Izvor: Politika, 19.Dec.2010, 00:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ženim se u nedelju!
Uloga voditelja u TV seriji „Srvajver” jedan je od poslova u, sada već podužem, nizu glumačkih ostvarenja Andrije Miloševića
Zbog neospornog glumačkog talenta, spontanog i neodoljivog dečačkog šarma, Andrija Milošević je ulogom Banje u seriji „Mješoviti brak” naprečac osvojio simpatije domaće publike. Uspešnu karijeru nastavio je da gradi u zapaženim rolama u srpskom i crnogorskom teatru, a popularnost širih razmera donela mu je i uloga voditelja rijaliti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << šoua „Srvajver” koji se emituje na Prvoj srpskoj televiziji. Bije ga dobar glas i da ima veoma pošteno profesionalan odnos sa kolegama, publikom i predstavnicima „sedme sile”. Uvek raspoložen, nasmejan i spreman za razgovor, prava je blagodet za novinare.
Andrija je rođen (6. avgusta 1978. godine) u Podgorici, a osnovnu školu završio je u Nikšiću. Sa radošću se priseća tog perioda.
– Kao dete nisam se vezivao za televiziju i medije, već za sopstvenu maštu. U tome me je najviše inspirisala sredina u kojoj sam odrastao. Leta sam provodio u okolini manastira Morača, a po više meseci boravio sam i kod bake, na planini Trebjesi i u Rovcima, okružen bikovima, šumama i planinskim vencima. Planine su mi ostale u srcu. Sada mi ponekad nedostaje sloboda koja me je tada ispunjavala. Ko nije disao vazduh na dva kilometra iznad nivoa mora, ne zna šta znači slobodan pogled, ne zna šta znači osećati se živim, snažnim i samouverenim. Vratiću im se jednog dana, to sigurno znam – kaže sa čežnjom šarmantni Nikšićanin.
I pored velike sentimentalnosti prema zavičaju, već sa četrnaest godina je napustio roditeljski dom i otisnuo se u neizvesnost.
– Moji nisu hteli tako lako da me puste, ali ja nisam pristao tako lako da ostanem. Na koncu, uradio sam ono što sam umislio. Upisao sam srednju muzičku školu u Podgorici. Na to je najviše uticao jedan od mojih najboljih drugova, mr Danijel Cerović, danas profesor klasične gitare. Divio sam se njegovoj odlučnosti i rešio da jurim za njegovim tragom. Bilo je uzbudljivo.
Promena prebivališta u velikoj meri odredila je njegovu sudbinu. Posle završenog Fakulteta dramskih umetnosti, potreba da nađe „gorivo” za nastavak puta usmerila ga je ka Beogradu.
– Beograd mi se učinio kao idealno, a ispostavilo se i najteže rešenje. Nije bilo lako u velikom gradu, raskrsnici Balkana, naći svoje mesto i opstati, ali sam verovao da je moguće to ostvariti, jer sam shvatio da je Beograd blagonaklon prema ljudima koji dođu sa iskrenim i dobrim namerama. Sećam se da sam dobio neki osip po licu od uzbuđenja kada sam čuo glas tadašnjeg direktora „Ateljea 212” Svetozara Cvetkovića, koji mi je ponudio da igram na maloj sceni. To je bila još jedna velika prekretnica u mom životu, ali i karijeri. U Crnoj Gori sam mnogo likova tumačio i dao svoj maksimum. Podgorica je sa otvaranjem obnovljenog Narodnog pozorišta bila centar dešavanja tih godina, tako da sam imao priliku da u desetinama predstava nastupam sa našim najeminentnijim glumcima. Poziv direktora Cvetkovića dao mi je krila da se vinem još dalje. Međutim, nije sve išlo glatko. Morao sam da se vratim, pa opet dođem i, zaista, da nije bilo nekih dragih ljudi, ko zna kako bi se završilo. Kolega Goran Jeftić mi je sredio poslić da pozajmljujem glasove likovima iz crtanih filmova, a potom sam nastavio svoj put sa Milanom Karadžićem i Stevom Koprivicom radeći na mnogim uspešnim projektima – kaže sa zahvalnošću Milošević.
Uloga voditelja u TV seriji „Srvajver” je još jedan sjajni biser u, sada već podužem, nizu glumačkih ostvarenja. Ne zna šta je bilo presudno da baš njemu pripadne ta čast, ali je veoma srećan zbog toga. Godilo mu je što je zajedno sa ekipom koja je pratila takmičare ostajao i po tri meseca na ostrvima, jer je bilo teško odlaziti i vraćati se. Odande nosi vrlo pozitivna iskustva, a Filipinci su ga naučili da se smeje, čak i svojim nevoljama, kojih je, naravno, i tamo bilo napretek.
