Izvor: Vostok.rs, 24.Jun.2011, 14:26 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sumrak OHR-a, svitanje slobode
24.06.2011. - Nacionalni preporod u Srbiji je moguć, samo, Srbija mora prestati da se ponižava
Visoki predstavnik u BiH Valentin Incko 10. juna doneo je 92 odluke kojim se ukidaju sankcije osobama iz RS koje su bile osumnjičene da su predstavljali mrežu pomagača optuženih za ratne zločine Radovana Karadžića i Ratka Mladića. Od spomenutog broja, 58 odluka se odnosi na ukidanje zabrane političkog angažovanja, >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << a 34 na ukidanje blokade računa i imovine. Incko je tom prilikom, između ostalog, rekao: „Jedna od funkcija mojih prethodnika bila je smenjivanje sa funkcije, zvaničnika osumnjičenih da aktivno podržavaju lica koja beže od pravde i za druge oblike nesaradnje s Haškim tribunalom. Sada kada je Ratko Mladić konačno u Hagu, ispunili su se uslovi za ukidanje sankcija za sve zvaničnike koji su bili smenjeni od strane visokog predstavnika".
DAN ZA ISTORIJU
Ove Inckove reči, svakako, ući će u povest, jer ovo je za BiH istorijski događaj. Konačno je stavljena tačka na tiraniju, na besprizorno kršenje ljudskih prava i nasilje koje je vazalna EU, pod dirigentskom palicom „demokratske" Amerike činila u BiH, posebno u RS, od 1997. godine na ovamo.
Neophodno je istaći da se u svim slučajevima smenjivanja i sankcionisanja radilo o demokratski izabranim ličnostima i predstavnicima naroda. Jednostavno, smene pod okriljem „Bonskih ovlaštenja" bile su deo uspešne američke i evropske strategije vršenja pritiska na domaće političare kako bi ovi donosili odluke kojim bi se razvoj zemlje usmerio u, za tzv. međunarodnu zajednicu, željenom pravcu. Odluke o smenama donošene su arbitrarno, bez obaveze da se potkrepe dokazima.
Dovoljno je bilo da nekoga visoki predstavnik proglasi saučesnikom ili pomagačem optuženih za ratne zločine i da isti odmah bude smenjen sa funkcije na koju je demokratski izabran, da mu se blokira sva imovina, oduzmu lična dokumenta i zabrani rad u javnim preduzećima i ustanovama. U zemlji u kojoj je nezaposlenost ogromna, a privatni sektor na vrlo klimavim nogama, zabrana rada u javnim ustanovama ili nemogućnost zapošljavanja usled oduzimanja ličnih dokumenata predstavljala je težak udarac za ogromnu većinu sankcionisanih, ali i za njihove porodice. Neki od, sada rehabilitovanih, su na temelju tih neargumentovanih optužbi bivali utamničeni i prošli svaku vrstu golgote.
Takav slučaj je sa Mirkom Šarovićem, koji je, 9. februara 2004. godine odlukom Pedija Ešdauna, smenjen sa funkcije predsednika RS, a nešto kasnije pod nekakvim izmišljenim optužbama pritvoren i u zatvoru proveo skoro godinu dana. Naravno da je sud BiH oslobodio Šarovića svih optužbi, ali to ni najmanje nije zabrinulo visokog predstavnika jer on odluke nije ni donosio na temelju argumentovanih sumnji, već isključivo sa ciljem da se svim Šarovićevim naslednicima jasno stavi do znanja šta će ih snaći ako se, kao Šarović, drznu da interese sopstvenog naroda stave iznad interesa Amerike.
TIRANSKA DEMOKRATIJA
Takva poruka je očito bila upućena Draganu Čaviću, nasledniku Mirka Šarovića na mestu predsednika RS, ali i prvom zvaničniku u BiH koji je osetio apsolutizam visokog predstavnika koji se za kratko vreme od završetka rata pretvorio u pravog kolonijalnog tiranina osmišljavajući politiku i unutrašnje ustrojstvo BiH, a izabrani domaći političari su to mogli da prihvate ili da budu smenjeni. Dragan Čavić je smenjen sa mesta potpredsednika SDS-a i poslanika u NS RS 1998. godine zbog bezazlene izjave o, tada zahuktaloj Kosmetskoj krizi, a koja nije bila po volji visokog predstavnika. Kao i sada nakon hapšenja Mladića, nakon zločinačkog bombardovanja i otimanja Kosmeta, navodno su se stekli uslovi za ukidanje sankcija Čaviću i njegov povratak u politiku.
