Izvor: KMnovine.com, 07.Jul.2019, 17:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srebrenica uoči 11. jula: Nevidljivost dokaza
"Međunarodna komisija je uspešno proizvela medijski utisak da je, korišćenjem „revolucionarnih“ DNK tehnologija koje su otkrili njeni stručnjaci, do sada nepobitno utvrdila identitet 6,800 tela ekshumiranih iz masovnih grobnica na području Srebrenice. Međutim, Komisija svoje navodne DNK dokaze nikada nije pokazala nikome, čak ni haškom Tribunalu"
Ilustracija: KM Novine
Pre neki dan, >> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com << Darko Mladić, sin generala Ratka Mladića, govorio je u jednoj televizijskoj emisiji (oko 16-og minuta) o volšebnom nestanku ratne arhive 28. divizije ARBiH iz enklave Srebrenica. Po Mladićevoj tvrdnji, jedinice VRS koje su 11. jula 1995. godine zauzele enklavu zaplenile su ovu arhivu. Posle 5. oktobra 2000, novopostavljeni ministar inostranih poslova SR Jugoslavije, strani agent Goran Svilanović, nesumnjivo u dosluhu i po nalogu onih koji su ga postavili, naredio je da se kompletan arhiv otpremi u Hag, da bi se udovoljilo zahtevu Tribunala. Po Mladiću, tadašnje jugoslovenske vlasti čak nisu napravile ni kopije dokumenata koje su isporučili haškom Tribunalu. Dalje, po njemu, jedan deo te dokumentacije usput je nestao i naknadno se pojavio u zbirkama određenih privatnih pojedinaca.
Mladić s pravom nagađa kakva bi bila slika događaja na području Srebrenice između 1992. i 1995. da je ta arhivska građa bila u potpunosti dostupna sudu, odbrani i – možemo slobodno dodati – istoričarima.
Komentar Darka Mladića ipak predstavlja samo detalj na jednom širem platnu. Pored falsifikovanja dokaza, haški Tribunal je znamenit još i po njihovom skrivanju, pa čak i uništavanju (ovde i ovde).
Jedno od glavnih spornih pitanja, koje se pojavilo na nekoliko srebreničkih suđenja pred MKTBJ, odnosilo se na pravo optuženog da pomoću nezavisnih stručnjaka proveri valjanost forenzičkih dokaza koji se koriste protiv njega. To pravo je bezuslovno priznato u svim nepolitičkim krivičnim procesima koji se vode u civilizovanim pravnim sistemima. Konkretno, to se odnosi na pravo optuženog da ispita, u svrhu sopstvene odbrane i radi obaveštenosti sudskog veća, navodne DNK identifikacije koje tužilaštvo predlaže, a koje potiču od Međunarodne komisije za nestala lica (ICMP), donedavno sa laboratorijskim sedištem u Tuzli.
Ova Međunarodna komisija osnovana je 1996. godine pod pokroviteljstvom Sjedinjenih Država i donedavno se njena glavna laboratorija nalazila u Tuzli. Predsednik ove organizacije je uvek građanin SAD koga imenuje i postavlja Stejt departman. Znakovito je da je haški Tribunal, u svim procesima, uvek dosledno odbijao da izda obavezujuće naređenje (sapina) Međunarodnoj komisiji da pokaže svoje biološke uzorke, koje koristi za navodnu identifikaciju nestalih lica, i da ih učini dostupnim forenzičkim stručnjacima odbrane da bi mogli sprovesti nezavisnu analizu. Ovakav tretman jedne privatne NVO je čudan zato što navodno suverene države mogu biti predmet obavezujućih naređenja MKTBJ jer taj sud za sebe tvrdi da ima ovlašćenja da ih prinudi da mu dostave sve materijalne dokaze (situacija koju pominje Darko Mladić je jedan primer navedenog, čemu bi trebalo dodati da je u brojnim slučajevima Srbija bila primorana da slično postupi, pa čak i Hrvatska u predmetu Gotovina, vezano za artiljerijske beleške). Međutim, formalno privatna NVO kao što je Međunarodna komisija za nestala lica nalazi se očigledno iznad takvih prizemnih obaveza. Priroda tog neobičnog imuniteta mogla bi se opisati jedino kao neka vrsta eksteritorijalnosti, što ovu tvorevinu izdvaja i efektivno uzdiže na nivo čak viši od suverenih država.