– To što sam oslabio desetak kilograma, jer smo jeli samo voće, povrće i pirinač na sto načina i što smo se susretali sa otrovnim životinjama, ne računam u neke velike opasnosti. Ali, dramu koja dogodila dok smo snimali neka od ostrva nikad neću zaboraviti. Helikopter je uleteo u strašnu oluju, pilot je izgubio kontrolu, a jedan od motora skoro da je otkazao. Svi smo se u trenutku pomirili sa sudbinom da ćemo otići na onaj svet, ja sam se čak i oprostio od svih koje znam i ne znam, imao sam mikrofon prikačen za košulju, tako da je sve snimljeno, ali eto, preživeli smo. „Srvajver” je zaista neverovatno iskustvo. Ta divljina i danas mi predstavlja izazov i luksuz, čeznem da se vratim. Posle ove avanture jedino još na Mesec priželjkujem da otputujem, da makar dan, dva provedem u kosmosu – otkriva Andrija, koji je ovom ulogom pokazao da ima autoritet i pored topline kojom zrači.
Zavodljiv izgled, samouveren stav i prijatan nastup doneli su mu i status srcelomca za kojim uzdišu mnoge devojke. Mada je bilo romansi sa poznatim lepoticama, još se ne zna ko je žena njegovog života. Zaljubljenost, kaže, zna da bude maglovita i trnovita, sa zrelošću dolaze neka dublja osećanja i kvalitetniji odnos. Na pitanje kada će stati pred oltar, on ipak spremno odgovara:
– U nedelju!
Koju? E, to nam nije rekao.
................
Ima ga svuda
Što se pozorišta tiče, danas ga ima svuda, i u svakoj predstavi daje se do poslednje kapi znoja. U pozorištu „Boško Buha” igra u Goldinijevoj „Mirandolini”, koja je postala veliki hit i sala je konstantno puna, tu je i Romčevićev tekst po motivima iz filmova Vudija Alena „Ne znam šta je seks, ali pitanje je dogovor”, zatim „Egzibicionist” u „Ateljeu 212”, „Tre sorele” u Zvezdara teatru i na kraju fenomenalan muzički šou (sa Milanom Kalinićem i Milanom Vasićem, sa kojima se i privatno druži, „Pevaj, brate” u Domu sindikata, koji obara sve rekorde gledanosti.
Pored toga snima seriju „Nepobedivo srce” u režiji Zdravka Šotre, koja će sledeće godine biti emitovana na RTS-u, priprema još jednu seriju koja će se oslanjati na muzičku predstavu „Pevaj, brate”, igraće i u jednom ruskom filmu koji se snima u Crnoj Gori. Dakle, sledeća godina ispunjena mu je obavezama, a da će mu doneti i prosperitet – ne sumnjamo.
Jezik je njegovo sredstvo za rad
Slušajući kako govori, stičemo utisak da se sasvim srodio sa Beogradom. S obzirom na to da to nije svojstveno Crnogorcima, da li mu neko od njegovih sunarodnika mogao zameriti što je „zaboravio” maternji jezik?
– Jezik je moje sredstvo za rad. To vam je isto kao kada bi neko zamerio automehaničaru zato što za svaki deo koji menja ne koristi isti ključ. Govorim ijekavski i ekavski, mada se mogu pohvaliti da mi vrlo dobro idu i ikavski, štokavski, jekavski, a i mnoge druge govore sam na fakultetu savladao. Uostalom, mislim da sam moju rodnu grudu kroz svoje uspehe i kulturno ponašanje predstavio mnogo bolje nego mnogi koji mi možda zameraju. Na kraju, siguran sam da me svi dobro razumeju, bez obzira na to da li zaista i razumiju – iznosi svoj nepokolebljivi stav.
O još ponečemu
Važi za čoveka s kojim reditelji rado sarađuju jer lako ubedi sponzore da odreše kesu.
– Ja samo mnogo radim, a uspešni ljudi to prepoznaju.
S kim se privatno druži?
– Imam malu, ali odabranu, ekipu ljudi, ljudi koji me dugo znaju i među njima se osećam dobro.
Da li odlazi u pozorište kao gledalac?
– Volim da pogledam svaku dobru predstavu i trudim se da odem u pozorište kad god mi to obaveze dozvole, nažalost ne stižem da vidim sve što želim.
Šta ga raduje, a šta plaši?
– Život me raduje, ali on me i plaši.
Šta priželjkuje?
– Da budem živ i zdrav.
Koje su njegove dobre, a koje loše osobine?
– Mnoge moje mane nekada se pokažu kao vrline i obrnuto. Međutim, morao bih debelo da se zamislim nad svojim plahovitim karakterom.
Šta ceni kod devojaka, prijatelja, kolega?
– Ljudskost. Malo je ljudi među ljudima.
Gde vidi sebe za dvadeset godina?
– U krugu porodice.
Dana Stanković
objavljeno: 19.12.2010.
