Izvor: Press, 05.Avg.2010, 01:44   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Stežu kaiš i u bogatoj opštini

U Vladičinom Hanu u junu je prosečna plata bila 16.616, a u Lazarevcu 51.185 dinara. Izuzev radnika termoelektrane, ostali Lazarevčani kažu da s mukom preživljavaju, baš kao i žitelji Vladičinog Hana Statistika pokazuje da je po prosečnim primanjima najsiromašnija opština Vladičin Han, u kojoj je prosečna plata u junu bila 16.616 dinara. Po toj istoj statistici najbogatiji su građani Lazarevca, koji prosečno zarađuju 51.185.Press je >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << istraživao kako se živi u najbogatijoj, a kako u najsiromašnijoj opštini Srbije, tražeći odgovore od običnih građana. U obe opštine raspitivali smo se kod penzionera, nezaposlenih i onih koji imaju zaposlenje kako sastavljaju kraj s krajem. Jedini je zadovoljan Lazarevčanin zaposlen u termoelektrani. Ostali Lazarevčani se žale da teško žive. Nezadovoljstvo ljudi u Vladičinom Hanu potpuno je očekivano.
Od male penzije daje ćerki
Penzioner iz Vladičinog Hana Borisav Angelovski kaže da je srećan što ima bar penziju od 12.000 dinara.
- Ono što ostane od moje penzije dam ćerki, koja sa suprugom i dvoje dece živi kod svekra i svekrve, a niko ne radi. Preostane neki dinar jer preko leta je lako, jeftina pijaca, a nešto malo imam i u bašti kod kuće. Najčešće jedem papriku, paradajz, pasulj, boraniju i krompir. Meso samo kad je slava i veći praznici i kad odem u goste kod bogatijih prijatelja, mada su oni retki. Pijem lekove koji se ne plaćaju ili su jeftini. U Hanu se najviše cene i vole penzioneri, jer jedino oni imaju siguran dinar i deca ih mnogo poštuju, jer zavise od njih - objašnjava Angelovski.
Nema spora da je najteže onima koji ne rade ili su ostali bez posla, a takvih je u Hanu prema evidenciji oko 6.000, mada se još 2.000 radnika vodi da je zaposleno, ali niko od njih ne prima platu jer su preduzeća davno propala.
- Radio sam 20 godina u „Slogi". Od pre pet godina kada je firma propala idem u nadnicu kao drvoseča. Izdržavam šestočlanu porodicu. Mi odrasli jedemo prženu papriku, a za unučad mora da se kupe „pampers" i paštete, bolja salama ne znaju ni kako izgleda, a kamoli da su je jeli. A ja i moja žena ne samo da ne znamo kako izgleda more, već ni Vlasinsko jezero, iako je od nas na 30 kilometara. Doduše, ja znam kakvo je jezero, ali ga gledam iz šume kada odem u seču drva. Ne znam šta ću dalje jer sve više brane seču šume i posla je sve manje - priča Svetislav Jović.
U Vladičinom Hanu redovne plate primaju zaposleni u državnim službama i opštini.
- Radim u JP „Vodovod" i primam minimalac od 18.000 dinara. To nije velika plata, ali je bar redovna. Izdržavam ženu i sina. Sva sreća da imam zanat, pa uvek kad mogu posle radnog vremena radim privatno. Ne idem na letovanja, već odmor iskoristim da radim privatno, a ženu i dete pošaljem na selo. Tako uštedimo da kupimo drva za zimu, ali i da opremimo dete za školu. Da nam nije pomoći sa sela, teško bismo izašli na kraj sa ovakvim primanjima - zaključuje Dejan Petrović.
Cene prilagođene bogatima
Ali, nisu zadovoljni ni u najbogatijem Lazarevcu. Kažu da je za taj visok prosek zaslužna termoelektrana „Kolubara". Plata u ovom preduzeću kreće se između 50.000 i 100.000 dinara, dok ostali žitelji opštine Lazarevac mesečno zarade tek oko 15.000. Zato Lazarevčani kažu da od tog bogatstva nemaju ništa jer prosečnu platu od 51.000 prima tek svaki sedmi Lazarevčanin, koji je zaposlen u termoelektrani.
- Ljudi ovde dosta skromno žive, jer većina ljudi ima male plate. Većina trgovaca prilagodila je cene džepu radnika termoelektrane. Ovde je život poprilično skup - ispričala je Tijana Barjaktarević, radnica na trafici u Lazarevcu.
To potvrđuje i Miloš Milutinović, „srećnik" zaposlen u termoelektrani.
- Radim kao nadzorni tehničar za montažu trake i bagera i ne žalim se na platu. U Lazarevcu dobro živite samo ako radite u „Kolubari". Najteže je mladim ljudima, jer teško ovde pronađu posao. Godinama su isti ljudi na istim pozicijama, pa mlađi mogu dobiti posao jedino u proizvodnji. Ali i to se retko dešava - kaže Miloš.
Sanjaju da rade u elektrani
Ivana S. je nezaposlena majka dvoje dece i san joj je da se zaposli u „Kolubari".
- Na birou sam već sedam godina. Pokušavala sam da se zaposlim u termoelektrani, ali bezuspešno. Čula sam da, ako te opština iseli jer im zbog gradskih planova treba zemlja na kojoj živiš, imaš pravo da zatražiš novac ili da ti zaposle dete u termoelektrani. Moj deda ima zemlju koju bi dao da bi mogla da se zaposlim u „Kolubari". To mi je jedina šansa - Kaže Ivana S.
I dvadesetpetogodišnja D. B navodi da su priče kako se u kolubarskom kraju najbolje živi najobičnija zabluda.
- Šanse za posao su nikakve. I u „Kolubari" je većina radnika zadužena kreditima, pa im ne pomažu ni tolika primanja. Moj otac radi već 15 godina u termoelektrani kao bagerista i prima 60.000. To zvuči kao mnogo para, ali kako niko od nas ne može da nađe posao, to je premalo za izdržavanje šestočlane porodice - žali se ova nezaposlena devojka.   

Nastavak na Press...