Izvor: Politika, 31.Dec.2013, 16:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naša vlada maše repićem
Srpska politika je puna demagogije. Obaveštavaju nas, na primer, da je predsednik Tomislav Nikolić „proveo tri sata sa Obamom“! Ko će u to da poveruje? Šta su radili, o čemu su razgovarali, tri sata?
Akademik Ljubomir Simović (1935), pesnik, dramski i prozni pisac, esejista, dobitnik je ovogodišnje nagrade Srpske književne zadruge za životno delo. Izdavački centar Matice srpske iz Novog Sada >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << objavio je njegovu novu knjigu „Titanik u akvarijumu“. Reč je o knjizi razgovora, eseja, članaka, pisama, dnevničkih beležaka, beseda, zapisa, komentara... Knjiga pokriva period od 6. maja 2007. do 6. maja 2013. godine. Na pitanje o našoj (i svetskoj) ekonomskoj krizi, pesnik je rekao: „Bojim se da bi naš Titanik i u akvarijumu doživeo brodolom.“
Prve pesme objavili ste pre šest decenija, kao đak Užičke gimnazije, a prvu zbirku – „Slovenske elegije“, 1958. Kada sve saberete, jeste li zadovoljni onim što ste uradili?
Više sam okrenut onom što bih još mogao da uradim. Voleo bih da još koji put osetim ono uzbuđenje koje čoveka obuzme kad otkrije i napiše nešto novo, nešto neočekivano, nešto čemu se nije nadao.
Rođeni ste u Kraljevini Jugoslaviji. U koliko ste različitih država živeli, nigde se ne seleći?
U Kraljevini Jugoslaviji sam se rodio. Detinjstvo sam proveo u okupiranoj Srbiji – Užice su pod okupacijom držala dva garnizona, nemački i bugarski. Posle rata sam živeo u Demokratskoj Federativnoj Jugoslaviji, pa u Federativnoj Narodnoj Republici Jugoslaviji, pa je potom „narodna“ postala „socijalistička“, i živeo sam u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji. Posle njenog raspada našao sam se u Saveznoj Republici Jugoslaviji, sastavljenoj od dve preostale republike. Ta skraćena Jugoslavija se, potom, zvala tačnije: Srbija i Crna Gora. A posle odlaska Crne Gore obreo sam se u Srbiji, u zemlji za koju se ne zna ni gde počinje ni gde se završava, u kojoj vozovi obavezno kasne, a kad konačno krenu, idu čak 30 na sat.
Kako gledate na Briselski sporazum i sve što nam se događa oko Kosova i Metohije?
Ono glavno se već dogodilo, onda kada su Albanci na Kosovu, jednostrano, proglasili nezavisnost. Svi smo, međutim, zaboravili kada je sve počelo. A počelo je onda kada je Srbima i Crnogorcima, koji su za vreme okupacije proterani sa Kosova i iz Metohije, posle oslobođenja zabranjen povratak kućama. Pre nego Klintonu, u Prištini su mogli da podignu spomenik onome ko je taj povratak zabranio. Kasnije, nijedna od naših vlada nije imala tri čiste da se sa problemom Kosova suoči, niti ideju kako da ga rešava. Tako su propuštene sve prilike da se dođe do koliko-toliko povoljnog rešenja za Srbiju i, posebno, za Srbe koji na Kosovu i u Metohiji žive. Zato što su smatrali da je dovoljno da stalno ponavljaju „Kosovo je Srbija“, a pri tome nisu učinili ništa da toj mantri obezbede pokriće, Kosovo danas nije Srbija.
Zatajili su, dakle, političari?
Naši političari nisu svesni posledica ni onoga što rade, ni onoga što ne rade. Pošto odavno ne može da utiče na taj problem, pošto ne može ništa da učini, ništa da preduzme, pošto, na kraju krajeva, od nje ništa više ne zavisi, Briselski sporazum je najviše što je Srbija u ovom trenutku mogla da dobije. Nadam se da ćemo bar tu malu šansu, stvaranje Zajednice srpskih opština, umeti da održimo i iskoristimo kako treba.
Kako ocenjujete današnje političke prilike u Srbiji. Vidi li se izlaz iz tunela?
