Izvor: Blic, 08.Feb.2008, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tadićeva „Pirova pobeda“?
Još nisu zvanično saopšteni konačni rezultati predsedničkih izbora od 3. februara 2008. na kojima je pobedio Boris Tadić, a buknula je vrlo opasna kriza u vladajućoj koaliciji. Ta kriza najavljena je odlukom rukovodstva Nove Srbije da istakne V. Ilića kao svoga predsedničkog kandidata, koga je podržala DSS. A da je ona veoma duboka i opasna videlo se po zvaničnom uskraćivanju podrške B. Tadiću u drugom izbornom krugu od strane rukovodstva DSS i Nove Srbije.
Pobeda >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << B. Tadića u demokratskom smislu utoliko je vrednija što je izvojevana bez podrške rukovodstva DSS i NS, kao i rukovodstva LDP. Dok je verovatno da je veći deo pristalica DSS glasao za B. Tadića, a manji za T. Nikolića, prve procene govore da je sa pristalicama V. Ilića bio obrnut slučaj. Pristalice LDP nesumnjivo su u ogromnoj većini ili u celini glasale za B. Tadića. Takođe je jasno da su u takvoj situaciji prevagu u korist B. Tadića doneli glasovi nacionalnih manjina koje su, prirodno, podržale njegovu demokratsku i proevropsku politiku. Osnovna vrednost predsedničkih izbora je pobeda, iako tesna, političkih snaga koje su čvrsto opredeljene za demokratsku i evropsku budućnost Srbije.
Izuzetno visoka izlaznost u drugom izbornom krugu od 4.579.833 ili 68,1% birača - rezultat je više faktora. Pre svega, to je vrlo složena i napeta unutrašnja politička situacija u Srbiji, kao i njena teška međunarodna pozicija, pre svega zbog najavljenog, za Srbiju krajnje negativnog, skorog rešenja statusa Kosova. Pri tome, veoma zaoštrena kampanja pred drugi izborni krug i dramatizovano pitanje izbora između evropske budućnosti i izolacije Srbije, odnosno vraćanja na politiku iz prethodne decenije, kao i antievropsko i antiameričko raspoloženje pristalica radikala i SPS, pre svega zbog Kosova, verovatno je odlučujuće doprinela dodatnom povećanju izlaznosti birača u drugom izbornom krugu.
Vrlo mala razlika u dobijenim glasovima između B. Tadića i T. Nikolića (oko 107.000), govori o izuzetno oštroj i opasnoj političkoj podeli Srbije na tzv. nacionalni i evrodemokratski blok. Zato je već u prvoj nedelji posle predsedničkih izbora došlo do duboke i preteće krize u vladajućoj koaliciji. Ona se dramatično manifestovala u odbijanju predsednika Vlade Srbije V. Koštunice da zakaže redovnu sednicu Vlade (7. februara 2008) na kojoj bi se raspravljalo o ponuđenom prelaznom političkom sporazumu sa EU i dalo ovlašćenje za njegovo potpisivanje. S druge strane, DS, G17 plus i SDP, koje imaju većinu ministara u Vladi, insistirali su da Vlada održi sednicu i ovlasti potpredsednika B. Đelića da 7. februara potpiše taj sporazum. Po njihovom mišljenju, njime se ne prejudicira rešenje statusa Kosova, već se Srbiji stavljaju u izgled značajne pogodnosti u procesu ubrzanog pridruživanja EU.
Odbijajući da sazove sednicu Vlade, V. Koštunica je zatražio hitno održavanje sednice Narodne skupštine i to pre zasedanja Vlade, koja bi donela, naravno, negativne odluke o ponuđenom sporazumu EU i o misiji EU na Kosovu. Takvo stanovište i odluka premijera nemaju pravnog osnova i suprotni su suštini parlamentarnog sistema. Naime, prema Ustavu, Vlada vodi državnu politiku i dužna je da za sednice Skupštine priprema i predlaže predloge zakona i drugih opštih akata i da daje svoje mišljenje o svim pitanjima o kojima se ona izjašnjava ili odlučuje. Razlog za odbijanje premijera da se Vlada prethodno izjasni o pitanjima koja bi se razmotrila u Skupštini čisto je politički. Reč je o tome da DSS i NS nemaju većinu u Vladi, pa bi premijer bio preglasan, ostao u manjini, što bi veoma ugrozilo njegovu poziciju, autoritet i legitimnost. Zato se pokušava „loptica" prebaciti u Skupštinu, bez prethodnog stava Vlade, gde DSS i NS imaju sigurnu većinsku podršku u spornim pitanjima od strane radikala i socijalista.
U ovom trenutku teško je očekivati kompromis u vladajućoj koaliciji, imajući u vidu ubrzanje procesa razrešenja kosovske krize i suštinske razlike u pogledu načina i uslova nastavka procesa pridruživanja Srbije EU, između DSS i Nove Srbije, s jedne, i DS i G17 plus, s druge strane. Ako narednih dana ne dođe do kompromisnog rešenja u vladajućoj koaliciji, njen raspad je neminovan. To bi vodilo padu Vlade, verovatno na osnovu ostavke njenog predsednika ili istupanja iz nje ministara DS, G17 plus i SDP. Tada bi bila primenjena Ustavom propisana procedura. Njen prvi deo je dužnost predsednika Republike da pokrene postupak izbora nove Vlade iz postojećeg sastava Skupštine. To bi mogla biti Vlada koju bi, osim DSS i NS, činili radikali i socijalisti. Rezervna, manje verovatna, varijanta je formiranje manjinske Vlade DSS i NS, uz podršku SRS i SPS. Ako u roku od 30 dana ne bi bila formirana nova Vlada, predsednik Republike je dužan da raspusti Skupštinu i raspiše parlamentarne izbore koji se moraju održati u roku od 60 dana.
Svakako treba istaći i veliki „doprinos" EU i SAD ubrzanju političke i parlamentarne krize u Srbiji. Naime, odlukama da uputi svoju misiju na Kosovo bez odluke Saveta bezbednosti, uz najave priznanja jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova, i to usred izborne kampanje, objektivno su više išle naruku nacionalističkim i antievropskim, nego demokratskim, proevropskim snagama!
Duboku političku krizu u Srbiji, koja je i samim izborima podeljena na dva skoro jednaka i oštro suprotstavljena bloka i politike, verovatno će pokušati da iskoriste na predsedničkim izborima poražene političke partije i da preglasavanjem u Skupštini dezavuišu i obesnaže izbornu volju većine građana opredeljenih za evropsku budućnost Srbije. Ako se to dogodi, Srbiji će, uz gubitak Kosova, na neodređeno vreme biti odložen, faktički zatvoren put u Evropu. U tom slučaju, nedavna pobeda Borisa Tadića pretvorila bi se u „Pirovu pobedu".
