Izvor: Politika, 17.Maj.2012, 01:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mešanje karata na političkoj sceni
Na desnom prostoru imamo niz nedefinisanih struktura umesto jedne dominantne konzervativne partije. Takvo stanje kratkoročno odgovara levici da ostane na vlasti. Dugoročno, međutim, ne odgovara nikome
Srbija se i ovog puta pokazala kao svojevrsno čudo. Dok u ostalim evropskim zemljama vlade usled krize padaju kao kule od karata, u našoj zemlji će na vlasti ostati ista garnitura. Kako tumačiti ovakav ishod izbora?
Krenimo od argumenta o krađi izbora. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << SNS i Dveri tvrde da su izbori pokradeni iako priznaju da su njihovi kontrolori potpisivali zapisnike sa biračkih mesta. Takođe nismo čuli o kolikoj krađi se radi. Jedan, dva pet, deset ili dvadeset odsto pokradenih glasova? Naime da bi se zaista ubedila i alarmirala javnost da se pobuni protiv eventualne krađe neophodno je da se precizno pokaže koji su to zapisnici falsifikovani, na koji način i koliko je spornog materijala. Pokazivanje džakova i kukanje što je veliki broj nevažećih listića jeste besmisleno ako su vaši kontrolori svojim potpisom verifikovali validnost izbornog rezultata na dotičnom mestu.
No, izborni proces još uvek traje pa nam ostaje da čekamo tražene informacije i od nezadovoljnih i od državnih organa. Za sada mi ne deluje da je argument o eventualnoj krađi validan kao opravdanje za neuspeh opozicije. Čini se da razloge treba tražiti na drugoj strani.
Partijska scena Srbije posle nedavnih (parlamentarnih) izbora u velikoj meri podseća na situaciju koju smo imali 1997. godine. U to doba, nakon višemesečnih građanskih i studentskih protesta, Miloševićeva vlast je patila od ozbiljne krize legitimiteta. Iako je kontrolisala sve poluge vlasti i držala situaciju u šaci, osećalo se veliko nepoverenje i nezadovoljstvo naroda. Ono međutim nije moglo da se prelije u ozbiljno organizovanu i kredibilnu političku opciju. Ogromna opoziciona energija koja se prethodnih meseci valjala ulicama Srbije, na izborima nije imala odgovarajuću ponudu. DS i DSS su tada odlučili da bojkotuju izbore nezadovoljni uslovima pa su opozicioni birači morali da biraju između Srpske radikalne stranke i Srpskog pokreta obnove. Za ovu drugu partiju se uveliko pričalo da će posle izbora ući u koaliciju sa SPS-om, a tada su već i stekli oreol višestrukih izbornih gubitnika. U takvoj situaciji mnogo opozicionara glasalo je za SRS koji je netom zaista ušao u vladu sa režimom. Posledica svega toga je bilo opšte osećanje nezadovoljstva sistemom čiji je legitimitet bio na veoma niskom stepenu; problematična vlast, ali takođe problematična i opozicija koja ostaje poslednji izvor legitimiteta režima.
Na ovim izborima DS kao istinski vladalac Srbijom zabeležio je veliki pad. SPS kao jedini pobednik izbora više nije siromašni rođak srećan što dobija parče vlasti već ozbiljna politička snaga u naletu. Dok su svi ostali iz vlasti pali, oni su svoj rezultat duplirali. Razlog je prost: ova struktura, iznikla iz komunističke birokratije, jedina ima ozbiljno znanje i iskustvo upravljanja državom i velikim sistemima. Stoga uprkos trenutnom zajedničkom interesu predstoji ozbiljno razračunavanje između DS-a i SPS-a. Od ove dve stranke ne mogu obe da budu na preko 20 odsto dobijenih glasova. Srbija može da ima samo jednu dominantnu stranku levice, što će ove dve partije morati nekako da reše.
LDP je takođe u ozbiljnom problemu. Cena pripreme za ulazak u vlast je gubitak tvrdog jezgra. Iskustvo vladavine u Beogradu ne uliva im razloge za nadu. Dinkić je takođe preživeo zahvaljujući mnoštvu para, Stevanoviću i Ničiću. Ali G 17 plus ima samo osam poslanika pod svojom kontrolom. Svima je jasno da ta stranka pravljena da vrši vlast nema nikakvu budućnost ako iz nje ode.
Dakle, osim kod SPS-a, u levom bloku koji će činiti vlast postoje ozbiljni problemi. Još veći su međutim kod (desne) opozicije. Uprkos nominalnoj pobedi na izborima, SNS je opet ostao sam i izolovan iako su Nikolić i Vučić mnogo toga činili da prošire koalicioni kapacitet stranke i dođu u situaciju da prave vlast. Jedino što bi situaciju delimično popravilo bila bi Nikolićeva pobeda na predsedničkim izborima. Ako se i tu desi poraz, Vučić i on će doći u situaciju u kojoj se Drašković nalazio 1997. i od koje se razumljivo nikad više nije oporavio.
SNS je postigao neočekivano loše rezultate na lokalu. Po svemu sudeći, retke su sredine u kojima će moći da formiraju lokalnu vlast. Posle četiri godine nemaju ni adekvatnu partijsku infrastrukturu. DSS je dobio četiri odsto manje nego prošli put i uprkos evidentnom neuspehu i potpunoj izolaciji stranke koja odbija saradnju sa bilo kime, nemoguće je i zamisliti da lider podnese ostavku i da na čelo ove partije dođe neko drugi.
SRS je doživeo logičan pad vezujući sudbinu stranke za dugogodišnje čekanje Šešeljevog povratka. Ako žele da prežive i da se vrate u igru neophodna im je kompletna kadrovska, programska i organizaciona rekonstrukcija. Energija i rad koje su Dveri pokazale doveli su međutim do toga da devet odsto desnih glasova ode u rastur. Oni su nesumnjivo doneli neke programske i organizacione novine, ali ako misle da potraju moraće iz pozicije pokreta da prerastu u pravu političku stranku.
Ukratko, na desnom prostoru je otpočela tranzicija koja će još dugo da traje. I dalje imamo niz nedefinisanih struktura umesto jedne dominantne konzervativne partije i jedne takođe logične evroskeptične stranke. Takvo stanje kratkoročno odgovara levici da ostane na vlasti. Dugoročno, međutim, ne odgovara nikome jer se urušava legitimitet celog sistema.
objavljeno: 17.05.2012.