Dobro je što smo konačno, posle mnogo natezanja i uslovljavanja, dobili datum za pregovore o pristupanju Evropskoj uniji. To je veoma važan korak, i veoma krupan uspeh naše spoljne politike, ne samo ove, aktuelne, nego i prethodne vlade. Bojim se, međutim, da se uspesi naše spoljne politike koriste kao tepih ispod koga se kriju mnogi unutrašnji problemi. Dobro je što sarađujemo s Briselom, ali nije dobro što ne obraćamo pažnju na probleme u Novom Pazaru. Nisam primetio da je neki od visokih političara, bilo iz ove, bilo iz prethodne vlade, otišao u Novi Pazar, da sa tamošnjim ljudima potraže rešenje za tamošnje probleme. Kao da se svi, ne znajući šta da rade, drže na distanci, a inicijativu pri tome prepuštaju jednom politički veoma aktivnom muftiji. A problema tamo ima mnogo.
Ovih dana mnogo se priča o bošnjačkom (bosanskom) jeziku?
U obrazovni sistem Srbije uvodi se novi predmet, bosanski jezik. U odluci Odbora za standardizaciju srpskog jezika zaključeno je, pre svega, da je „pogrešna i štetna zamena termina bošnjački jezik terminom bosanski jezik... Od imenice Bošnjaci pridev glasi bošnjački (a ne bosanski)“. I dalje se kaže: „U lingvističkoj strukturi bošnjački jezik se ni po čemu ne razlikuje od srpskog jezika“. Ako se on ni po čemu ne razlikuje od srpskog, zašto se onda, kao poseban, iz srpskog jezika izdvaja? Iz kojih razloga, i s kojim ciljem? U vladi se o tom problemu ne razgovara. Takvim sitnicama, kao što su jezik i jezička politika, ne mogu da se bave mozgovi koji se usijavaju do grandioznih planova, kao što je izgradnja kanala od Dunava do Egejskog mora!
Ide se linijom manjeg otpora, nezameranja, važno je problem na neko vreme odložiti?
Ne mogu a da ne primetim da u srpskoj politici nikada nije bilo toliko demagogije, toliko konfuzije, i tako malo, ili nimalo, osećanja za realnost! Obaveštavaju nas, na primer, da je predsednik Tomislav Nikolić „proveo tri sata sa Obamom“! Ko će u to da poveruje? Šta su radili, o čemu su razgovarali, tri sata? I šta će diplomatski svet misliti o zemlji čiji visoki funkcioneri plasiraju takve „informacije“?
Što je najgore, tu nije kraj... Ako se jedan ruski ambasador u Srbiji ponašao nadmeno i arogantno, i ako se mešao u naše unutrašnje poslove i delio nam packe i lekcije, kao da nije ambasador nego gubernator, još se moglo pomisliti da je to stvar njegove prirode i njegovog ličnog vaspitanja i stila. Ali ako se i njegov naslednik ponaša na isti način, onda ne možemo a da se ne zapitamo ima li u takvom ponašanju sistema, i nije li takav odnos i stil izraz zvanične ruske politike... I dok mala Crna Gora protiv takvog ponašanja protestuje, i ne da na sebe, naša vlada, koja Srbiju voli da predstavlja kao „lidera u regionu“, na sve to ćuti. I još maše repićem.
Izgleda da je kod nas velika potražnja za jednom novom mašinom – „amnezijatorom“ Dušana Otaševića?
Pišući o Otaševićevim radovima, povodom njegove izložbe u Kući legata, u Beogradu, posebnu pažnju sam, s razlogom, posvetio njegovom „Amnezijatoru“. Otaševićevi radovi i inače umeju da budu veoma aktuelni, a pogotovu je aktuelan njegov „Amnezijator“, mašina koja, kako sam Otašević kaže, „poboljšava vašu sklonost ka zaboravljanju“, koja „pomaže da zaboravljate ljude i događaje“, i koja „otklanja vezu između uzroka i posledica“. Kod nas se ne peru samo pare, već se pomoću amnezije i „amnezijatora“, peru i biografije, i politički programi. Ko se seća šta je Petar ili Pavle, koji je danas naprednjak, govorio i radio juče, kada je bio radikal? Tu mašinu, koja obezbeđuje potpuno zaboravljanje svega što je bilo, mi najviše koristimo, uprkos tome što nas najviše košta!
Zoran Radisavljević
objavljeno: 31.12.2013.
Pogledaj vesti o: Maja Nikolić
