Izvor: Luftika.rs, 24.Sep.2021, 16:35
Zvao me klošar iz limanskog detinjstva za siguran SNS glas u Novom Sadu. Ovako je bilo…
Telefon koji zvoni u 7 ujutru ne može da znači ništa dobro, pa je tako bilo i ovaj put… Glas mi je bio nepoznat, ali sam po formulaciji onih uvodnih i kurtoaznih šablon pitanja zaključio da sam ja svom sagovorniku itekako poznat.
“Gde si, Đomla? Kako si? Šta ima? Kako posao, jel radiš?”
Nadimak kojim mi se niko nije obratio sigurno 15 godina otkrio mi je o kome se radi. Bio je to moj drugar iz detinjstva. Nikada nije naročito ljubio školu, često je upadao u ozbiljne probleme >> Pročitaj celu vest na sajtu Luftika.rs << (sa njim kao kolateralna šteta i ja), a odrastanje mu je, čak i za pojmove 90-ih, obeležila nemaština i konstantna borba za puki opstanak.
Nakon što je kobajagi saslušao moje bunovne odgovore, prešao je na stvar.
– Ej, znaš šta mi treba?
Nisam mogao ni da pretpostavim… Nismo razgovarali sigurno više od 10 godina, a čak mislim da mi se on poslednji i obratio tim uličarskim ‘Đomla’.
– Treba mi tvoj siguran glas na ovim sad izborima.
Kojim izborima? U kakvu sam ja to vremensku rupu upao? Da nisam kao medved imao obrnuti zimski san, prespavao leto i jesen i dospeo direktno u izbornu 2022. godinu? Naravno, nisam… Paklena SNS mašinerija se upalila 9 meseci pre neraspisanih izbora – a gde drugde nego na novosadskim Limanima?
Zamislio sam sebe u njegovim cipelama i kako u toj nemilosti redom okrećem imenik, pa od svih znanih i neznanih tražim tu ni malo naivnu uslugu.
Na trenutak (ali samo jedan i to vrlo kratak) došlo mi ga je žao, a onda je sažaljenje zamenila iskrena mržnja – i prema njemu i prema ostalih 799.999 nemoralnih i nesposobnih, ali lako potkupljivih stranačkih beskičmenjaka.
Posle naleta mržnje stigao je šok i užas zbog činjenice da ovako organizovana klika nikada neće izgubiti na izborima, pa čak ni teoretski. Matematika je neprejebiva i ako svako od njih 800.000 nosioca stranačke knjižice ubedi samo troje (čitaj: mama, tata i brat od tetke sa posebnim potrebama) da svoj jedini glas olako podare trenutno vladajućima, pobeda je zagarantovana. Sigurica – što bi kladioničarska ekipa iz bivšeg dvorišta rekla.
Ova šema nije ništa novo i nepoznato, ali argumenti kojima je pokušao da me pridobije potpuno su me razoružali i ubedačili.
– Nisam ja za njih, ali treba mi posao. Moram da obezbedim nekoliko glasača da bi me zadržali. A ove iz opozicije još više ne volim nego Vučića.
Znao je kako razmišljam i u kom sam fazonu, ali bio je toliko besraman da je nekim uvrnutim misaonim procesima zaključio da ću ako nisam naklonjen opoziciji, bez frke zaokružiti Vučića.
– Đomla, svi to rade… I Marko, i Sale, i Igor i blizanci…
Svi su mi bili dobro poznati. Tu škvadru sam upoznao, a deceniju i po kasnije i poslednji put video, na istoj onoj naherenoj drvenoj klupi kraj fudbalskog terena, kako oko sebe prave impozantne gomile ispljuckanih semenki suncokreta i raspravljaju koju će od devojčica da napucaju gumenom ‘Tigar’ loptom.
Kada je shvatio da mu je i ta karta ‘zlatnih dečaka’ iz bivšeg dvorišta propala, probao je ponovo.
– Đomla, znaš, nema tu nikakve ideologije, samo čisti interes. Pa šta ti teško…?
Tu je mom odveć kratkom jutarnjem strpljenju došao kraj. Tračak nade u spas njihovih prodanih duša je upravo i bila ideologija. Želeo sam da čujem zašto je to dobro za mene, da slušam o dosad urađenom i megalomanskim planovima za budućnost.
Tada bih o svima njima mislio da su samo idioti. Ovako mislim da su pokvareni idioti, a malo je šta u životu opasnije od takvih.
– E, znaš šta… Ajde da ja tebe stavim na spisak, a ti zaokruži šta hoćeš. Ko ga jebe!
Sva moja prethodna odbijanja da se na bilo koji način politički kompromitujem i dospevam na bilo čije spiskove kao da su bila prosuta u vetar. Tek bela laž da se do kraja godine iseljavam iz zemlje zaustavila ga je u navalentnom baljezganju.
– U redu, Đomla. Ne ljutim se, zaboravi da sam te išta pitao.
Sreća da se nije ljutio, jer ja jesam, a dvoje ljutih na istom mestu retko izađe na dobro.
Bacio sam telefon, obrisao od nervoze znojave dlanove i sa svojom hronično gladnom mačkom dogovorio nekoliko stvari. Ako već nešto mora ranom zorom da me budi, neka to bude njenih 6 kilograma i neizdrž gladi.
Takva jutra ipak su mi nemerljivo prijatnija.
Novosadski SNS omladinac se izlanuo zašto mora da kreči trobojke na Limanu
.jpg)