Do ere Valentina Incka svi visoki predstavnici su koristili snagu „bonskih ovlaštenja", čak i supervizor za Brčko Rafi Gregorijan koji je u jednom trenutku kaznio odbornike skupštine Brčko distrikta dvomesečnom platom iz razloga, valjda, samo njemu znanih. Zbog svega navedenog, Inckova odluka je od istorijskog značaja. Ona označava kraj mračnog perioda, jednog od najmračnijih u bosanskoj istoriji uglavnom protkanoj raznim vidovima nesreća i nasilja. Međutim, ne samo zbog toga. Sankcionisanje, prevashodno Srba, nikada nije imalo nikakve veze sa Karadžićem i Mladićem. Oni su bili samo izgovor. Pravi cilj je bio slamanje srpskog otpora stvaranju centralizovane i unitarne bosanske države i tzv. „izgradnje nacije" po zamislima američkog neo-kolonijalnog projekta.
BiH je trebala da posluži kao primer post-konfliktnog upravljanja državama koje se pod plaštom humanitarizma i izgradnje demokratskog društva stavljaju u ropski i kolonijalni položaj. Bosna je trebala biti egzemplar novog svetskog poretka. Evropljani danas, očito je, odustaju od tog projekta. Ono što je bilo prilično jasno tokom krize oko referenduma u RS, ovim Inckovim potezom postalo je belodano, OHR – zapadna neokolonijalna uprava nad BiH – u fazi je ukidanja. To je i logično, jer OHR-a bolje da nema kada mnogi od nepravedno sankcionisanih zvaničnika, a to je već i najavljeno, počnu da podnose tužbe i traže odštetu za silnu materijalnu i moralnu štetu koja im je nanesena. U prilog ovoj tezi ide i imenovanje šefa delegacije EU u BiH izvršeno krajem maja tekuće godine. Reč je o Peteru Sorensenu, danskom diplomati koji u Sarajevo dolazi sa pozicije u Skoplju. Ovo postavljenje je došlo posle višemesečnih pregovora, pa i prepirki između najznačajnijih evropskih država.
Britanci su na ovo mesto hteli postaviti Dominika Askvinta, aktuelnog ambasadora britanske Krune u Egiptu, ali se to nije desilo zbog protivljenja pre svega Nemaca. Postavljenje Sorensena mnogo govori o zauzimanju novog kursa Brisela u pogledu BiH. Realno, Sorensen dolazi iz zemlje koja zatvara ambasadu u Sarajevu i koja nema značajno veliki uticaj u EU. Skandinavci su i pragmatici. Ne treba zaboraviti Karla Bilta koji se, ipak, nije libio od razgovora sa svim stranama u BiH što nije bio slučaj sa potonjim visokim predstavnicima. Zato imenovanje, baš, Sorensena predstavlja znak dubokih promena i otklon od američkog modela nametanja, prisile i sankcija ka novoj strategiji „meke moći" EU i prekidanju kolonijalnog upravljanja BiH koje nije donelo nikakve pozitivne rezultate.
NOVI KOLOSEK EU
Brisel je, napokon, uvažio strahove Srba i Hrvata od centralizovane i unitarne države kojom bi dominirala muslimanska većina predvođena svojom, prilično netrpeljivom političkom elitom koja nacionalnu politiku temelji na viktimizaciji celokupnog naroda i očekivanju stalnog, beskonačnog izvinjavanja, samooptuživanja i moralne katarze za navodne „ratne grehove" pre svega Srba, ali i Hrvata koji su u znatnoj meri preuveličani ili čak izmišljeni i lažirani kao sredstvo pritiska u sklopu američke strategije „nation-building".
