Izvor: Politika, 13.Feb.2011, 00:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Brežnjev igrao onako kako sam mu svirao
Harmonikaš, šef orkestra Radio Beograda, priča o svojim mentorima, Titu i njegovim gostima: Elizabet Tejlor, Ričardu Bartonu, Orsonu Velsu, Šešelju i sudu u Hagu, hapšenju zbog Ratka Mladića, supruzi Daliborki, slobodi...
Žene su ga obožavale, ali njegova najveća ljubav je, ipak, bila – harmonika! Branislav Đokić to ovako objašnjava: „Da nije bilo tako, ništa od ovoga što sam učinio – >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ne bih postigao!”
Rođen je 2. juna 1950. godine u Šapcu. Školovao se u rodnom gradu i Beogradu. Po obrazovanju je muzičar i nastavnik fizičkog, a bio je i fudbaler Čukaričkog. Ceo radni vek je u Narodnom orkestru Radio Beograda.
Član je Srpske radikalne stranke i poslanik u Skupštini Srbije. U braku je s pevačicom Daliborkom Stojšić, nekadašnjom mis Jugoslavije.
Od kada ste s harmonikom?
Od osme godine. Otac mi je bio harmonikaš. A u srednjoj muzičkoj školi, u Šapcu, a zatim i u Beogradu, svirao sam klavir i klarinet. U to vreme se u muzičkoj školi nije učilo sviranje na harmonici. Kada je taj predmet uveden, sviralo se na klavirnoj harmonici, a ja sam imao samo „dugmetaru” koju mi je poklonio otac. On mi je bio i prvi učitelj sviranja. Posle šest godina rada sa mnom dao mi je opisnu ocenu: „Prilično dobro sviraš. Vreme je da to proverimo na takmičenju”.
Kad ste javno pokazali šta znate?
U jesen 1964, kad mi je bilo 14 godina, otac me je poveo u Sokobanju na takmičenje najboljih harmonikaša Srbije. I, sportski rečeno, startovao sam žestoko – stigao sam do titule najboljeg harmonikaša Srbije, a godinu kasnije, isto u Sokobanji, i do najboljeg u Jugoslaviji!
Gde Vas je odveo ovaj uspeh?
Kao najboljeg harmonikaša Srbije pozvali su me u Beograd da snimim singl ploču sa sekstetom Duška Radetića, a posle toga sam doživeo posebnu čast. Upoznao sam Vlastimira Pavlovića Carevca, šefa orkestra Radio Beograda, s kojim sam snimio četiri kola za fonoteku Radio Beograda! Od tada ga više nisam video, jer je umro u januaru 1965.
Koje svoje učitelje izdvajate?
Posle tog, mog jedinog susreta sa Carevcem, što posebno pamtim, jer sam tada bio samo talentovano dete, veliki uticaj na moju umetničku karijeru, pa i na moj život, imala su trojica muzičara: Duško Radetić, Miodrag – Rade Jašarević i Božidar – Boki Milošević. Od 18. godine sam bio uz njih!
Koliko ste imali vremena za sport?
Fudbal je bio moja druga ljubav. U šabačkoj Mačvi sam bio jedan od talentovanijih mladih fudbalera, a kad sam s ocem, pošto su mi roditelji bili razvedeni, došao u Beograd, na Banovo brdo, četiri sezone sam igrao za Čukarički. Sportski sam doživljavao i ostalo: igranke, trčanje za devojkama, ili, ponekad, bežanje od njih.
Kako ste se snašli u toj situaciji?
Bilo mi je teško da se oduprem svim izazovima, a još teže da se odbranim od pisanja u novinama, jer je i u to vreme bilo „žute štampe”, pa sam predstavljan kao muzičar koga ispred ulaza u Radio Beograd čeka jato devojaka. Ali, kao i sve u životu, tako je i sve to, kao i slične kasnije „istine”, postalo deo moje vesele prošlosti.
A imate li i tužnu prošlost?
Najteži događaji su kad vam iz života, neočekivano i na tragičan način, odu voljene osobe. Tako sam u oktobru 1976. ostao bez prijatelja. U saobraćajnoj nesreći poginuli su vođa orkestra Radio Beograda Rade Jašarević i pevačice sestre Silvana Armenulić i Mirjana Bajraktarević, koja je bila u petom mesecu trudnoće... A desetak godina ranije ostao sam bez Duška Radetića. On je u toku vožnje, za volanom, imao moždani udar! Pored njega je sedeo Dragan Živković Tozovac, a iza njih Nada Knežević. Pričali su, kad se to dogodilo, Tozovac je uspeo da zadrži auto na drumu.
