Izvor: Advertiser-Serbia.com, 26.Apr.2023, 15:18

NEVEN MARINOVIĆ, Smart Kolektiv: „Više neće biti moguće voditi uspešan biznis bez snažne posvećenosti održivom poslovanju“

Dragi Nevene, za početak, predstavite nam sadržaj vašeg predavanja koje ćete održati u okviru ovogodišnje PRO PR Conference

– Moje predavanje je vezano za različite aspekte održivog, etičkog i odgovornog poslovanja. Ali fokus je u suštini na profesionalce iz oblasti komunikacija, koje ovaj događaj svakako okuplja. Moja ideja je da pokušam da predstavim značaj održivog i odgovornog poslovanja iz perspektive upravljanja komunikacijama, pozitivne aspekte takvog pristupa, >> Pročitaj celu vest na sajtu Advertiser-Serbia.com << ali i potencijalne izazove i probleme koji mogu da nastanu kada se kompanija ne ponaša odgovorno, ili kroz komunikacije pokušava da se predstavi kao odgovornija nego što to u stvari jeste.

Održaćete predavanje koje ima veoma indikativan naslov koji glasi “Održivost nije opcija, to je jedina solucija”. Možete li nam dati tumačenje ovog naslova, odnosno zašto ste dali svom predavanju baš ovakav naslov?

Odgovor:

Moje mišljenje je da već danas, a posebno u skorijoj budućnosti više neće biti moguće voditi uspešan biznis bez snažne posvećenosti održivom poslovanju. To će biti zahtevi i očekivanja potrošača, ali i budućih zaposlenih. Sa druge strane ti zahtevi se sve više pretvaraju i u zakonske obaveze, posebno u zemljama EU. Otud i naziv predavanja, koji ne treba da služi kao neki pritisak na kompanije, već više kao razumevanje da održivost postaje neodvojivi deo poslovanja.

Koji su po vama najznačajniji problemi održivosti u sadašnjem trenutku razvoja privrede i društva?

– Suštinski problem cele ekonomije jeste kako pomiriti ekonomski rast, koji podrazumeva konstantni rast prodaje, tržišta, rast proizvodnje, koji sa sobom nose i više resursa, više energije, više negativnog uticaja na životnu sredinu, sa razumevanjem da živimo na planeti sa ograničenim resursima, da je ovakav rast nemoguč na duže staze, i da preti da ugrozi osnov samog našeg opstanka.

Kompanije su tu negde između dve vatre, gde finansijska tržista, investitori, akcionari njihov uspeh mere jedino u kontekstu rasta, a sa druge strane društvo, pojedinci, aktivisti, ali sve više i političari očekuju da oni promene svoje biznis modele i postanu deo rešenja.

Da li u svetu postoji celovit plan za održivost, dakle plan koji ima u vidu sve probleme sa kojima se susreće savremeni svet?

– To bi bilo veoma teško i komplikovano. Postoji nekoliko globalnih inicijativa koje pokušavaju da nametnu određene standarde, ciljeve i politike, ali to isto nije uvek lako. Različite zemlje imaju različite interese, čak i različite industrije se međusobno ne slažu oko neophodnih mera i koraka. Postoji Pariski sporazum koji je potpisala većina zemalja i koji za cilj ima usporavanje klimatskih promena, ali kao što smo videli, neke zemlje su ga napustile, neke traže da se primenjuje tek za nekoliko godina. Postoje neke inicijative koje daju smernice kako vladama tako i biznisima. To su na primer ciljevi održivog razvoja, ili SDG koje su promovisale UN.

Ali jedan od razloga zašto je tako teško doći do dogovora koji bi rešio izazove sa kojima se suočavamo jeste i zato što je teško doći do nekog globalnog konsenzusa, a zatim i akcionog plana.

