Izvor: NoviMagazin.rs, 08.Apr.2016, 09:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ivan Milenković: Vlast protiv demokratije
Može se čudnim učiniti što najveći broj intelektualaca koji se nedvosmisleno zalažu za evropske vrednosti, ne podržava predsednika vlade i njegovu stranku iako se i on, to jest predsednik, i njegova stranka, to jest SNS, nedvosmisleno zalažu za ulazak Srbije u Evropsku Uniju i na tome, reklo bi se, vredno rade.
Ima komentatora koji će takvo držanje intelektualne elite da protumače kao svojevrsno licemerje, kao neku vrstu zavisti što im je, tim proevropskim intelektualcima, >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << Vučić ukrao priču i sada na njoj ubira poene kod neukog puka.
Ista komentatorska struja utvrdiće da je neprestano podsećanja na Vučićevu besramnu prošlost izraz rečene pizme. Ako već ne mogu da mu zamere ništa suštinski, ako se, u osnovi, njihov program poklapa s njegovim, ako, štaviše, on sprovodi njihove proevropske zamisli (premda oni to neće da priznaju), onda mu makar valja napakostiti podsećanjem na ono što je svetlosnim godinama daleko iza njega, što je, bolje rečeno, eto, tek mladalačka epizoda jedne bujne ličnosti i burne prošlosti.
Pa šta ako se, kao pripadnik navijačkih bandi, tukao po beogradskim i zagrebačkim ulicama (zar i sam prvi ministar ne ističe tu okolnost sa stanovitim ponosom?), pa šta ako je, kao mali od kužine, obigravao oko likova iz košmara (ne obigrava više, porastao je), pa šta ako je, svojevremeno, kad je malo stasao i zaseo u ministarsku fotelju Miloševićeve ekipe, savesno sprovodio infamni zakon o informisanju i uopšte se dete bilo malo zaigralo, ali sada je to prošlo i puj-pike više ne važi, evo se čovek sav predao misiji uvođenja Srbije u Evropsku uniju i basta.
Ipak, razlozi za odsustvo ljubavi između intelektualne elite i Vučića uopšte nisu duboki i ne tiču se, barem ne na prvom mestu, ni Vučićeve prošlosti, ni nekakve izmaštane zavisti. Reč je o tome što Vučić razara demokratske institucije i učvršćuje autoritarnu vlast. Potpuna kontrola nad elektronskim medijima i većinom štampanih suspenduje javnu sferu, a slobodna javna sfera uslov je bez kojeg demokratije nema. Višestranački život je obesmišljen, a bez višestranačkog sistema demokratije nema.
Od podele vlasti ostala je samo ljuštura, a bez podele vlasti demokratije nema. Stepen nasilja u javnom životu visok je, pre svega zahvaljujući tabloidnoj štampi pod Vučićevom kontrolom, i teško je poverovati da se nasilje, kako se situacija u zemlji zakonomerno bude pogoršavala, neće povećavati, jer, naprosto, to je u prirodi autoritarne vlasti. A tamo gde država sprovodi nasilje nad građanima demokratije nema. Pred tom evidencijom retorika približavanja Evropi ne vredi mnogo. Ne vredi ništa. Demokratski poredak se, na hijerarhijskoj lestvici vrednosti, nalazi ispred članstva u Evropskoj uniji.
Demokratski poredak je vrednost koja se nalazi u temelju Evropske unije, te je približavanje Evropi, uz istovremeno uništavanje demokratskog poretka, nešto poput atletske trke u kojoj Srbija, za razliku od ostalih učesnika, trči unazad.
Postoji, međutim, tu jedna zanimljiva i, posledično, opasna zavrzlama. Demokratski poredak u Evropskoj uniji pred ozbiljnim je iskušenjima. Četiri članice Evropske unije, u ovom trenutku, imaju nezgodne probleme s demokratijom – Mađarska, Poljska, Slovačka i Hrvatska – a da Brisel, za sada, nema odgovarajuće mehanizme uticaja, ili pritiska na te zemlje. Drugim rečima, te države jesu u Evropskoj uniji, ali su njihove vlasti odustale od čitavog seta evropskih vrednosti, računajući tu i temeljnu vrednost – demokratiju. Vučić, utoliko, samo prati tendencije. Za njegovu populističku vlast demokratija je, naprosto, smetnja. Nepotrebno proceduralno usporavanje inače genijalnih zamisli. Da nije demokratskih procesa „Beograd ne vodi“ bi, recimo, već uveliko bio uznapredovao. No, kad manje ili više sve počiva na volji vladara (il Principe, op. cit. Makijaveli), kada, dakle, ne postoje demokratske institucije koje po svojoj prirodi pružaju otpor volji jednog, ne postoje nikakva ozbiljna jemstva da u trenutku nadahnuća ta volja ne promeni smer. Volja je, naime, po svome određenju proizvoljna.
Naovommestusevraćamo potrebi za neprestanim podsećanjem na Vučićevu sramnu prošlost. Nema sumnje da postoje ljudi koji su umeli temeljno da se menjaju, te su iz jezivih priča uspevali da se prebace u podnošljive kontekste. Eto Milovana Đilasa, na primer. Ali kada čovek izlazi iz sramnih priča u neki drugačiji, novi život, taj novi život svojevrsno je iskupljenje za prošlost koja se, koliko god čovek to žarko želeo, ne da izbrisati. Sadašnjost je, utoliko, posvećena toj prošlosti. Doduše, ne pokušaju da se ona izbriše – najnoviji val rehabilitacije Miloševićevog režima u službi je ispiranja Vučićeve prošlosti – već suočavanju s njom. Nije ni malo suvišno što se, na kolektivnoj ravni, tolike godine posle nacizma, Nemačka neprestano vraća toj katastrofalnoj epizodi svoje prošlosti. Promeniti se i ostati drugačiji, to je moto onih koji su u prošlim životima pravili svinjarije, poput Vučića. Ali problem s Vučićem u tome je što on nepokolebljivo ostaje vezan za sebe. Njegovo delovanje bilo je oduvek nedemokratsko, antidemokratsko, štetočinsko, autoritarno, a od kada je na vlasti, vidimo, i nekompetentno. I tu ne pomaže nikakvo ritualno polaganje venaca na mesto na kojem je metak pogodio Zorana Đinđića, jer tu nije reč o normalizaciji i učvršćivanju demokratskog poretka, već upravo suprotno, o odvlačenju pažnje sa osnovnog toka: razgradnje (krhke) demokratije.
Pogledaj vesti o: Srpska Napredna Stranka
