Izvor: B92, 15.Sep.2010, 22:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Filadelfija: sluša li se kod vas džez?
U Filadelfiji živi Bil Daglas. Jedan od ko zna koliko Amerikanaca koji se tako zovu. Sreli smo ga dva puta, s tim što on za prvi put nije ni znao. Zapamtili smo ga po izvedbi melodije „Ave Marija" tokom tamošnjeg džez festivala. Bilov nastup je privukao ubedljivo najveću masu te večeri na glavnoj festivalskoj ulici, a ipak nije bio deo programa. Bio je to naš drugi susret.
Autor: Ankica Dragin
Izvor: Danas
Prvi put smo ga sreli istog dana prilikom >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << posete jednoj srednjoj školi kada se oglasio požarni alarm. U opštoj gužvi pažnju su nam privukli jedna gospođa i gospodin srednjih godina koji su dostojanstveno koračali niz požarne stepenice. Muškarac, Amerikanac afričkog porekla u bordo odelu, beloj košulji i sa šarenom kravatom, u ruci je nosio beli štap, a gospođa mu je pomagala pri izlasku iz zgrade. Raspitasmo se i saznasmo da je gospodin njihov profesor muzičkog. Oduševljenje činjenicom da jedna od najprestižnijih srednjih škola u Filadelfiji ima i jednog slepog profesora bilo je gotovo dirljivo: sjajne li poruke mladima! Dan nam je lepo počeo, a večernji džez koncert trebalo je da bude njegov vrhunac.
Na putu ka koncertnoj dvorani te večeri jasno se razabirao zvuk saksofona. „Ave Marija!" pomislih dok sam se tiskala ka njenom izvođaču. Ugledavši ga, stala sam kao ukopana. Sedeo je na hoklici u istom onom odelu, košulji i kravati i svirao, dok je ispred njega bila kutija za saksofon sa kofom u koju su prolaznici ubacivali novac. Jedan glas iz naše grupe upitao je da li je to isti onaj nastavnik, drugi je uzbuđeno potvrdio da jeste. Neki su se odmah mašili za novčanik, ubacili novac u kofu i nastavili dalje. Pitali smo se da li gospodin svira iz ćefa, ljubavi ili iz nužde. Bilo nam je nepojmljivo da nastavnik iz onakve škole mora dodatno da zarađuje na ovakav način.
„Verovatno to radi u dobrotvorne svrhe," reče neko, dok sam ja krenula da ga pitam je li to istina. Istog trena shvatila sam da se mi u školi zapravo nismo sreli, niti upoznali. „On nas nije ni video!" zujalo mi je u ušima. Mira me je povukla za rukav upitavši:
„Kako ćeš prići slepom čoveku i pitati ga nešto tako lično? On nema pojma da ti znaš gde radi i čime se bavi."
„Moram da ga pozdravim i da se upoznam sa njim. Ne mogu samo tako da mu bacim novac, a da ne znam zašto svira na ulici. Hoćeš li sa mnom?" odgovorila sam.
Naša panika je rasla kako smo mu se približavale. Već sledećeg trenutka stajale smo ispred njega dok nas je on „posmatrao", polako spustivši saksofon. Oslovila sam ga, otpozdravio je, a Mira je još uvek ćutala. Delovao je zbunjeno i iznenađeno.
„Kada bih samo znala koliko on u stvari vidi," pomislila sam prišavši bliže, tako da ljudi više nisu prolazili između nas. Predstavila sam se i rekla gde smo se jutros „sreli". Rekla sam mu i odakle smo, zašto smo u Filadelfiji i, uz izvinjenje na neumesnosti, ispričala mu našu nedoumicu. Rekla sam i da bi kod nas teško bilo zamislivo videti nastavnika kako na ulici svira za novac u istom gradu gde i predaje.
Uz dubok uzdah i pogled u pravcu mog glasa, gospodin je polako ustao, odložio saksofon i rekao: „Znate, novac nikome nikada nije na odmet. Međutim, ja sviram duhovnu muziku i to vidim kao svoju misiju. Volim muziku. Čini me srećnim. Ona je deo mene i jedini je način na koji mogu da se iskažem."
Osetila sam knedlu u grlu. Bio je to jedan od najuljudnijih i najljudskijih odgovora na jedno u suštini vrlo neumesno pitanje, pogotovo po američkim merilima. Gospodin se i dalje ljubazno osmehivao. Prekinuvši neprijatnu tišinu, raspitivao se o našoj zemlji i njenoj muzici.
„Sluša li se kod vas džez?" upitao je. „Voleo bih da jednog dana mogu da otputujem u Evropu i uživo slušam tamošnje izvođače. No, nisam siguran da li će to ikada biti izvodljivo..."
Setivši se podatka da Amerikanci u proseku jako malo putuju van svog kontinenta, pomislih koliko ovaj susret govori o njihovom životu i društvu. Gotovo koliko i neki klasični putopis. Upitala sam ga da li se slaže sa tim da možda objavim i priču o ovom našem susretu, te da ga fotografišem. Složio se uz osmeh, polako sedajući i uzimajući svoj instrument, dok sam mu ja, želeći da se pozdravim, pružala ruku koju on nije ni primetio.
Dok sam ga fotografisala uz melodiju „Amazing Grace" koju je u međuvremenu zasvirao, shvatila sam da ga, onako kulturološki šokirana, nisam pitala samo jedno. Pognute glave, prišla sam mu poslednji put sa pitanjem:
„Gospodine, kako se Vi zovete?"