Najčešća fraza koja se primenjuje u javnosti jeste “održivi razvoj”…Da li je moguća održivost bez razvoja, jer razvoj po definiciji podrazumeva stalno uvećanje utroška resursa? Da li je poželjna redefinicija pojma “razvoj” koja bi više bila okrenuta duhovnom i kulturnom razvitku pojedinaca i grupa, u uslovima materijalne oskudice?

– Održivi razvoj kao termin upravo ima za cilj da redefiniše pojam razvoja kakav mi danas uzimamo za opšteprihvaćeni. Održivi razvoj podrazumeva onaj razvoj koji jednostavno rečeno neče ugroziti resurse i postojanje budućih generacija.

Mi zbog narednih generacija nemamo pravo da trajno uništimo vodu, vazduh i druge resurse neophodne za život.

Ovaj koncept razvoja postoji relativno od skoro, i on je pre svega vezan za industrijsku revoluciju. Mi smo na ovoj planeti mnogo duže, ali smo u poslednjih sto godina napravili više đtete nego za pretdognih nekoliko desetina hiljada. Održivi razvoj ne podrazumeva da niko ništa ne radi i da se hranimo sunčevom energijom. Ioako nam duhovni i kulturni razvoj, koji pominjete ne bi uopšte bio nepotreben dodatak, čak naprotiv.

Mi smo pre samo 50-60 godina živeli na mnogo održiviji način, a i dalje smo imali sve što nam je neophodno za kvalitetan život.

Ovaj pojam razvoja stavlja u središte maksimizaciju profita kao imperativ. Zato se većina stvari proizvodi na mestima gde je radna snaga jeftina, roba se doprema po vise hiljada kolometara do potrošaca, već napravljena da traje što kraće da bi se što pre kupila nova, a stara postala otpad sa kojim ne znamo šta da radimo. To sigurno nije jedini nacin da se napravi profit, i ne morate biti stručnjak ni za biznis ni za održivi razvoj da vidite koliko je današnji način života i poslovanja u velikoj meri neprirodan i nezdravorazumski.

Da li su deindustrijalizacija i deurbanizacija moguće opcije za održivu budućnost čovečanstva?

– Svaka aktivnost koja smanjuje pritisak na resurse i životnu sredinu je korisna iz perspektive održivosti. Ali to ne treba da znači da svi moramo da proizvodimo sve što nam je potrebno ili da živimo u prirodi i snalazimo se kao nasi preci. Ali to znači da moramo da promenimo način na koji smo do sada vršili industrijsku proizvodnju, posebno naćin koji sam pomenuo u prošlom pitanju. Gradovi su postojali i pre industrijalizacije, i pre fosilnih goriva, ne vidim zašto ne bi mogli da postoje i u budućnosti. Ali će biti neophodno da se promeni dosadašnje planiranje gradskog razvoja, utemeljeno na automobilskom prevozu i saobraćaju.

Gradovi moraju da postanu održiviji, da stimulišu druge vrste prevoza, da stimilišu urbanu poljoprivredu, lokalnu trgovinu, obnovoljive izbore energije, a ne samo širenje, izgradnju i novu putnu infrastrukturu.

Postoji li nešto što bismo mogli nazvati kultura održivosti, odnosno skup vrednosti koje mora da usvoji svaki pojedinac?

-Ja mislim da je to nešto što je u svakome od nas, ali smo usled različitih okolnosti to malo zaboravili, ili potisnuli. Primer za to su deca, koja bez mnogo razmišljanja razumeju zašto je loše bacati đubre i zašto je priroda lepa i važna. Ako pitate decu (do određenog uzrasta) da li bi više želeli brendirnu garderobu ili psa o kome trebaju da se brinu, velika većina bi izabrala drugu opciju. Znači održivo ponašanje je nešto sa čim se rađamo, pošto smo i sami deo prirode, a neodrživo ponašanje je nešto što učimo. I to moramo baš puno da učimo.

