Izvor: Politika, 23.Jun.2014, 11:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Trčanjem pobedio bolest
Proslavljeni jugoslovenski atletičar kao dete je preživeo tešku upalu zglobova, ali se tada zakleo da će postati sportski šampion, što je i uspeo da ostvari velikom upornošću i borbama sa raznim životnim nedaćama
Iako uveliko „gazi” sedmu deceniju života, sportski duh ga nimalo ne napušta. Svakoga dana „krstari” po Srbiji i bivšim zemljama SFRJ kako bi ohrabrivao mlade ljude da se bave sportom i stručnim savetima pomagao rad strukovnih organizacija, a proteklih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dana gost je na raznim trkama i krosovima kako bi dodeljivao nagrade najboljim atletičarima. Trenutno je posebno angažovan oko organizacije dodeljivanja Majske nagrade, jednog od najvažnijeg sportskog priznanja koje će biti održano u Beogradu početkom jula u organizaciji Sportskog saveza Srbije.
Proslavljeni jugoslovenski atletičar i rekorder u disciplinama na pet i deset hiljada metara, dr Dane Korica, potpredsednik Evropske asocijacije atletskih trenera i savetnik u Sportskom savezu Srbije, napominje da ga optimizam nikad ne napušta i da je od malih nogu shvatio koju moć ima snaga volje i upornost. Bolest koja ga je zadesila u detinjstvu i trčanje ojačali su ga i vinuli u svet uspešnih reprezentativaca.
U sportskoj karijeri ubeležio je mnogo medalja, od kojih su najznačajnije pobeda na Univerzijadi u Moskvi 1973. godine na 10.000 metara, zlatne medalje na Balkanskim atletskim igrama na 5.000 i 10.000 metara, po pet čelnih mesta na Balkanskom krosu i krosu „Politike”. Četiri godine zaredom osvajao je zlatne medalje na 5.000 i 10.000 metara, pobedio je na čuvenom krosu u Italiji „Pet mlinova”, gde je nadmašio više olimpijskih šampiona i čuvenog Kenijca Kipčonge Keina. Rekordi Jugoslavije na 5.000 i 10.000 metara postignuti na prvenstvu Evrope u Helsinkiju 1971. godine još nisu oboreni na prostoru bivše Jugoslavije.
Dok je bio dete, niko nije mogao ni da pretpostavi da će Dane da osvoji ta silna priznanja baveći se „kraljicom sportova”, posebno zato što je kao dečak završio u bolnici, gde se dugo lečio od teške upale zglobova. Detinjstvo je proveo u Kutini, u maloj kući u selu Gornja Slatina, u veoma siromašnoj porodici sa još petoro braće i sestara. Zbog loše ishrane i uslova života sa 13. godina lekari su mu saopštili tešku dijagnozu.
– Zahvalan sam tati Danetu koji me je odveo u bolnicu, jer da nije tada reagovao, sigurno bih ostao nepokretan ili možda više ne bih bio među živima. Problem su bila kolena, koja su zbog mnogo nakupljene tečnosti izgledala kao lopte. Oko 20 puta su mi stavljali gips. Prebačen sam u centar za rehabilitaciju u Lovranu, kod Opatije, gde su mi posle godinu dana skinuli gips i utvrdili da su mi mišići atrofirali. Noge su mi bile tanane kao i ruke, to je bilo strašno gledati. Zbog dugog ležanja sam dobio i tuberkulozu, pa se sve iskomplikovalo. Ali, nisam odustao od samog sebe. Počeo sam da vežbam u bazenu i da udišem morski vazduh, a pošto me niko od porodice nije obilazio jer nisu imali novac za to, vreme sam provodio čitajući knjige i sportske novine. Bio sam oduševljen atletičarom Franjom Mihalićem i rekao sam sebi da ću, ukoliko prohodam, uraditi sve da postanem uspešan sportista kao što je on. A upravo mi je on kasnije bio trener. Iz tih dana pamtim situaciju kada su mi doktori dali pomorandžu, koju sam video prvi put u životu i počeo da grizem kao jabuku, ne znajući da tu voćku najpre treba da oljuštim – objašnjava Dane Korica.