Delujući pod zaštitom navedenog imuniteta, i zaštićena od nezgodnih pitanja ili kontrole svoga rada, Međunarodna komisija je uspešno proizvela medijski utisak da je, korišćenjem „revolucionarnih“ DNK tehnologija koje su otkrili njeni stručnjaci, do sada nepobitno utvrdila identitet 6,800 tela ekshumiranih iz masovnih grobnica na području Srebrenice. Međutim, Komisija svoje navodne DNK dokaze nikada nije pokazala nikome, čak ni haškom Tribunalu, što je šokantna činjenica koju je na suđenju Radovanu Karadžiću priznala tužiteljica Hildegard Verc-Reclaf kada je na prigovor optuženog da mu je uskraćen dostup biološkim uzorcima Komisije odgovorila: „Međunarodna komisija ni nama nije pokazala DNK dokaze. Prema tome, nije tačno da su jednima dali, a drugima ne.“ (Tužilac protiv Karadžića, statusna konferencija, 23. juli, 2009, str. 364, redovi 21-23.) To znači da je tužilaštvo na slepo podnosilo „dokaze“ iz ove ustanove, i da je veće na slepo po takvim „dokazima“ presuđivalo.
Poređenja radi, u Americi, da ste optuženi samo za prekršaj vožnje nedozvoljenom brzinom, to bi aktiviralo niz procesnih mera u prilog vašoj odbrani. Po šestom amandmanu na ustav SAD, policajac koji tvrdi da ste prekoračili dozvoljenu brzinu morao bi da dođe na ročište ne samo da to lično posvedoči, već i da donese uređaj kojim je izmerio brzinu vaše vožnje i da pod zakletvom potvrdi da je istog dana tehnički proverio njegovu ispravnost. Bez takvih dokaza van razborite sumnje, čak i u slučaju banalnog prekršaja optužnica bi bila odbačena i nijednom sudiji ne bi padalo na pamet da vas oglobi. Ali to su očigledno procesni standardi koji su nedostižni za ustanovu kakva je haški Tribunal.
Da rezimiramo. Sudska veća MKTBJ nikada nisu videla primarnu dokaznu građu Međunarodne komisije za nestala lica. Sudu je dostavljen samo izveštaj o radu Komisije i njenim nalazima. Jedina informacija koju su videli sud i odbrana su sumarni, materijalno nepotkrepljeni zaključci odštampani na Komisijinom kompjuteru. Nisu bile predočene nikakve pojedinosti o metodologiji koja je korišćena niti merama preduzetim da se onemogući kontaminacija uzoraka (što predstavlja jedan od velikih izazova u radu sa DNK). Niti su pred sudom ikada pod zakletvom svedočila lica koja su u laboratorijama Komisije navodno obavljala posao uparivanja.
U svim pravosudnim sistemima dostojnim toga naziva priznato je pravo optuženog i njegovog branioca da ostvari uvid u sve dokaze na kojima se optužba temelji. To podrazumeva da optuženi ima pravo da njegovi stručnjaci provere sve dokaze, a naročito one koji su složene, naučne prirode, koji se protiv njega koriste. Time se postiže još jedan cilj pravičnog suđenja: na osnovu nalaza veštaka odbrane, veštaci tužilaštva se podvrgavaju temeljnom unakrsnom ispitivanju da bi se verodostojnost njihovih zaključaka mogla proveriti. U odnosu na forenzičke dokaze, to se nije dogodilo ni na jednom srebreničkom suđenju pred MKTBJ. Uprkos tome, veća su u svim predmetima tretirala DNK dokaze kao pouzdane.
Jedna nedavna (2017) naučna studija na ovu temu baca jarko svetlo na neuobičajenu činjenicu da jeMeđunarodnoj komisiji za nestala lica bio dodeljen stepen imuniteta koji je bez presedana, i to u posebnim ugovorima sa vladama Bosne i Hercegovine 1998. godine, i Hrvatske 2002:
„Sporazumom se predviđa imunitet za imovinu, sredstva i osoblje Međunarodne komisije za nestala lica“ u vezi sa „bilo kakvim pravnim ili upravnim postupkom, osim u onim slučajevima gde se Međunarodna komisija izričito odriče od imuniteta.“ Istim sporazumom se predviđa i nedodirljivost Međunarodne komisije u odnosu na „vršenje pretresa, oduzimanje, konfiskovanje, ili bilo kakav drugi oblik mešanja u rad Međunarodne komisije, bilo od strane izvršnih, pravosudnih ili zakonodavnih vlasti.“
U praktičnom smislu, ovo znači da su biološki uzorci, profili žrtava i srodnika, kao i podaci sa time u vezi nedodirljiva svojina Međunarodne komisije, nepodložna bilo kakvom zahtevu za uvid sa strane. Međunarodna komisija zadržava isključivo pravo na odlučivanje da li će svoje podatke vlastima otkrivati, ili ne. Ni sama Bosna i Hercegovina, koja je potpisala ovakav neravnopravan sporazum, nema slično pravo da odbije zahteve koje bi joj uputio haški Tribunal. Međunarodna komisija, međutim, takvim zahtevima izlazi u susret samo po sopstvenom nahođenju, ukoliko se u konkretnom slučaju odrekne imuniteta. Drugim rečima, Međunarodna komisija, čija je navodna forenzička građa jedini postojeći materijalni dokaz o ljudskim gubicima na području Srebrenice u julu 1995. godine, uživa diplomatski status. „Za DNK laboratoriju, odn. rad na identifikovanju lica, to je bez presedana,“ konstatuje se u navedenoj studiji.