Evropljani su i tokom prethodne, referendumske, krize opredeljujući se za dolazak na noge Dodiku i partnerski dijalog umesto za najavljivane sankcije i posezanje za „bonskim ovlaštenjima" ustvari pokazali koliko je duboko razmimoilaženje povodom BiH na relaciji Amerika – EU. Sasvim je izvesno da će budućnost BiH prevashodno zavisiti od volje domaćih političara i njihove spremnosti za dogovor, ali će neki vidovi pritisaka i dalje postojati, najverovatnije kroz stavljanje jasne perspektive ubrzanih evropskih integracija pred domaću javnost i političare. To će, razumljivo, zahtevati i određene reforme, najpre u sudstvu, borbi protiv korupcije i funkcionisanju zajedničkih institucija. Takve dogovore u BiH nikada nije moguće izvesti tako da svi budu zadovoljni. Stoga je, pred Bosnom, težak i turbulentan period tokom kojeg, bez kolonijalnih stega, treba da pokaže da li može i zaslužuje opstajati kao država.
Ovim, sada već očiglednim promenama u evropskoj politici prema BiH, muslimani su veoma nezadovoljni jer je, iz njihove vizure sasvim opravdano, OHR shvatan kao moćno sredstvo nametanja njihovih interesa. Srbi imaju, posle mnogo vremena, razloga za zadovoljstvo, ali ne i za preteranu radost. Dug je put do decentralizovane BiH koja će jedinstvena biti samo u nazivu što bi bilo u skladu sa srpskim interesima. Srbi moraju ubediti ne samo Evropljane, već i same muslimane da je funkcionalna decentralizovana BiH itekako moguća i dobro rešenje. Muslimani bez spoljne podrške, kakvu su imali do sada, i mogućnosti unutrašnje politizacije „genocida" biće prinuđeni na kompromis. Zato je pravo vreme da se krene u demistifikovanje zvaničnih „ratnih istina" od kojih su mnoge smišljene i proizvedene u američkim fabrikama laži kao što su Pentagon, CNNi drugi.
Hapšenje generala Mladića ne treba da bude povod za izjave tipa da smo „sprali moralnu ljagu sa sebe" i da „Republika Srpska ne može biti ugrožena generalovim hapšenjem jer je krivica pojedinačna, a ne kolektivna". Takve izjave samo teraju vodu na muslimansku vodenicu i potpuno zanemaruju, od Haškog tribunala, nedavno obelodanjen zvaničan broj civila i vojnika poginulih tokom rata u BiH. Taj broj je mnogo manji od dosada isticanih na kojem je izgrađivana medijska slika o „genocidnim Srbima". Danas u svetu kada se pomene „bosanski Srbin" prvo se pomisli na „Srebrenicu", „etničko čišćenje" i „genocid". Svaki naš zahtev se poklopi time, a svako naše nastojanje žigoše kao srpski nacionalizam. Zato se moramo okrenuti borbi za širenje istine. Što više bude istine, manje će EU imati mogućnosti da od nas traži da prvo priznamo da smo loši i odgovorni za ratne zločine i genocid ako hoćemo članstvo u EU, te sprečiti, iz istih razloga, ispunjavanje megalomanskih muslimanskih zahteva.
LEKCIJA BEOGRADU
Poslednja dešavanja u BiH su i dobra prilika za upoređivanje vladajućih politika s obe strane Drine. Desno od ove čarobne reke, zapadnjaci vide jednog „umerenog, razumnog, demokratskog" lidera Tadića koji zastupa i sa kojim dele iste vrednosti. Ipak, zapadnjaci stalno Tadiću ispostavljaju nove uslove i nisu spremni ni na najmanji ustupak koji bi Tadiću olakšao život. Nasuprot tome, s desne strane Drine zapadnjaci vide „ekstremnog nacionalistu", „agresivca", „korumpiranog političara i diktatora", pa ipak spremni su da s njim otpočnu partnerski dijalog i učine ustupke. To bi trebalo da bude dobar nauk za vlast u Beogradu. Nacionalni preporod u Srbiji je moguć, samo, Srbija mora prestati da se ponižava.
Predrag Nikolić,
Izvor: Fond strateške kulture, srb.fondsk.ru
