Izvor: Politika, 07.Feb.2011, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Službenici bi da pojedu „Telekom”
Trenutno svi traže povećanje da bi prvi stali u red kada se bude trošio novac od „Telekoma”. – Trošak domino efekta najmanje dve milijarde evra. – Povećanjem plata i penzija za oko dva miliona ljudi minus u državnoj kasi bi se više nego udvostručio
Pre nego što se dvadesetpetogodišnji Dragan, profesor ekonomije u jednoj srednjoj školi u unutrašnjosti Srbije, pridružio protestu kolega za povećanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zarada, u njemu su „štrajkovala” dva identiteta. Kao profesor – odlično zna u koliko teškim uslovima žive njegove kolege. Kao ekonomisti sa druge strane – jasno mu je da bi izlaženjem u susret prosvetarima država teško mogla da izbegne domino efekat, pa bi se na spisak onih koji žele povišicu upisali i ostali državni službenici i penzioneri. Zna da bi to oslabilo dinar, povećalo inflaciju i državni dug, da bi time bio prekršen dogovor sa Međunarodnim monetarnim fondom... I da bi to državu moglo da odvede u kolaps. Ipak, u toj borbi ekonomiste i profesora, Dragan kaže da je u njemu pobedio čovek.
– Plate su bile zamrznute godinama, a zbog najave državnih zvaničnika da će biti bolje, ljudi su očekivali povećanje zarada. Činjenica je da su i cene u međuvremenu porasle. Znam kako teško žive moje kolege, meni je opet lakše jer imam 25 godina, nisam oženjen i nemam porodicu. Na neki način sam se solidarisao sa njima, razmišljao sam kao čovek – kaže Dragan i dodaje da zna da nije dobro rešenje da se svim državnim službenicima i penzionerima povećaju lična primanja.
Na Ekonomskom fakultetu je naučio da i „više” nekad znači „manje”. Na pitanje da li je svoje znanje iz ekonomije preneo kolegama iz škole, naš sagovornik odgovara:
– Pričao sam sa nekoliko profesora, ali uglavnom onima koji predaju ekonomske predmete. Teško je nekome ko to ne zna objasniti zašto će mu, na kratak rok biti bolje, ali dugoročno lošije. Ljudi primarno gledaju ono što njih tišti – imao je Dragan razumevanja za svoje kolege. Sada, iz obzira prema njima, on ne želi pod punim imenom i prezimenom javno da iznese svoju unutrašnju borbu.
Međutim, naša računica pokazuje da bi domino efekat (odnosno ukoliko bi država odlučila da popuštajući prosvetarima, popusti svim javnim službenicima i penzionerima) koštao budžet oko 200 milijardi dinara, odnosno dve milijarde evra. Povećanjem plata i penzija za oko dva miliona ljudi – minus u državnoj kasi bi se više nego udvostručio. Povišicu od 24 odsto ne bi pokrilo ni ako bi se ceo očekivani prihod od „Telekoma” potrošio na povećanje plata državnim službenicima. Naša računica se poklapa sa kalkulacijom Nikole Altiparmakova, poreskog stručnjaka i kandidata za člana Fiskalnog saveta. Međutim, Vladimir Gligorov, profesor Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije, procenjuje da će trošak biti mnogo veći od dve milijarde evra.
– Vi računate uz neki kurs i neku inflaciju. Međutim, takvo povećanje zarada i penzija bi ubrzalo inflaciju i devalviralo dinar. Usled toga, stvarni efekat na dohotke kao i na javne prihode bi zavisio od promene cena i kursa i, što je još važnije, od inflatornih očekivanja. Ukoliko bi ona bila povećana, što je u Srbiji praktično neminovno, jedino je teško unapred reći za koliko, onda bi realni efekti mogli da budu upravo suprotni. Inflacija i korekcija kursa bi smanjili realne plate i penzije i realnu vrednost javnih prihoda. Uz to, morate uračunati i troškove stabilizacije, jer bi to moralo da usledi posle ubrzanja inflacije, pa bi to imalo negativan efekat i na proizvodnju i na zaposlenost – zabrinut je Gligorov.