Na izvornom engleskom: “The Headquarters agreement provides immunity for property, assets, and staff of the ICMP from ‘every form of legal and administrative process, except insofar as in any particular case the ICMP has expressly waived its immunity.’ It also provides for the inviolability and immunity of ICMP premises, property and assets from ‘search, requisition, confiscation, expropriation, and any other form of interference, whether by executive, judicial, administrative or legislative action.’ Practically, this also meant that biological samples and profiles became the property of the ICMP as a means to protect witness information and data. Only the ICMP could decide on whether information was to be shared with authorities or not. Compliance with writs such as a subpoena compelling production of material or witness attendance to give evidence was subject to the ICMP waiving their immunity. In other words, the ICMP received diplomatic status as a technical and scientific human identification operation. For a DNA laboratory or human identification effort, this was unprecedented.“ (Stefan Schmitt, Dallas Mazoori, “Jurisdiction, Privacy, and Ownership: DNA Technology and Field Dynamics in Conflict-Related Mass Fatalities,” Genocide Studies and Prevention: An International Journal, Vol. 11, 2017, str. 72)
Sa stanovišta profesionalnih pravnika, nema ni najmanje dileme da nijedan propisno utemeljeni pravosudni organ ne bi prihvatio dokazni materijal koji potiče iz Međunarodne komisije za nestala lica, na defektan način kako ga Komisija podnosi sudu. Da podsetimo, taj materijal predstavlja 100 odsto materijalne dokazne građe za dešavanja na području Srebrenice u julu 1995.
Ali ovo je samo jedan od problema u vezi sa radom Međunarodne komisije za nestala lica. Tu organizaciju smislio je američki predsednik Bil Klinton 1996. godine kada je postalo jasno da probna iskopavanja srebreničkih masovnih grobnica koje je vršila druga američka organizacija, „Lekari za ljudska prava,“ i ovde, nisu isporučila očekivane rezultate. Masovne grobnice čije su lokacije navodno otkrile obaveštajne službe, a za koje je Medlin Olbrajt tvrdila da sadrže na hiljade tela, nisu zadovoljile politička očekivanja. Zato je osnovana Međunarodna komisija, da ubrza proces i napravi mehanizam za fabrikovanje forenzičkih dokaza. Mada formalno predstavljena kao potpuno novo međunarodno telo, Međunarodna komisija u stvari je samo nadgradnja nakalemljena sarajevskom Institutu za nestala lica, koji je formirao Alija Izetbegović. Bošnjaci predstavljaju oko 90% kadrova Međunarodne komisije za nestala lica. Malo ko bi ustvrdio da je prikladno ili prihvatljivo da pripadnici jedne strane u ratnom sukobu istražuju postupke druge.
Zatim, glavna pretpostavka u središtu Komisijinih istraživanja masovnih grobnica je sumnjiva teorija da su, daleko od očiju svih zainteresovanih strana, u avgustu i novembru 1995. bosanski Srbi izvršili gigantsku operaciju skrivanja dokaza. To podrazumeva da su u tom periodu prekopavali prvobitne grobnice gde su bili sahranjeni streljani Bošnjaci i da su posmrtne ostatke prevozili na druge lokalitete na području Srebrenice, gde su ih ponovo pokopavali u nadi da nove grobnice neće biti otkrivene. Ova teorija je smešna na prvi pogled. Iskopavanje, prevoz i ponovni ukop oko 500 tona ljudskih posmrtnih ostataka na planinskom terenu, pri kraju vrućeg leta, nije nešto što bi se moglo sakriti od mnogobrojnog osoblja UN i obaveštajnih službi koji su budno pratili šta se događa na tom području. Niti bi se to moglo sakriti od američkih satelita i bespilotnih letelica, za koje je Madlen Olbrajt u UN 10. avgusta 1995. trijumfalno izjavila „da će posmatrati“ svaki pokušaj ovakve vrste. Za iscrpljenu VRS, tajna operacija ovakvih razmera predstavljala bi gotovo nemoguć izazov, posebno imajući u vidu nestašicu goriva.
