Izvor: Politika, 27.Maj.2011, 01:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rušenje hajdučke legende
Na drugi dan Svete Petke 1999. godine sreo sam Ratka Mladića poslednji put. Desetak koraka za njim diskretno je koračao pratilac nimalo impresivnog izgleda i držanja.
Pričali smo o običnim stvarima: razmenili brojeve telefona. I nikada se više nismo čuli. Ali, na kraju razgovora koji je trajao 10 minuta, Mladić mi je dao odgovore na neka pitanja koja nisam postavio. A nisam ni morao da ih postavim: „Neće >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << meni suditi oni kojima bih ja sudio. Neće mene vezivati oni koje sam ja vezivao (vezivanje oficira zapadnih zemalja za bandere u maju 1995). Mene Hag neće videti živa.”
Tada sam bio sklon da verujem u ozbiljnost odluke generala Mladića. On je bio čudna mešavina arogancije, egocentrizma, smisla za humor, surovosti i profesionalizma. U izvesnom smislu, do dana lične tragedije, Mladić je pomno negovao svoju verziju vojničke etike. Uostalom, bio je školovan oficir, najbolji u najvišem rangu školovanja, sa inače dihotomnim vrednosnim sistemom: veliki Jugosloven koji je postao još veći, možda najveći Srbin. Komunista koji je vojnički odrastao pod zvezdom, a potonuo u neponovljivom negovanju šovinizma i mržnje.
On se oprobao u menjanju okolnosti koje možda nije razumeo potpuno, ali su one više menjale njega. Njegove taktičke procene ponekada su bile savršene, ali strategijske prečesto katastrofalne. U svom sećanju Mladić je u ranoj mladosti svakako potiskivao saznanje da su mu oca ubile ustaše pre nego što je stigao da ga upozna. Ma koliko bio rob ideologije kojoj je pripadao, Ratko Mladić nije oficir iz klasične serije sebi slične. Uvek je imao svoj stav koji je ponekad isticao do osobenjaštva. Njegov stav se često kosio sa mišljenjem pretpostavljenih. Umeo je brzo da misli i donosi odluke koje su ponekad bile iznenađenje za sve oko njega. Bio je duhovit i ciničan, i daleko iznad stereotipa o generalima koji čitaju samo vojnička pravila. Manje je čitao Zukova, a više De Gola i Čerčila, tragao je za rešenjima koja razbijaju koncepciju opštenarodne odbrane i društvene zaštite. U tako nešto skoro uopšte nije verovao. Zajedno sa pokojnim generalom Predragom Šulovićem kreirao je vežbu „Jedinstvo 83” na Krivolaku. Iz dinamike vežbe njih dvojica su potpuno eliminisali teritorijalnu odbranu Makedonije i zamalo bili smenjeni.
Posle kalvarije JNA u Sloveniji rekao je: „Znao sam da će nam TO kad tad doći glave.” Ipak, u vojnim i političkim procenama Mladić se nije kretao mnogo dalje od sfere bataljona. Njegove strategijske procene su bile manjkave, nepokrivene i neostvarive. Političke su bile katastrofalne, na primer da se NATO raspada, da će Rusija u slučaju potrebe ratovati za nas.
Pred saznanjem o tome da je poraz neminovan, revidirao je mišljenje o Moskvi: „Oni ni sebi ne mogu da pomognu a kako će nama.” Ali, uz sve to uvek je bio spreman da se bez oklevanja sukobi sa celim svetom uveren da će iz svih okolnosti iz svake situacije izaći kao pobednik.
Prvi put smo se sreli u Kumanovu 1973. godine. Mladić je tada bio komandant motorizovanog bataljona, po činu kapetan prve klase. U garnizonu je bio poznat po svojoj posvećenosti obuci. Njegova strogost prema vojnicima nikada nije imala primese grubosti. Svoju je aroganciju usmeravao prema višim i starijim od sebe. Tako je iz Kumanova proterao ekipu komande Treće armije, sa nekim pukovnikom na čelu, koja mu je došla u kontrolu. Smatrao je da ta grupa nema dovoljno znanja o bataljonskoj obuci, pa i nema šta da traži kod njega.
