Izvor: TvojPortal.com, 12.Sep.2011, 10:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
TRKULjA: Biće to polovična restitucija
/dnevnik,rs/ Srbija do kraja ovog meseca, pritisnuta od EU, mora usvojiti zakon o restituciji i izmenjeni Zakon o rehabilitaciji. Zakonski predlozi već su u skupštinskoj proceduri, a rešenjima mnogi nisu zadovoljni.
Mada je javna rasprava trajala više od dva meseca, već sada se najavljuju novi amandmani onih koji smatraju da Vlada Srbije nije uvažila ništa od onoga što su predložili, a kao osnovna >> Pročitaj celu vest na sajtu TvojPortal.com << zamerka iznosi se datum koji je utvrđen kao početni za oduzimanje imovine, maksimalan iznos koji se može dobiti za celokupno oduzetu imovinu i nemogućnost supstitucije, odnosno zamene oduzetog za nešto drugo.
Profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Jovan Trkulja u razgovoru za naš list objašnjava da je svima bilo jasno da se jednom mora doneti zakon o restituciji, milom ili silom, jer država ne može funkcionisati bez takozvanog seta restitucionih zakona, koji podrazumeva ne samo ovaj već zakon i onaj o rehabilitaciji, otvaranju dosijea tajnih službi i lustraciju i da cena koja se mora platiti za sve ono što je činjeno u prošlosti jednom mora doći na naplatu.
- To su četiri karike koje nedostaju u Srbiji – kaže profesor Trkulja. – Jer, političke elite koje su se smenjivale na vlasti posle 2000. do danas nisu shvatile neophodnost ostvarivanja tranzicione pravde, imovinske sigurnosti i vladavine prava, a bez toga društvo niti može napredovati niti može očekivati da postane deo evropske porodice.
Vlast sad pred kraj mandata predlaže zakon o restituciji, s tim da vraćanje oduzete imovine počinje za dve godine. Utvrđeni predlog zakona o restituciji, koju je svaka vlast od 2000. obećavala i na tim obećanjima osvojila mnogo glasova, uslov je za kandidaturu u EU?
– Nakon 20 godina obećavanja i zamajavanja građana od političkih stranaka i njihovih elita, nakon dvadesetak modela predloga zakona o restituciji (stručnjaka, udruženja građana, političkih stranaka, pojedinaca), nakon tri parcijalna zakona koji regulišu pitanja restitucije u Srbiji, nakon jednog nacrta zakona o denacionalizaciji (2007) koji je završio neslavno, nakon kontinuiranih pritisaka Saveta Evrope da Srbija mora doneti zakon o restituciji kao uslov za prijem u EU – konačno smo 28. jula dobili nacrt zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju i predlog tog zakona 8. septembra. To je važan dugoočekivani korak u uspostavljanju pravne države i tzv. tranzicione pravde u Srbiji. Međutim, neophodni faktori za uspešno sprovođenje restitucije su politička svest, ekonomska moć, socijalna podrška, pravna regulativa, odgovarajuća organizacija države, spremnost političke elite. Na prvi pogled je očigledno da Srbija, nažalost, nema osnovnih sistemskih, ekonomskih i društveno-političkih pretpostavki za uspešnu restituciju. Nijedan od pomenutih faktora nije u potpunosti ispunjen.
Koliko je utvrđeni predlog zakona o restituciji ostvarljiv i zašto ga je bilo lakše doneti sada na kraju mandata i obavezati buduću vlast da ga sprovodi nego to učiniti prethodnih godina kada je privreda Srbije koliko-toliko bolje ekonomski stajala nego danas kada je blizu recesije?
– Suočene s tim problemima, političke elite u Srbiji su nastojale da pitanje restitucije gurnu pod tepih ili odlože za daleku budućnost. Kada su bile pritisnute zahtevima Saveta Evrope, stvar su otaljavale bacajući prašinu u oči. Slično se ponaša i aktuelna vlast u Srbiji. Dovoljno je imati u vidu činjenicu da je rad na ovom nacrtu zakona mesecima skrivan od javnosti i da je iznebuha stavljen na jednomesečnu javnu raspravu usred leta, tokom avgusta 2011. godine. Uz to, prozirna je namera vlasti da nakon dve decenije čekanja, ekspresnim donošenjem zakona o restituciji dobije dragocene poene od EU i biračkog tela za predstojeće izbore, a da primenu Zakona o restituciji kao vruć krompir uvali budućoj vladi koja će se formirati nakon parlamentarnih izbora 2012. godine.
Može li se dogoditi da se sada zaista usvoji bilo kakav akt a da on, kao i lustracija, ostane mrtvo slovo na papiru, s tim što samoj državi Srbiji preti velika opasnost da je pojedinci tuže sudu za ljudska prava u Strazburu?
