. Ne možete se pouzdati u nemačko pravosuđe, jer postupci traju godinama… a može se dogoditi i da izgubite.”
Moć u rukama šefova?
Posle brojnih skandala, u nemačkom parlamentu se povela rasprava o novom saveznom zakonu kojim će se regulisati nadzor na radnom mestu, a koji bi trebalo da bude iznet na glasanje do kraja 2011. godine. Predložene promene se nikome ne dopadaju.
 Prema sadašnjim propisima, da bi instalirale opremu za nadzor kompanije su dužne da pribave dozvolu i od sindikata i od radnih sudova. Prema predlogu novog zakona, potrebno je samo da obaveste uposlenike i pribave njihovu saglasnost.
“Trenutno sudovi obezbeđuju ravnotežu između poslodavaca i uposlenika, dok prema novom zakonu odluku o tome da li je nadzor potreban donosi sam poslodavac. Poslodavac je postao sudija,” komentariše Sara Tome, advokatkinja u nevladinoj organizaciji Humanistička unija.
Ona smatra da je pogrešno koncentrisati se na saglasnost uposlenika, jer će uposlenici pristati na svaku vrstu nadzora iz straha da u protivnom neće ni moći da nađu posao.
Sa svoje strane, poslodavci kažu da nova pravila ne rešavaju njihov najveći problem: korupciju.
Tomas Princ, advokat Saveta udruženja nemačkih poslodavaca, veruje da nema potrebe da se donosi novi zakon samo zbog toga što je nekoliko kompanija nezakonito špijuniralo svoje zaposlene.
“U nacrtu nema jasnih odredbi o borbi protiv korupcije. A to je ono što je nemačkim kompanijama najvažnije,” kaže on.
Raf Jaspers, belgijski advokat koji je objavio knjigu Veliki brat u Evropi, uveren je da samo podizanje svesti i pritisak javnosti mogu stati na put narušavanju privatnosti od strane države i poslodavaca.
“Predstoji nam dugotrajna borba da bismo pridobili mase. Privatnost nije isto što i posao ili hrana, to nije nešto što će vam nedostajati čim vam bude oduzeto,” upozorava on.
Za to vreme u Rumuniji, IT stručnjak LF nudi uposlenicima jednostavan savet: „Ne zaboravite da od trenutka kada uključite računar više niste sami i da nijedna lozinka, koliko god da je komplikovana, ne može blokirati softver za nadziranje.”
 
Dolores Benežić je novinarka iz Bukurešta. Ovaj članak je nastao u okviru projekta Balkan Fellowship for Journalistic Excellence, koji je rezultat inicijative Robert Bosch Stiftung i ERSTE Foundation, u saradnji sa BIRN-om.  
Pogledaj vesti o: London

Nastavak na Medijski istraživački centar...