Morate da završite fakultet da bi nekome mogli da objasnite zašto je ekonomski rast i prodaja (uglavnom) nepotrebnih proizvoda važniji od očuvanja prirode, čistog vazduha i nezagađenih voda. A da je ovo drugo važnije znamo i bez škole.

Postoji jedan paradoks u savremenom svetu a to je činjenica da o održivosti i održivom razvoju govore najveće svetske korporacije koje više nisu ni multinacionalne već globalne, a da pri tom one najviše ugrožavaju ono što je najbitnije, a to je zdrava planeta Zemlja koja odgaja zdrave ljude…Da li uopšte postoji način da se utiče na velike korporacije u ovom pogledu, s obzirom na činjenicu da raspolažu ogromnom količinom novca koji mogu da upotrebe za zataškavanje svog lošeg uticaja na okruženje?

– Ovo je svakako veoma važna tema i nema jednostavnog odgovora na ovo pitanje. Ako mene licno pitate, ja mislim da su korporacije postale velike isto pod pritiskom rasta, konstatnog sirenja i osvajanja novih trzista, proizvoda i potrosaca. Ta velicina ima smisla samo iz finansijske perspektive, ona nije dobra ni za upravljanje, ni za efikasnost, ni za inovativnost.

Sa jedne strane, deo odrzivosti ce se prosto inkorporirati u poslovne prakse, strategije i nacin upravljanjem firme. To jednostavno receno znaci da ce sve, pa i one ne tako dobronamerne kompanije morati da se prilagode novim standardima. Na primer, da bi poslovali u na teritoriji EU morace da izvestavaju o odrzivosti, da bi izvestavali morace da postave odredjene cijeve i merljive rezulrate u domenu smanjenja zagadjanje, brige o ljudima, verodostojnosti u vezi sa proizvodima. Tako da je to jedan nacin da se njihov negativan uticaj smanji. Sa druge strane, kao sto ste primetili, neke kompanije su verovatno mocnije od mnogih drzava, i uvek ce imati mogucnost da iskrivljuju pravila ili posluju na ne tako odgovoran nacin.

Ali sa druge strane i nešto sto bi se zvalo globalna javnost se promenilo. Vi sada vrlo lako i brzo možete da saznate da je neka kompanija uradila nešto loše u najudaljenijem kutku sveta i da imate pritisak na tu kompaniju na 20 drugih tržišta. Tako da to ostaje konstantan izozov i neka vrsta borbe kroz koju se ostvaruje kakav takav balans moći.

Zadnjih nekoliko godina na političku i društvenu scenu Srbije su stupili pokreti, partije i udruženja koji su pokazali visok nivo opredeljenosti i čvrstine u borbi za očuvanje zdrave okoline. Neke od njihovih akcija su pokazale (bar privremeni) uspeh. Kakvo je vaše mišljenje o ovome?

– Moje mišljenje je da je svako skretanje pažnje javnosti na zaštitu životne sredine veoma važno i pozitivno. Na žalost o ovoj temi se dugo premalo pričalo u našoj javnosti, čak je postojala i neka vrsta zablude da životna sredina kod nas nije problem, usled slabe privredne delatnosti, velikih prirodnih resursa i tome sl. A životna sredina, je kao pitanje samog opstanka na planeti verovatno pitanje svih pitanja. Tako da je vidljivo interesovanje javnosti za životnu sredinu, za čist vazduh, i to je vrlo pohvalno. Ali ono što vidim kao problem jeste nepovezivanje tih tema u jednu veću i važniju.

Borimo se protiv dolaska neke kompanije, ali i dalje bacamo đubre na sve strane, grejemo se na neki najopasniji materijal i uopšte uzevši ni na koji način ne usklađujemo svoje ponašanje i navike sa tom novonastalom svešću. Dok se to ne desi, neće biti moguće ni sistemske promene.

Autor: Nenad Danilović

Izvor: Advertiser Serbia

Nastavak na Advertiser-Serbia.com...