Još jedan ubedljiv razlog za razboritu sumnju u zvanično objašnjenje o premeštanju posmrtnih ostataka je činjenica da je Komisija tokom prve četiri godine svoga rada posle okončanja rata u Bosni uspela da ponudi veoma mali broj identifikacija žrtava, da bi zatim odjednom počela da liferuje identifikacije do tada neviđenim tempom. To je delovalo iznenađujuće iz nekoliko razloga, od kojih je glavni da nisu postojali nikakvi spiskovi stanovnika srebreničke enklave za vreme rata, tako da je Komisija imala pri ruci samo naučno neutemeljene spiskove nastale kada je sarajevska vlada apelovala da se počne sa masovnim prijavljivanjem nestalih srodnika. Pošto su se mnoga lica premeštala sa jednog lokaliteta na drugi tokom ratnih dejstava, malo porodica je moglo raspolagati pouzdanim podacima da li se neko od njenih članova u julu 1995. stvarno nalazio u Srebrenici.
Najzad, navodni broj streljanih u Srebrenici oduvek je bio problematičan. Sarajevska vlada je pred UN zvanično tvrdila da je stanovništvo enklave brojalo 42,000, ali naknadno je po njihovoj dokumentaciji bilo utvrđeno da je to bila lažna cifra izmišljena radi dobijanja veće količine humanitarne pomoći. Konsenzus međunarodnih humanitarnih organizacija je bio oko 38,000; u presudama haškog Tribunala utvrđuje se cifra od oko 40,000. (Žalbena presuda u predmetu Krstić, par. 15.) Tu nastaje naizgled nerazmrsiva statistička zbrka. Organi UN su evidentirali 35,600 preživelih Srebreničana u Tuzli zaključno sa 4. avgustom, 1995. Još oko 2,000 pripadnika 28. divizije ARBiH iz Srebrenice je bilo primećeno na bošnjačkoj strani linije fronta 28. jula, 1995, odakle su tajno prebačeni na druga ratišta, što potvrđuje i načelnik štaba ARBiH, gen. Enver Hadžihasanović. Pored toga, oko 750 preživelih Srebreničana se u julu 1995. sklonilo u Žepu, dok je oko 1,000 prebeglo u Srbiju. Ako se cifra Međunarodne komisije od 6,800 navodno identifikovanih žrtava ujedno uzme i kao broj streljanih zarobljenika, što je očigledni cilj cele operacije, onda je ukupno stanovništvo enklave u trenutku njenog pada trebalo da broji preko 45,000 lica – čak više od lažnih tvrdnji lokalnih vlasti pred strancima – što je daleko veća cifra nego što se iko do sada usudio da ustvrdi.
Tokom istraživanja Srebrenice u režiji haškog Tribunala, Međunarodna komisija za nestala lica je faktički funkcionisala kao produžena ruka Tribunala u prikupljanju dokaza, bez obzira na formalističke marifetluke kojima joj je bio obezbeđen imunitet. Zašto je Komisija sve do sada bila pošteđena obaveze svih drugih učesnika u pravnom postupku da otkrije i strankama stavi na raspolaganje materijalnu građu na kojima su njeni forenzički dokazi navodno utemeljeni? Videli smo zašto. Sporazum koji je ova organizacija svojevremeno sklopila sa vladom Bosne i Hercegovine pruža odgovor na ovo važno pitanje.
Na komemoraciji u Bratuncu pre nekoliko dana, predsednik Predsedništva Bosne i Hercegovine, Milorad Dodik, svečano je izjavio, „počećemo preuzimati poslove koje su nam oteli kako bismo te funkcije ponovo vratili u Republiku Srpsku.“ Ovo je sjajna i zaista državnička inicijativa, pogotovo kada se – za državu BiH kojoj se predsednik nalazi na čelu – radi o jednom toliko ponižavajućem sporazumu sa privatnom NVO, kao što je ovaj sa Međunarodnom komisijom. Pored toga, suvišno je isticati koliko je svojim praktičnim dejstvom taj sporazum štetan i po Republiku Srpsku. Zato sa nestrpljenjem čekamo da se predsednikove reči pretvore u dela. Raskidanje sporazuma sa Međunarodnom komisijom za nestala lica i poništavanje njene eksteritorijalnosti i diplomatskog imuniteta ubedljivo bi se odrazilo na iskrenost predsednikovih namera.
KM Novinama je potrebna vaša podrška - pročitajte zašto KLIK
Izvor: KM Novine :: © 2014 - 2019 :: Hvala na interesovanju
#Srebrenica #Mediji #Laž #Klinton #Kosovo #Metohija #Srbija #kmnovine
.jpg)
