Izvor: Politika, 18.Nov.2011, 23:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Britanci ne žele da govore nemački
Iako Dejvid Kameron pokušava da u jedinstven politički blok okupi deset članica EU koje nisu deo evrozone, te države imaju različite interese
Dok se u Evropskoj uniji sve više sluša glas „čelične ledi” iz Berlina, Dejvid Kameron pokušava da aktuelnu krizu, koja trese Evropu, iskoristi kako bi zaslužio epitet autentičnog političkog naslednika originalne britanske „čelične ledi” – Margaret Tačer. Iako ističe da Velika Britanija neće izaći >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << iz EU i da bi propast evrozone imala katastrofalne posledice za Ostrvo, britanski premijer se ovih dana otvoreno založio protiv toga da EU bude jedinstven blok.
Za razliku od Angele Merkel, koja teži uspostavljanju integrisanije Unije kako bi se izbegli pojedinačni finansijski izleti nekih država, Kameron smatra da EU treba da bude kao „mreža” u kojoj će zajedničke evropske institucije samo pomagati u povezivanju i jačanju članica EU.
Tenzijeizmeđu Londona i Berlina postaju sve jače jer Ostrvljani ne žele promene Lisabonskog sporazuma koje će biti usmerene na značajno osnaživanje evra, a i ne pristaju na uvođenje poreza na finansijske transakcije. Međutim, sukob je mnogo dublji jer se Britanci trude da spreče da cela Evropa počne da „govori nemački” kada je u pitanju čvrsta fiskalna disciplina, koju zemljama evrozone i ostatku EU propagira Merkelova.
Zazirući od previše ujedinjene Evrope, London pokušava da u jedinstven blok okupi deset članica EU koje nisu prihvatile zajedničku evropsku valutu. Nekoliko neformalnih večera ministara finansija zemalja EU koje nisu u evrozoni, ipak, nije stvorilo blok za koji može da se kaže da je jedinstveno u „drugoj brzini”. Kada je u pitanju odnos prema budućnosti evra i očekivanjima od zajedničke evropske valute, razlike između tih deset država su evidentne.
Najpre, od ove desetorice, čak šest zemalja – Bugarska, Rumunija, Poljska, Letonija, Litvanije i Danska – pristale su da budu deo Evro-plus pakta, koji je Berlin predložio ovog proleća kako bi naterao zemlje van evrozone da prihvate reforme koje će ih voditi ka svim uslovima u članstvu u evrozoni. Među tim reformama su i podizanje granice za penzionisanje i uslovljavanje povećanja plata povećanjem produktivnosti tih zemalja, a zauzvrat članice Evro-plus pakta moći će da dobijaju finansijsku pomoć iz Evropskog mehanizma za stabilizaciju, koji će stupiti na snagu u junu 2013.
Najviše je simptomatičan ulazak Danske u Evro-plus pakt, budući da ona i Velika Britanija u svojim ugovorima o pristupanju EU jedine nemaju ugovornu obavezu da, kada ispune sve uslove, uđu u evrozonu. Međutim, Kopenhagen vidi očigledan interes da se što više približi evrozoni, budući da je sredinom 2009. žestoko prodrman svetskom ekonomskom krizom i te kako razmatrao ulazak u evrozonu. To je tada u intervjuu „Politici” potvrdio tadašnji danski premijer, a sada generalni sekretar NATO-a Anders Fog Rasmusen, istakavši da Kopenhagen razmatra organizovanje referenduma o prihvatanju evra.
I Poljska, koja je skoro neoštećena prošla kroz prvi talas krize, ne krije da je njena sudbina vezana za evro, a za to postoji i jedan očigledan ekonomski razlog – najznačajnije tržište za izvoz poljskih proizvoda jeste Nemačka.
Osim toga, ni Češka Republika, Švedska i Mađarska nemaju iste razloge kao Britanci da zaziru čak i od Evro-plus pakta. Dok se Britanci mršte na svaku pomisao odricanja još kojeg dela suvereniteta u korist Brisela, Šveđani konkretno zasad žele da zadrže svoj veoma centralizovani sistem kolektivnih ugovora koji važi za zaposlene, Česi nisu zasad spremni za značajnu fiskalnu harmonizaciju sa ostatkom Evrope, dok Mađari žele da zaštite svoju poresku politiku, iako je pitanje koliko će u tome izdržati budući da se kriza uveliko preliva u njihovo dvorište.
Dakle, Britanci nemaju previše pravih partnera u stvaranju drugog jakog bloka u EU, a pitanje je i koliko bi im se isplatilo da uopšte ne doprinesu sređivanju stanja u zoni evra. Zbog krize evra, ističu ekonomisti, britanska ekonomija i te kako zarađuje, jer je, kao velika ekonomija izvan evrozone, postala raj za investitore koji kupuju državne obveznice. Kamatna stopa na britanske dužničke hartije od vrednosti iznosi oko 2,25 odsto, skoro neznatno više u odnosu na nemačke (1,85 odsto), a nasuprot francuskim obveznicama (3,3 odsto) ili italijanskim državnim obveznicama na koje prispeva kamata od više od šest odsto.
Međutim, Britanci beleže veoma visok budžetski deficit od 9,4 odsto BDP-a, što je više i od prezadužene Grčke, čiji je godišnji manjak u kasi 8,9 odsto BDP-a. Osim toga, Velika Britanija beleži i veoma nizak ekonomski rast, od samo 0,5 odsto, što je više samo od Grčke, Portugalije i Kipra.
Stoga je Evropi za rešavanje problema neophodno jedinstvo u kojem će učestvovati i Britanija. Možda je u pravu češki istoričar Miloš Režnik, koji tvrdi da bi se Evropljani najlakše ujedinili kad bi im iskrsao neki zajednički neprijatelj. Možda bi tada Britanci progovorili nemački, a Nemci razumeli engleski.
Nenad Radičević
objavljeno: 19.11.2011.