Kada je izašao iz bolnice, počeo je da svakodnevno trči. Najviše je vežbao noću, trčeći bos po šumama i livadama, skrivajući se od roditelja koji mu zbog krhkog zdravlja nisu dozvoljavali da se bavi atletikom. Dešavalo se da dobije batine od tate posle treninga i da ga meštani njegovog rodnog sela smatraju čudakom. Prvi atletski klub u koji je otišao bio je „Moslovina”, udaljen od sela šest kilometara, Dane je svakoga dana išao i vraćao se sa treninga trčeći. Kaže da se slobodno može reći da je do sada trčećim korakom dva puta prokrstario Zemljinu kuglu.
– Nije to bilo vreme da je neko mogao samo da se bavi sportom i da ništa drugo u životu ne radi. Zato sam morao da naučim neki zanat, nešto od čega ću moći da živim. Posle osnovne škole učio sam zanat za proizvođača čađi, gline i kreča, a radio sam i kao fizički radnik. Ruke su mi bile užasne od alata koji sam koristio. Naravno, na posao sam išao i vraćao se trčeći. Večno ću biti zahvalan automehaničaru Žiki Stevčeviću, koji me je doveo u Beograd jer je obožavao atletiku i u meni je video perspektivnog sportistu, pa sam sa njegovom suprugom i njim živeo nekoliko godina. To je bilo posle služenja vojnog roka u Tetovu, koji je trajao godinu i po. Tamo sam morao da „podmićujem” nadležne slatkišima i cigaretama kako bi me puštali da svaki dan treniram. A to sam mogao od stipendije koju sam dobijao kao perspektivni sportista. Kada sam došao u Beograd, počeo sam da treniram u Atletskom klubu „Crvena Zvezda”, kada sam i upoznao suprugu Snežanu. Venčali smo se 1971. godine kada smo dobili ćerku Danijelu, a četiri godine kasnije i Katarinu. Podrška porodice mi je bila veoma značajna u svemu što sam u životu radio – naglašava Korica.
Naš sagovornik kaže da nije želeo da njegova karijera ostane samo na sportskim uspesima u atletici, pa je zato vanredno završio srednju školu, a zatim i DIF, gde je 1974. godine i diplomirao. To je za njega bilo veoma teško, ali je zahvalan treneru Draganu Petroviću, koji ga je podsticao na učenje. Udžbenici sa fakulteta iščitavali su se u pauzama treninga na pripremama, a najteže mu je padalo učenje anatomije. Ubrzo je na istom fakultetu magistrirao i doktorirao, a ujedno je učio i strane jezike.
– Mnogo toga sam u životu doživeo. U Stokholmu su mi sat vremena posle trke uradili test potrošnje kiseonika i rezultati su bili savršeni i nikada do tada zabeleženi kod bilo kog trkača, pa su svi bili iznenađeni, čak su tražili da ponovim analize. U istom gradu sam pobedio Rona Klarka, svetskog rekordera na 10.000 metara, koji do tada nijednu trku nije izgubio, a na mitingu u Berlinu 1969. godine oborio sam državni rekord na 3.000 i 2.000 metara. Od 63 trke koje sam imao 1970. godine, bio sam pobednik u čak 61. Proglašen sam za najboljeg sportistu Beograda i Beogradskog univerziteta 1971. Godinu dana kasnije dobio sam zlatnu značku kao najbolji sportista SFRJ koju mi je predao čuveni sportista Milan Muškatirović. Dve decenije sam bio savezni kapiten Jugoslavije u atletici – kaže Korica.
Njegovim aktivnostima nikad kraja. Stiže i da drži predavanja studentima na jednom fakultetu, a snagu crpi iz druženja sa unukama Teodorom i Andrijanom i odmaranju u vikendici u Maloj Moštanici. Planova za budućnost ima napretek i nada se da će uspeti da sve ostvari. Sve dok ga noge nose.
Danijela Davidov-Kesar
-----------------------------------------------------------
Pomahnitali Indijanac
Na početku karijere, Dane Korica kaže da je bilo teško naći novac i za trenerku i za patike. U vreme dok je živeo kao podstanar kod jedne gazdarice, nije čak mogao ni da opere opremu jer ona to nije dozvoljavala.