– Primena budućeg zakona o restituciji suočiće se s brojnim preprekama. Restitucija mnogo košta i podrazumeva ogromne pare koja država mora da obezbedi za obeštećenje (procenjuje se da bi vrednost koju bi država trebala da plati u novcu iznosila minimum četiri-pet milijardi evra, a da bi vrednost dobara za koja se potražuje denacionalizacija iznosila oko 100 milijardi evra, kada bi sve bilo isplaćeno u novcu. Uz to, ne zaboravimo da je restitucija veoma rizična za vladajuću političku oligarhiju. Jer, sprovodeći je, političari mogu izgubiti podršku onih koji su u međuvremenu ušli u zakup, državinu ili kupili oduzetu imovinu. Reč je najmoćnijim bogatašima, tzv. tajkunima – mecenama pojedinih partija, koji po različitim osnovama koriste nekretnine koje se vraćaju.
Otuda, priča o restituciji u Srbiji očigledno nije više motivisana iskrenom željom za otklanjanjem posledica zla autoritarne prošlosti i ispravljanja istorijskih nepravdi. Na taj način restitucija u Srbiji se svela na zavodljivu frazu u izbornim kampanjama, kao oruđe za rušenje i osvajanje vlasti, kao sredstvo za trgovinu obećanjima i ubiranje političkih poena. Tako u Srbiji osam godina posle pada autoritarnog režima i nakon desetina predloženih modela i nacrta zakona o denacionalizaciji, još uvek nije uspostavljen društveni konsenzus u pogledu restitucije i kompenzacije.
Uprkos ovim i drugim preprekama, budući zakon o restituciji neće doživeti sudbinu Zakona o lustraciji. Primenjivaće se slično postojećem Zakonu o rehabilitaciji – polovično. Realno je očekivati da će pojedinci tražiti zaštitu svojih prava kod suda u Strazburu. Dakle, u Srbiji je proteklih 20 godina na delu bio neuspešan pokušaj restitucije. S ovakvim zakonom o restituciji u Srbiji će narednih 20 godina biti na delu polovična restitucija.
Većina bivših vlasnika ili nasledika smatra da je vraćanje imovine u obveznicama i iznos limitiran na pola miliona evra loše rešenje. Država na to odgovara da je to jedino ekonomski moguće i izdrživo.
– Pošto se, suprotno proklamovanom načelu naturalne restitucije, izuzecima i ograničenjima vraćanja faktički postiže izbegavanje vraćanja imovine u naturi, zakonom se predviđa isplata naknade u obveznicama, čiji je ukupan iznos limitiran. Krajnji efekat toga je da će potraživanja po osnovu restitucije biti umanjeno više desetina puta. Nažalost, to nije jedino loše rešenje u nacrtu, odnosno Zakonu o restituciji. Pomenuću samo nekoliko: kao i prethodni nacrt, i ovaj uspostavlja drugačiji režim restitucije u odnosu na važeći Zakon o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama iz 2005, što je nedopustivo. Neophodno je zakonom predvideti supstituciju – zamensku restituciju – oduzete imovine drugom imovinom iz imovine Republičkog fonda. Vladi Republike Srbije predviđena su razna diskreciona ovlašćenja i uloga prodavca imovine oduzetog porekla, koja se, po njenoj odluci, može i pokloniti trećim licima. Uz to, Ageniciji za restituciju daje se diskreciono pravo da odlučuje o tome šta je narušavanje ekonomske stabilnosti a šta ne. Nekoliko članova zakona arbitriraju, diskriminišu građane, paušalno dodeljuju ili oduzimaju prava. Nacrt zakona članom 8 načelno predviđa naturalno vraćanje oduzete imovine. Međutim, izuzeci od vraćanja, predviđeni članom 18 i drugim, su brojni i obuhvataju najveći deo imovine koju treba vratiti. Zakon bi morao sticaoca imovine bez pravnog osnova, kao i nesavesnog sticaoca, nedvosmisleno definisati kao obveznika vraćanja imovine po osnovu restitucije, a naročito ako je takva imovina data u najam, zakup i sličan odnos. Nacrt zakona ima ozbiljnih pravnih praznina u celini, a naročito u delu kojim je propisan postupak po zahtevima gde je ostavljen veliki prostor za arbitrarnost u postupanju, kao i u pogledu rokova. Stiče se utisak da je cilj procesnih odredbi nacrta zakona zapravo dovođenje što većeg broja bivših vlasnika u poziciju da im zahtevi zbog faktičke nemogućnosti prikupljanja dokaza, zbog kratkog roka za podnošenje zahteva i dugog roka za odlučivanje po zahtevu – budu odbačeni ili da, u slučaju da budu odbijeni, protekne rok za ponovno podnošenje zahteva.
U celini posmatano, ovaj nacrt zakona svedoči o dvostrukoj nevolji Srbije: ozbiljnim slabostima predloženih mera restitucije i konstantnom neuspehu političkih elita da obezbede poštovanje prava koja proklamuju.
Ljubinka Malešević
euSrbijapritisakzakon o restitucijipolovicna restitucijajovan trkulja