Kome ste sve od poznatih svirali?
Uglavnom su to bili državnici koji su dolazili kod Tita. Zvali su nas ljudi iz maršalata. Time su dobijali garantovani kvalitet zabave, a i sigurnost, jer su nas sve i lično poznavali. Tako sam svirao iranskom šahu Rezi Pahlaviju, pa šefu SSSR-a Leonidu Brežnjevu, kome sam svirao da igra kazačok.
Kako se Tito tada ponašao?
Bio je vrlo opušten. Pijuckao je samo viski. Izbegavao je „kabasta” pića da ne bi morao da ustaje i odlazi tamo gde i car ide peške, pošto bi, u tom slučaju, svi, u znak poštovanja, ustajali i kad odlazi i kad se vraća... Veoma je poštovao muzičare. Oslovljavao nas je po imenu. Bio sam kod njega i na Brionima kad je završen film „Bitka na Neretvi”, a tu su bili slavni glumci: Ričard Barton, Elizabet Tejlor, Orson Vels, Jul Briner, Sergej Bondarčuk... I on ih je svojim pričama o glumi i životu potpuno opčinio. Sve je znao o njima, a oni, kao i svi mi, vrlo malo o njemu.
A kad ste Vi opčinili Daliborku?
U braku smo od 1981. Naravno, znali smo se i pre toga, a zbližili smo se kad se razvela od Žarka Dančua s kojim ima sina Bojana (34). Mi smo radili neke programe zajedno, oboje smo stanovali na Banovom brdu i tako se to dogodilo. Kad smo odlučili da živimo zajedno s nama je bio i Bojan. Imao je tada pet godina. I sad je uz nas, ali još je momak... Svi smo u dobrim odnosima i sa Žarkom. On u novom braku ima još dvoje dece.
Šta Vam radi žena?
Ne mogu da vam kažem... Šalim se. U penziji je. Javno pevanje je više ne zanima, ali snimi neke pesme za svoju dušu. Mnogo voli da čita. Nikad nije tražila od mene da joj omogućim neki posao, a i ja sam se čuvao priča o tome kako nešto nameštam ženi... Razumela je to na pravi način.
Od kada ste radikal?
Od 2002. Nisam član partije zbog lične koristi. Potičem iz siromašne porodice. Sve što sam učinio ostvario sam radom. Ali, nisam nikad mislio samo na sebe. Za naš narod na Kosovu i u Republici Srpskoj u proteklih dvadesetak godina održao sam niz koncerata, a ni jednu jedinu paru nisam uzeo. Na Kosovu sam, u vreme bombardovanja, svirao na otvorenom prostoru... Veliki sam patriota, a u Srpskoj radikalnoj stranci sam prepoznao partiju istog opredeljenja koja se bori za interese srpskog naroda.
Da li se Šešelj vraća iz Haga?
Predsednik radikala je odavno trebalo da se vrati u Srbiju. U sudskoj praksi sveta nije zabeleženo da neko osam godina bude u zatvoru, a da njegov proces nije završen. U tom sporu su povređena sva ljudska prava. Ali, šta možemo. Mi smo mali narod, a sila boga ne moli... A zbog suda u Hagu posetila je i mene, u mojoj kući.
Kad se to dogodilo?
Bilo je to na Đurđevdan, 6. maja 2006. Pored moje kuće na Banovom brdu je i kuća generala Ratka Mladića za kojim je raspisana poternica. S njim i njegovom porodicom sam, kao i s ostalim komšijama, imao dobre odnose. Ali, policija je, iz nekog razloga, tražila njegove tragove i u mojoj kući. Pretres je trajao od 7 do 14 časova, a posle toga sam bio na informativnom razgovoru do 19 časova. Niko me nije povredio, ali taj postupak me je uvredio.
Kako sebe doživljavate?
Kao čoveka koji se načinom života izborio za ličnu slobodu u svakom pogledu. U njoj uživam, a tuđu veoma poštujem. Uvek mi je bilo važno da nikad ne budem cinik, da ne vređam tuđe emocije i opredeljenja. Veoma sam iskren, ali ponekad, iz opšteg interesa, nešto prećutim. Takav sam bio i u ovom razgovoru.
Slavko Trošelj
objavljeno: 13.02.2011
Pogledaj vesti o: Uhapšen Ratko Mladić