– Dešavalo se da dođem sa treninga i da mi je trenerka potpuno mokra. Morao sam da je skinem i stavim na krevet i preko nje ćebe, pa da tek onda legnem, kako bi se ona osušila od toplote do sutrašnjeg trčanja. Patike su se brzo cepale, a nisam imao ni dres. Kada odem na neku trku, pogledam oko sebe i vidim da svi imaju lepe dresove, a ja sam prinuđen da trčim u običnoj beloj majici na bretele i šorcu. I da pobedim. Prvi put sam video da treneri stoje pored trkača i da mere štopericama vreme svojim trkačima, ali i da se dogovaraju o taktici. Ja to nisam imao, trčao sam koliko me noge nose i bio prvi, mnogo koraka ispred svojih konkurenata. Bilo mi je smešno da su se tada svi pitali ko je taj pomahnitali Indijanac, jer sam bio potpuno nepoznat a imao sam dugu crnu kosu. Nedugo zatim sam na prvenstvu Jugoslavije u Beogradu pobedio u trci na 3.000 metara i postao šampion SFRJ, a bio sam ponosan kada sam na Balkanskom prvenstvu u Atini 1965. godine prvi put obukao trenerku na kojoj je pisalo Jugoslavija – dodao je Korica.
-----------------------------------------------------------
Bez medalje u Minhenu
Cela Jugoslavija je sa nestrpljenjem čekala Olimpijske igre u Minhenu 1972. godine jer su i domaći i svetski mediji Daneta Koricu već videli sa zlatnom medaljom oko vrata. Zbog velike treme i očekivanja nacije Dane nije mogao da spava celu noć pred odlučujuću trku od 10.000 metara, a doživeo je i to da je te večeri sa terase sobe video kako teroristi organizacije „Crni septembar” pokušavaju da napadnu sportiste iz Izraela.
– Pobeđivao sam pre toga na mitinzima u Oslu, Helsinkiju, Stokholmu... A na ovom nadmetanju sam bio tek sedmi, iako sam važio za glavnog favorita za medalju. Mada se svašta dešavalo ne želim da tražim opravdanje za to što nisam pobedio.Jedan od najlepših trenutaka u životu doživeo sam 1971. pred utakmicu između Crvene Zvezde i „Benfike” na „Marakani”, kada je postavljena nova atletska staza i kada sam pred 100.000 ljudi protrčao njome i pobedio čuvenog Francuza Žana Vadua, a publika je skandirala moje ime. Najlepši su bili trenuci kada sam bio selektor Jugoslavije, zemlje koja se raspadala 1990, a kada su Dragutin Topić, Snežana Pajkić, Biljana Petrović i Borut Bilač osvojili medalje, a svi ostali reprezentativci postigli izvanredne rezultate. Tu se je oformila naša čuvena štafeta 4 h 400 u sastavu: Mačev, Jovković, Đurović, Branković i Popović, koji su sa trenerom Gergovim bili i četvrti na svetu 1991. godine u Tokiju – zaključio je Korica.
-----------------------------------------------------------
Talenat i istrajnost
Za uspeh u sportu važan je talenat, ali i istrajnost i podrška, smatra naš sagovornik, jer čovek nikada ne sme da odustane, šta god da mu se loše dešava u životu.
– Ja sam stvarno mnogo trenirao, imao sam nekad i po tri treninga dnevno. Ali, svaki čovek mora da bude svestan da će mu se vratiti sve ono što je uložio u sebe. Treba biti istrajan, jer ništa ne može da se ostvari preko noći. Važno je i gde doživiš da te ljudi podržavaju. Nekada je ta podrška i važnija od novca. Imao sam sreću da su uvek uz mene bili moji prijatelji, među njima Mihalić, Petrović, Stevčević, Acić i drugi, kao i grad Beograd, SOFK Beograda, Crvena Zvezda, Atletski savez Srbije i Jugoslavije. Verujem da sam se njima dostojno odužio svojim rezultatima i radom u sportu i atletici – kaže Korica.
objavljeno: 23.06.2014
