Izvor: Politika, 16.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dobri ko melem i ljuti ko poskoci
Kada melem priviješ i na najtežu ranu ona odmah zaraste, a kada poskoka dirneš on se naljuti i ’oće da ujede, eto takvi su Bukovičani
Knin – Radučić je petnaestak kilometara daleko od Knina. I to u Bukovici. Nije više, kao pre poslednjeg rata, u sastavu kninske opštine. Danas je ovo selo deo opštine Ervenik.
A u tom Radučiću, ispod Kuma i Glavice, rasuli se Modrinići, Šimprage, Kutlače, Mirići, Borovići, Bulovani, Omčikusi... Trećina >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ih je od predratnog broja. Ali i trećina je dovoljna da se ognjišta ne ugase.
Vekovima su Bukovicom i Radučićem hodili prvo Goti i Avari, a potom bogumili i Turci, Austrougari i Nemci... I četnici i partizani, dabome.
U praistorijsko vreme područje Radučića bilo je u sastavu velikog kraljevstva Liburna. U prvom i drugom veku pre naše ere Rimljani su ponad Krke sagradili logor, a potom i grad Burnum, najstarije vojno utvrđenje na području bivše nam zemlje. Danas taj Burnum i, petsto metara udaljen, amfiteatar čiste i obnavljaju srpski povratnici. Za turiste koje oni ovde očekuju.
Bukovicom i pitominom Manojlovačkog buka nedaleko od Radučića bio je posebno zanesen car Franjo Josif. Dolazio bi tu i sa litica satima uživao u raskoši bukovičkog krša i reke Krke. Seljani su mu za onog vakta podigli spomenik i, u kamenu ljutcu, isklesali okretaljku za kočije.
Vekovima je i u Radučiću i zaseoku mu Šimprage raditi značilo imati. Vekovima se od posne zemlje mukom otkidalo sve što je ona mogla dati. I uvek sa mukom, ali i nadom da muka nije doveka. Kažu to i u porodici srpskih povratnika Zdenke i Milorada Šimprage.
– Vratili smo se, zasukali rukave, godinama se odricali i, evo, stigli do ovog što danas imamo i ljubomorno čuvamo. Imamo veliko stado ovaca i desetak muznih krava. I licencu i sertifikat za proizvodnju zdrave hrane. Uvršteni smo među šest porodica u Hrvatskoj koje su vlasnici stada pripremljenih za izvoz jagnjetine u zemlje Evropske unije. A uz to je naše stado i najzdravije u Hrvatskoj, na šta smo posebno ponosni – priča Milorad.
Deca Lana i Mila završavaju fakultete, dok je Goran to već uradio. Sve troje razmišljaju o odlasku iz zavičaja. A do tada pomažu roditeljima. Ne smrde im ni štale, ni krave, ni ovce. U tom poslu su svakodnevno.
U svoju Bukovicu vratio se i Đorđe Lalić. Vratio se da ostane uz grobove predaka i da uz njih skonča. I Milan Bunčić je u svojim Rudelama. Otac mu Stevan i ded Dušan bili su kovači. I on je mislio njihovim stopama. Ali...
– Kada sam sve izračun'o opet su mi koze bile najisplativije. Danas ih je u stadu više od tri stotine. Danas kupaca nema baš tako puno, ali za mleko i sir naći će se neko. Uostalom, jadranska obala i turisti su samo dvadesetak kilometara daleko – zadovoljno će Milan.
Nedaleko je i Boško Bojanić, najpoznatiji proizvođač bukara u Hrvatskoj. Bukara iz Boškovog Žagrovića postala je brend turističke ponude. I još nešto. Boška je, nakon petogodišnjeg izbeglištva, u rodnom kraju dočekalo stado koza. Preživele su „Oluju” negde u kanjonu Krke.
Namernik u Bukovici upozna i Ružicu i Nikolu Karanović. Što očima vidi, Ružica rukama stvori. Pedesetak godina tka. Nekada, onako usput, a povratkom u rodno Kistanje od tkanja živi.
– Nastavila sam osamdeset godina dugu porodičnu tradiciju. Nošnje iz moje radionice protkane izvornim motivima iz istorije srpskog naroda zaštićene su i u turističkoj ponudi Hrvatske „zlata vredne” – kaže Ružica.
A Nikola? On je, pored puno štošta drugog, i čovek koji čini sve kako se ne bi zaboravili Bukovica i dobri ljudi bukovičkog krša.
– Eto, na primer, malo kome su poznate veze Nikole Tesle sa Kistanjem.
Kod crkve Svetog Nikole sahranjena je Angelina Trbojević, njegova sestra. Sačuvao sam i Teslinu sliku koju je on poslao svojoj sestri 1926. godine. Kasnije je Angelinina unuka, koja je ime dobila po svojoj baki, doktorirala je fiziku i bila u timu koji je projektovao nuklearku u Krškom. Iver, dakle, ne pada daleko od panja –objašnjava Nikola.
U Bukovici, omeđenoj Zrmanjom, Karinskim morem i Krkom, vekovima se borilo i ginulo, bežalo i vraćalo, ostajalo i opstajalo.
A ljudi ko kamen stameni. Nalik melemu i poskoku. Kada melem priviješ i na najtežu ranu ona odmah zaraste, a kada poskoka dirneš on 'oće i ujesti. Eto takvi smo. Dobri ko melem i ljuti ko poskoci, na kraju će Milan Bunčić.
Slaviša Sabljić
[objavljeno: 17/03/2008]
