Izvor: Politika, 02.Feb.2014, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Profesija ili opsesija
Optimizam je ludost insistiranja da je sve u redu kada smo bedni Fransoa Mari Arue, Volter
The show must go on. Posle neubedljivog nećkanja, naprednjaci su odlučili da od građana 16. marta zatraže da im potvrde legitimitet za sve bolne reforme i rezove koje bi najradije da ne pominju u predizbornoj kampanji.
Pošto se Vlada samoukinula, Aleksandar Vučić izjavi da je odluka da se raspišu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vanredni parlamentarni izbori bila „veliki rizik”. Rizik? Nemojte Vučiću, Vi ste razuman čovek. Nema potrebe da tvrdite pazar kada kažete: „Možda posle izbora pojavim i kao neko u opoziciji”.
Ubi me neizvesnost. Najsažetiji opis narednih izbora dat je jednim naslovom u „Politici: „Izbori za Vučićeve koalicione partnere”.
No, ako nema neizvesnosti oko pobede SNS-ovog monolita, ne znači da nema tenzije. Recimo oko sada već bivšeg ministra privrednog Saše Radulovića. On je kabinet PPV-a direktno optužio da ometa reforme. Onda su naprednjaci zatražili istragu protiv njega.
Ne bih rekao da je Radulovićev neoliberalni koncept sporan u Vladi. Samo je tajming loš. Ne treba ljude uplašiti pre izbora. Treba sačekati pun reformski mandat, a onda ono što mora: udri Zakonom o radu, stečaju ili privatizaciji i svim drugim dokumentima koji će se sručiti po glavi stanovnika.
Epilog je otužan. Tuže čoveka koga su koliko juče predstavili kao biser u Vladinoj niski. Optužuju ga za stvari za koje kažu da su počinjene pre nego što je isti postao ministar.
Ko sada da pohvali Vladu što se otresla zločestog Radulovića? Krivi su ako nisu znali kome otvaraju vrata Nemanjine 11. Krivi su ako su znali pa prećutali. Nemoj sada da mediji budu krivi.
Ne dopada mi se ni predizborna radnja na Skupštini SNS-a. U potrebi da iskaže jedinstvo kakvo ne karakteriše opoziciju, Vučić je na javnom glasanju dobio „za” svih 3.804 prisutnih delegata. Deluje groteskno. Podseća na četiri devetke čistote aluminijuma kojima je nekad bi biran Enver Hodža u Albaniji ili Sadam Husein u Iraku.
Da sam bio na Vučićevom mestu, posle svih izjava da u SNS-u ima različitih mišljenja na temu vanrednih izbora, organizovao bih barem nekoliko uzdržanih. Delovalo bi elegantnije, ako već ne demokratskije.
Sve u svemu, nije neki idealan ulazak u kampanju. Baš zato lideru SNS-a nije trebalo da ga još i predsednik Republike podržava.
Predsednik Tomislav Nikolić nije odoleo izazovu građanina Tomislava Nikolića. Govoreći o predstojećim izborima nije uspeo da prikrije svoje političke naklonosti. Otvoreno je favorizovao SNS čiji je predsednik do skora bio.
„Želim da pomognem SNS-u u izborima, ali naravno neću ići u kampanju”, kaže Nikolić. „Ljudi ne shvataju da više nisam predsednik stranke (ali) priznajem da postoji stranka za koju želim da pobedi na izborima.”
Nije na predsedniku da ikome pomaže, sem svim građanima Srbije. To je njegovo Nobles oblige. Ako je na samitu u Adis Abebi jednom afričkom lideru rekao „trudiću se da budem novi Tito”, to mogu da shvatim kao pragmatičnu simboliku podsećanja na nesvrstane, ali Srbija valjda ne razmišlja o nekom novom Brozu.
Svojevremeno sam Borisu Tadiću, dok je bio predsednik, rekao da nema pravo da se krsti na grobu Neznanog junaka. Taj junak je i Srbin, i Bošnjak, i Albanac, i Bunjevac, i Vlah, pravoslavac, katolik, musliman, Jevrejin, ateista.