U maju 1994. godine Mladić se putem operativne veze Vojske Jugoslavije spektakularno posvađao sa Slobodanom Miloševićem uz obostranu retoriku koja ne priliči ni lučkim radnicima. Mladić je na svoj način poštovao Miloševića, ali je njihov sukob nastao oko toga kome od njih dvojice pripada mesijanstvo. Zbog toga njihove česte svađe nisu bile koncepcijske nego liderske. Tu veliku svađu sam preko Operativnog centra Generalštaba slušao zajedno sa zaprepašćenim oficirima dežurnog tima. A posle trećeg javljanja Miloševića Mladić je prosto prekinuo vezu i prestao da se javlja na uporne Miloševićeve pozive.
Predsednik svih Srba je posle toga najpre pretio nama, Operativnom centru Generalštaba, a posredno i generalu Mladiću, a zatim počeo da moli za vezu sa Mladićem poput ljubavnice napuštene usred noći. Nije vredelo. Mladić se javio tek ujutru. Rekao sam mu: „Ratko, gde si bre, čoveče, onaj te traži celu noć.”
„ Neka traži”, odgovorio je on, gadno opsovavši.
Bio sam svedok kada se Vesli Klark bukvalno ulagivao Mladiću i kada je zajedno sa Majklom Rouzom dotrčao na Mladićevu zapovest da se svi zajedno slikaju. Tada je došlo do razmene šapki sa Klarkom, što je ovome kasnije upropastilo političku karijeru.
Mladić je ponižavao francuskog generala Filipa Moriona. I to više puta, odbijajući da ga primi uz obrazloženje da mora da završi partiju šaha sa svojim zastavnikom. Bio sam na sastanku na kome se francuski general požalio Perišiću na „ludačku aroganciju Mladića”.
Niko nije tako ponizio oficire Zapada kao Mladić kada ih je vezao za bandere, i to je zaista bio besciljni i besmisleni proizvod sumanute arogancije koju je nekoliko dana kasnije ispoljio i prema Jovici Stanišiću. Njega je Milošević poslao da „nekako spase stvar”. Mladić nije primio Stanišića, samo mu je poručio: „Ja ih odvezivati neću, ako Jovica ume sa čvorovima neka to uradi.”
Mladić je zaista verovao u svoju izuzetnost. Na neki način je bio asketa, sve do rata nije pio ni pušio. Posle njegove Bose, druge ga žene nisu zanimale. Mada je, na primer, Bjanka Džeger otvoreno izjavljivala da je ludo zaljubljena u njega.
Bio sam svedok njegove lične tragedije samoubistva kćerke Ane. Tada je izgledalo da on sve to podnosi sa nesalomljivom kontrolom tuge. Ali to ga je ipak sasvim slomilo, promenilo, ubilo emocije, i potpuno razorilo njegov vrednosni sistem. Postao je ravnodušan i neosetljiv za druge. Njegovo iracionalno mesijanstvo naraslo je do beskraja. Često je znao da kaže: „Zapamti ono što ti kažem ja, to je kao da ti je rekao gospod Bog.” Nikola Koljević je smatrao da posle tragedije Mladić više nije bio sposoban za komandovanje u ratu, ali tu sugestiju niko nije poslušao.
U maju 2006. godine kada je izašla knjiga ovog autora „Mladić između mita i Haga”, dok sam sedeo u „Šumatovcu”, prišao mi je mlađi čovek i zatražio jedan primerak. – Za koga – pitao sam. – Za šefa – rekao je. Rekoh mu da ja nemam šefa. – Za Mladića – tiho mi je odgovorio on. Uzeo sam knjigu i napisao posvetu. Za starog poznanika posveta je bila prijateljska.
Isti čovek došao je na isto mesto posle 20 dana. – Dao sam šefu knjigu.
– I šta kaže?
– Zajebavao me Ljuba.
Od onih obećanja koje je svima oko sebe dao Mladić na drugi dan Svete Petke 1999. nije ostalo ništa.
Sudiće mu oni kojima je on nameravao da sudi. Vratiće mu i vezivanje. I Hag će ga, izgleda, videti živa.
Ipak, nikada nisam verovao da će Mladić koristiti tuđe ime. To je najmanje od svega što o njemu znam i najmanje liči na njega.
Ali, progon menja ljude i vodi ih najčudesnijim putevima.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 27.05.2011.
Pogledaj vesti o: Hag
.jpg)
