Izvor: Press, 08.Jul.2013, 14:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rešenje: Đilas da ponudi Vučiću podršku manjinskoj vladi SNS-a. I obrnuto
Odavno si svi u Srbiji svesni da su najveći problemi na političkoj sceni nezasitost i ucene takozvanih malih stranaka. Tadić je, da bi formirao prošlu vladu, morao da pristane na sve zahteve koalicije oko SPS-a i "dinkićevaca", a na isto je bio primoran i Aleksandar Vučić. Da bi formirao aktuelnu vladu, SNS je morao da se odrekne premijerskog položaja i ustupi ga Ivici Dačiću i usput u vladu primi gomilu ljudi koje Vučić ni u snu ne bi sam postavio na ministarska mesta.
Posle manje od godinu dana pokazalo se da najveći problem u Vladi upravo predstavljaju ministri koji su na funkcije došli u paketu sa Dačićem - Mrkonjić, Obradović, Đukić Dejanović, Krkobabić... Zbog toga danas imamo pokušaj rekonstrukcije Vlade, koji će se najverovatnije završiti samo kozmetičkim promenama.
Dokaz za to je Dačićev dolazak na sastanak sa Vučićem i Dinkićem u pratnji Žarka Obradovića, ministra čiju fotelju skoro jednoglasno traži kompletna srpska javnost. Time je premijer još jednom demonstrirao silu, pošto je prethodno u izbornoj noći svima poručio "možda se ne zna ko će biti predsednik, ali se zna ko će biti premijer". Podsetimo Dačićeva koalicija je 6. maja 2012. osvojila 14,5 odsto glasova, a ne, barem, 34,5 kako se po njegovoj tadašnjoj izjavi moglo zaključiti.
Džentlmenski sporazum Đilasa i Vučića o međusobnoj oročenoj manjinskoj podršci nikako ne bi značio veliku koaliciju, a svakako bi veoma brzo i efikasno preoblikovao srpsku političku scenu, kojoj se izlaz iz ćorsokaka ni ne nazire. Bila bi to efikasna poruka "malima" da ucene više ne prolaze i da na buduće pregovore o formiranju neke nove vlade mogu da dođu isključivo sa zahtevima koji su bar približno legitimisani njihovim izbornim rezultatom.
SNS i DS bi, s druge strane, dospeli u situaciju da sami vode državu, odnosno Vojvodinu i Beograd, čime bi se znatno podigao stepen njihove odgovornosti. Sporazum nikako ne bi značio odustajanje i jednih i drugih od opozicionog delovanja, ali bi kritike postale daleko smislenije, a akti koji se donose posledica kakvog takvog kompromisa.
Ovakav dogovor bi po vertikali oslobodio neadekvatnog političkog kadra i gomilu javnih preduzeća i drugih državnih institucija, koji danas izgleda služe jedino za uhlebljenje stranačkih "preduzetnika". Političara će, da se razumemo, i dalje biti u javnim preduzećima, ali barem iz samo dve stranke, što će osloboditi ogroman prostor i za stručne ljude. Srpska politika bi se za kratko vreme defolklorisala i uozbiljila, što za posledicu može da donese samo boljitak svih građana.
S druge strane, ovakva šok terapija bila bi od koristi i malim strankama koje već godinama učestvuju u vlasti. Dve do tri godine opozicionog delovanja ostavilo bi im vremena da se same rekonstruišu i svoje redove osveže mlađim ljudima, a onima koji su po nekoliko puta bili ministri pokažu put u političku penziju.
Isti scenario političkog dogovora Vučića i Đilasa moguć je i posle eventualnih prevremenih izbora u slučaju da u SNS-u procene da im je bolje da prethodno kapitalizuju veliku popularnost koju trenutno imaju u biračkom telu.
Srbija se nalazi u veoma lošoj situaciji, prvenstveno zbog teške ekonomske krize kojoj se kraj ne nazire. Srpska ekonomska kriza, što je još gore, nije posledica lošeg stanja u svetu, već strukturnih nedostataka naše privrede, koja se u vremenu tranzicije skroz pogubila. U takvoj situaciji Srbija mora imati besprekornu politiku kako bi imala kakvu-takvu šansu za opstanak. A sa Obradovićem i Slavicom Đukić, Krkobabićem i Mrkonjićem, sa Velimirom Ilićem... takve politike nema.
Pogledaj vesti o: Srpska Napredna Stranka
.jpg)