I Nikolić je predsednik svih tih ljudi, svih naprednjaka, svih demokrata, svih socijalista, svih liberala, svih socijaldemokrata, svih birača, svih građana... Šta znači kada kaže da u njegovom Predsedništvu Republike ima članova SNS-a koji će biti angažovani u kampanji koju je otvorio raspuštanjem parlamenta?
Ne verujem da je Vučiću takva „pomoć prijatelja” bila neophodna, iako kaže da će se „svi ujediniti protiv naprednjaka”. Ko će se to opasno ujediniti protiv njega?
Jedino što mogu da zaključim je da Vučić ima smisao za humor. A i zašto se ne bi šalio kada zna u kakvom je stanju opozicija. Idemo redom.
Boris Tadić se oglasio iz seoske idile i priključio plejadi ovdašnjih političara koji su karijeru proveli zaklinjući se na političke programe i vrednosti partija koje su im donele ličnu slavu, a onda ih napuštali čim stranka baci senku na njihove lične ambicije.
Čisto oceubistvo. Traljavo nagoveštavano „ako me pozovu”, providno pravdano argumentom da rukovodstvo DS-a pregovara o koaliciji s Novom strankom bivšeg lidera DS-a Zorana Živkovića.
Da Tadić ne zna da podnese poraz mogli smo da se uverimo u mesecima šoka posle pobede Nikolića. Svi su mu bili krivi: partijski saborci, njegovi dotle veličani marketinški gurui, birači. „Vidite šta mi radi ova rulja”, govorio je.
Ali, nespremnost za suočavanje s realnošću pokazala je i Demokratska stranka. Izmislila je ucveljenom Tadiću mesto počasnog predsednika. Izostala je samokritika. Sve je naizgled bilo u redu. Do skora, do novosadskog pokušaja stranačkog udara iz koga je Dragan Đilas izašao kao pobednik.
Borisu je to bila crvena krpa. Zašto bi ispustio maršalsku palicu, makar i počasnu, i u činu vojnika partije disciplinovano prihvatio glasanje baze?
Nema kod nas političara koji će otići s vrha i vratiti se, recimo, u gimnaziju. Ili neki institut. Ako baš mora, može neka banka, ali „običan posao”? To je za ljude ispod.
Posle još jedne jednoćelijske deobe DS-a, proevropska opozicija je zaista u rasulu. Đilasov „ostatak DS-a” pokušaće da sačuva nešto od pogubljenog identiteta nekada moćne stranke, ali naprednjačka lavina preti da ga zbriše.
Poraz bi mogao da bude unosna investicija, pod uslovom da stranka smogne snage i izabere neka nova lica koja bi zaustavila posrtanje, udahnula novu energiju i pažljivo gradila pozicije za neke nove izbore.
Od Tadića to ne očekujem. Iako demantuje da je osnovao demokratski blok, uopšte ne sumnjam da će učestvovati na izborima. To je jače od njega. Politika ne kao profesija već kao opsesija.
Čeda Jovanović deluje logično kada kaže da je sadašnja vlast od njega preotela-preuzela-dobila osnovne postulate evropske i kosovske politike LDP-a, ali sumnjam da svojim autentičnim biračima može da objasni motive ponuđene saradnje s naprednjacima – sem da mu je dosta opozicije i da želi da već jednom proba kako je to biti u vlasti.
Živković je kao žestok kritičar svoje bivše stranke u novembru izjavio da se DS i LDP „utrkuju da budu nova politička pudlica Aleksandra Vučića”.
Kao i Đilas, Živković neće da bude „politička sponzoruša” prvog potpredsednika. Što podrazumeva mršav izborni plen u vremenima kada SNS preuzima neprikosnovenu kontrolu nad našim životima.
Završetak ture političkim horizontom Srbije vodi i do DSS-a, ispada jedine autentične opozicije koja je rovovski ukopana u protivljenju EU i dijalogu s Prištinom, što omogućava kontrolu disciplinovanog procenta birača.
Da, tačno je da se mnogi nude Vučiću, ali od toga zasad ništa. PPV će kada postane PV pažljivo izračunati koja će ga kombinacija najmanje koštati, ko ima najslabiji kapacitet zahteva ili ucenjivanja, ko će se udobno zavaliti u fotelje pokušavajući da unapred pogodi o čemu novi premijer razmišlja.
Boško Jakšić
objavljeno: 02/02/2014
.jpg)