Ukoliko bi se država, pak, zadužila za dodatne dve milijarde evra, to povećanje bi bilo moguće, ali bi se onda postavilo pitanje vraćanja dugova, dodaje naš sagovornik. To bi značilo da bi, ako je novac pozajmljen u inostranstvu, bilo potrebno značajno smanjiti potrošnju. A to ne znači ništa drugo već smanjenje plata i penzija, zaključuje Gligorov. Jedino na taj način bi se povećanim izvozom došlo do stranog novca da se vrate dugovi.
– Opet, može drugačije da izgleda ukoliko se država ne zaduži već proda imovinu. Trenutno svi traže povećanje da bi stali prvi u red kada se bude trošio novac od „Telekoma”. Naravno, kada se on potroši, plate opet moraju da se smanje ili kroz inflaciju ili kroz nezaposlenost ili neposredno, jer novih para nema. Nije to ništa ni komplikovano, ni nepoznato. Srbija ima iskustva sa ovakvom privrednom politikom otprilike 40 godina. Efekte vidimo, ali niko ne uči – kaže Gligorov.
Za Nikolu Altiparmakova povećanje plata i penzija za 24 odsto bilo bi dovoljno da Srbija bankrotira.
– Došlo bi do kraha makroekonomskog sistema. To bi sa sobom donelo i veliku inflaciju – kaže Altiparmakov. On podseća da su plate u privatnom sektoru smanjene 25 do 30 odsto u vreme krize da je oko 250.000 ljudi izgubilo posao, kao i da ima mnogo onih koji rade a ne primaju plate.
Prema nekim ranijim podacima 17 odsto zaposlenih na posao je išlo svakog dana a da za to nije dobijalo nadoknadu, dok je u vreme krize taj broj uvećan. Predstavnici Unije poslodavaca već su zakukali minule sedmice. Upozorili su vlast da privreda u Srbiji više ne može punjenjem budžeta da finansira nerealna povećanja zarada u javnom sektoru. Naročito u situaciji kada je u 2010. godini prosečna plata u privredi bila 29.587 dinara, dok su državni službenici mesečno u proseku prihodovali – 38.885 dinara. Od 1,8 miliona zaposlenih svega 352.640 njih radi u proizvodnim delatnostima.
– Za trenutno stanje u kome delovi državnog sektora traže veće zarade direktno su odgovorni ministri u vladi koji su mesecima pothranjivali apetite pojedinih sindikata u javnom sektoru i javnim preduzećima obećanjima o povećanju plata, iako novca nema – navodi se u saopštenju Unije poslodavaca.
Dodaju da privreda puni 91,4 odsto budžeta i da ne želi da više bude talac neodgovornim političkim liderima i sindikatima koji ne razumeju da na jednog radnika u proizvodnji dolazi 5,5 onih u neproizvodnim delatnostima. U Uniji poslodavaca smatraju da je takav odnos neodrživ i vodi u dalji sunovrat nacionalne ekonomije i pad životnog standarda građana.
Ipak, za 120 radnika konfekcije „Modus” iz Pančeva već je kasno. Jer, kako je juče rekao Milan Knežević, vlasnik ovog preduzeća, on više nema izbora nego da za nekoliko meseci od 160, otpusti 120 radnika. Iako nema ni dinara zaduženja, Knežević strahuje da će mu posao propasti.
– Državni zvaničnici se hvale kako proizvođači ne mogu da dižu cene jer je tražnja niska, odnosno ljudi nemaju para. To je tačno. Ali privatna preduzeća sada imaju dva izbora, da propadnu bez supstance, ili da propadnu sa supstancom. Odnosno da ne dižemo cene i da nam inflacija „pojede” sve što imamo, ili da podižemo cene pa da nam supstanca ostane. U svakom slučaju, kolaps nam ne gine – kaže Knežević i dodaje da je ovde reč o razmimoilaženju državnih službenika kojima treba sve više i onih koji rade u privatnom sektoru, kojih ima sve manje.
Anica Nikolić
objavljeno: 08.02.2011.
Pogledaj vesti o: Prodaja Telekoma
Službenici bi da pojedu „Telekom”
Izvor: S media, 08.Feb.2011, 03:08
Trenutno svi traže povećanje da bi prvi stali u red kada se bude trošio novac od „Telekoma”. – Trošak domino efekta najmanje dve milijarde evra. – Povećanjem plata i penzija za oko dva miliona ljudi minus u državnoj kasi bi se više nego udvostručio..Pre nego što se dvadesetpetogodišnji...
