Izvor: Politika, 05.Nov.2012, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto ću glasati za trećeg kandidata
Mislim da sam se ipak opredelio da na američkim predsedničkim izborima ,,bacim” svoj glas
Otkad izlazim na izbore, oduvek sam u velikoj meri imao osećaj da ustvari ne postoji nekakav pravi izbor (ili izborni kandidat),izbog toga sam se na kraju odlučivao da svoj glas dam na osnovu procene o ,,manjem zlu”.
Bilo je izuzetaka, poput onog od pre četiri godine. Tada sam iz entuzijazma iželje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da tako i bude, poverovao da političar – pojedinac ipak može da sprovede ozbiljne promene i vrati Ameriku na bolji put, koji se prepoznaje u završetku ratova, izgradnji ravnopravnijeg društvenog sistema, oporavku ekonomije, te da će neodgovorne velike korporacije biti kažnjene, a siromašni obični građani zaštićeni. Za mene, pre četiri godine bilo je ključno obećanje Baraka Obame da će obustaviti napade na građanske i ustavne slobode, koje je do tada ugrožavala Bušova administracija i da će biti vođena jedna skromna i odgovorna međunarodna politika. Sada se, kao i mnogi drugi Obamini glasači koji su iskreno verovali u njegova obećanja, osećam prevarenim i razočaranim.
Zbog toga se jednostavno nalazim u jednoj situaciji gde više nemam ni volju ni želju za ubeđivanjem da bi ipak trebalo da mu dam svoj glas, kao što bi iglasanje za Mita Romnija bilo glasanje za nastavak ne samo daljeg napada na ustavne igrađanske slobode Amerikanaca, nego bi takođe, verovatno, sudeći prema njegovim agresivnim stavovima u vezisa Iranom, Sirijom, pa čak i Rusijom, bilo ravno glasanju za nove ratove. U takvoj situaciji jedini odgovorni izbor jeste glas ,,protesta” i glas za nekog trećeg kandidata koji u suštini nema nikakve šanse za pobedu.
Mislim da sam se ipak opredelio da na ovim izborima ,,bacim” svoj glas i glasam za trećeg kandidata, prvenstveno zbog toga što ne mogu da glasam za Obamu. I to iz više razloga, pored već navedenih. Moj ključni razlog je taj što su pod njegovom administracijom prava građana Amerike još više uskraćena i što njegova administracija još manje poštuje vladavinu prava nego što je to poštovala i nacionalističko-paranoična administracija Džordža Buša. Bušova Bela kuća je odobravala kidnapovanja i mučenja stranih građana, a Obamina Bela kuća je to unapredila u ,,opravdana” ubistva američkih građana bez bilo kakvog sudskog procesa i, naravno, bez ikakvog uvida u proceduru, gde predsednik SAD, kao većina autokrata kroz istoriju ikroz ceo svet, odlučuje ko je lojalan građanin Amerike, a ko je terorista, ko zaslužuje da živi, a ko zaslužuje da bude ubijen.
Mnogi od vas će sigurno da mi zamere što mi na prvi pogled više znače ubistva tri američka građanina nego hiljade građana Pakistana, Avganistana, Libije, Jemena i niza drugih zemalja. Ta procena, iako legitimna, ne bi bila tačna, jer već duže vreme javno pokušavam da govorim o nelegalnoj i nemoralnoj američkoj spoljnoj politici koja se često nameće kroz ratove, ubistva civila i direktno ugrožavanje osnovnih građanskih i ustavnih prava građana Amerike. Ipak, u kontekstu američke demokratije i ustava jedna od najvećih svetinja jeste pravo građana da im se sudi pred sudom za krivična dela, mala ili velika, i da se kroz takve garancije dobije najvažnija garancija, a to je da država, u ovom slučaju konkretno predsednik, nema pravo da preuzima ulogu suda, pogotovo kada je u pitanju život ili smrt. Bez te garancije Amerika gubi najveći svetionik slobode koji je privlačio hiljade i hiljade imigranata koji su bežali od nepravde da bi zaštitili svoj život i slobodu. Na kraju moramo da zaključimo da su ova ustavna prava više ugrožena od strane sopstvene države nego što su nam ugroženi životi zbog bilo kojeg mogućeg terorističkog napada.
Ovome dodajem i činjenicuda u suštini ne postoje velike razlike između Obame i Romnija, barem što se tiče njihovog favorizovanja krupnog kapitala, na štetu srednje klase i najsiromašnijih građana. Ako mi ovo ne verujete, pogledajte Romnijev ekonomski plan, a pogledajte i statistiku za vreme Obaminog i Bušovog mandata: ekonomska neravnopravnost za vreme Buša je značila da 65 pfeniga od svakog dolara od rasta prihoda pripada bogatim, to jest najbogatijim građanima SAD, a za vreme Obame taj iznos je porastao na 93 pfeniga od svakog dolara. Isto tako, ne postoji maltene nikakva razlika u njihovim stavovima o spoljnoj politici, tako da se dolazi do zaključka da bi glas nekome od njih dvojice na osnovu procene manjeg zla, ipak značio glasati za zlo.
Obrad Kesić
objavljeno: 05.11.2012.
