Izvor: Blic, 09.Nov.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Niko ne primećuje veliku tragediju
Niko ne primećuje veliku tragediju
Prizrenska bogoslovija 'Ćirilo i Metodije', koja je služila kao poslednje utočište kroz koju je nakon dolaska NATO trupa prošlo oko 700 Srba, ali i Albanaca, Roma, pa i jedna Slovenka, ostaće, kako trenutno stvari stoje, prazna posle tri i po godine.
Preostalih trinaestoro Srba i jedan Albanac, koji su ovde živeli sve ovo vreme, moraće da nađu novi stan. U svoje kuće ne mogu da se vrate, jer su im ili zapaljene i sravnjene >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sa zemljom ili zauzete nakon ulaska NATO trupa juna ‘99.
Kako tvrde ovdašnji nadležni iz UNHCR-a, rešili su da više ne pomažu ovim nevoljnicima ni u hrani, niti u pružanju medicinskih usluga, plaćanju struje, telefona i ostalih potrepština. Bogosloviju od nedavno ne obezbeđuju nemački vojnici. Ulaz je slobodan. Ključ imaju preostali stanovnici.
Unutra zatičemo Srećka Jakšića i Olgu Filipović kako u kuhinji spremaju obrok. Ljuti su na sve, pa i na novinare.
- Davali smo preko hiljadu izjava i ništa - kaže Jakšić, bivši učitelj i otac troje dece koji žive u Crnoj Gori i Makedoniji. Svi, osim predstavnika prizrenske opštine koji su ovde dolazili, pitali su nas kada ćemo otići iz Bogoslovije, tvrdi Jakšić konstatujući da mu imanje u Dušanovu od sedam hektara i kuća nisu vraćeni i ako mu je to toliko puta obećavano.
- Idem kod svoje dece, pa šta bude neka bude. Neizdržljivo je ovako, bez penzije i igde ikoga ne mogu da izdržim. Pročitao sam na stotinu knjiga, ali više ne mogu. Zatvoren, a da nikom ništa nisam učinio - rezignirano kaže Jakšić i dodaje: - Predstavnici UNHCR-a najavili su da će prekinuti isporuku pomoći u hrani i da će nas izbaciti iz Bogoslovije. To bi bila velika tragedija, jer ovi starci nemaju kuda da idu. Ja mogu još da radim i da zaradim za sebe i za porodicu, ali ostali ne. Oni kažu, ako prestane isporuka pomoći i ako nas izbace iz Bogoslovije, da će se baciti sa mosta u Bistricu. Žalili smo se vladiki Raško-prizrenske eparhije gospodinu Artemiju. On nam je rekao da će preduzeti nešto i da će nam pomoći. Nadamo se da će se neko smilovati, razumeti nas i pomoći nam - kaže Jakšić.
- Nemojte me ništa pitati. Neću govoriti više nikome o našoj nesreći. Svi za to znaju, a opet ništa ne preduzimaju. Sada će nas izbaciti i odavde. Ne znam gde ćemo. Toliko predstavnika međunarodne zajednice, pošto smo od naših već digli ruke, a ne mogu da reše naše slučajeve, obezbede nam krov nad glavom i vrate našim kućama ovde u Prizrenu, a govori se o nekakvom povratku Srba - ljutito i u jednom dahu govori Olga Filipović koja ovde živi sa ćerkom.
I Zećir Morina, Albanac iz Đakovice, neće javno da progovori. Kaže, samo čeka vizu i ide u Australiju.
- Skoro tri i po godine smo ovde a iz UNHCR-a i ostalih organizacija nisu nam pomogli puno toga. Sada hoće da nam ukinu i onu crkavicu koju smo dobijali. Mene lično nisu spojili s decom koja su mi odavde udaljena nekoliko kilometara i nisam ih videla skoro četiri godine. Obećali su nam da će nas spojiti s našim familijama, mene lično, moji se nalaze u Donjem Vakufu u Bosni. Ništa ni od toga. Zaista ne znamo šta ćemo raditi. Zar je moguće da celokupna međunarodna zajednica ne može da reši problem nas trinaestoro preostalih Srba - kaže Violeta Golubović.
U sedištu Raško-prizrenske eparhije, koju i dalje obezbeđuju nemački vojnici, paroha prizrenskog Aleksandra Našpalića pitamo kako da stupimo u kontakt sa gospodinom Artemijem. On tvrdi da za to nema potrebe.
- Još ništa nije sigurno. Kod mene su bili iz UNHCR-a i najavili prekid finansiranja i mogućnost prebacivanja na neku drugu lokaciju, ali su samo najavili. Kažu da im je skupo da i dalje plaćaju tolike račune za struju i ostale dažbine. Predložio sam im da preostale stanovnike Bogoslovije prebacimo u Sredsku. Pokušali smo da nađemo jednu ili dve kuće u Sredskoj, ali nismo našli adekvatne objekte. Kad se hoće sve se može. Gore postoji motel koji se može obnoviti, ali za to treba uložiti određenu svotu novca. Zima je na pragu i za građevinske poslove postaje sve teže. U krugu Bogoslovije, u zgradi gde su živeli profesori, ima dovoljno mesta da se ovi ljudi smeste. Tu bi potrošnja struje bila daleko niža. Šta će se odlučiti ja u ovom momentu ne znam - kaže paroh Našpalić i posebno podvlači:
- Zar je moguće da međunarodna zajednica koja i u Prizrenu ima toliko svojih predstavnika, ne može da reši sudbinu trinaestoro nevoljnika? U Srbiji može pomagati skoro dva miliona izbeglica iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i sa Kosova, a ovde u Prizrenu ne može da se izdvoji samo za struju, vodu i hranu?
Višenedeljni pokušaji da dobijemo odgovor od nadležnih u prizrenskom sedištu UNHCR-a i čujemo i drugu stranu nisu dali rezultat. Zvanično, uvek su negde na putu. To je i razlog zašto nema i njihove izjave. A dotle, preostalih trinaestoro stanara prizrenske Bogoslovije stalno strepe kada će ih izbaciti ili biti primorani da sami odu iz nje. H.Tafilović
