Izvor: Istinomer.rs, 24.Dec.2010, 19:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srećna nova 1991 ! (12. deo, kraj serijala)
Opozicija je prikupljala snagu kako bi pokušala da u drugom izbornom krugu osetnije parira režimskim kandidatima i ublaži fijasko sa predsedničkih izbora.
Ujedinjena opozicija je vidala rane i preispitivala zbog čega je "baš dobro" to što je 9. decembra bilo onako kako je bilo.
"Dobro je što u prvom krugu opozicija nije nastupila jedinstveno, jer je bilo mnogo >> Pročitaj celu vest na sajtu Istinomer.rs << partija i mnogo 'sumnjivih' lidera, a sada znamo ko je ko i sa kim se može sarađivati." (predsednik IO DS Zoran Đinđić, Borba, 17. 12. 1990. godine)
Iznalaženi su različiti razlozi za izborni poraz.
"Niko nema pravo da Srbiji zamera što je tako glasala 9. decembra. A , glasala je onako jer je zaplašena građanskim ratom. A mi smo već u ratu." (predsednik SPO Vuk Drašković, Borba, 17. 12. 1990. godine)
Drašković je otkrio da je imao spremnu strategiju za dan posle pobede.
"Da sam pobedio i postao predsednik, Mićunović bi danas bio u Ljubljani, Dimitrijević u Zagrebu, Veselinov u Prištini. Pregovarali bi i sa svima bi uspostavili mostove saradnje." (predsednik SPO Vuk Drašković, Borba, 17. 12. 1990. godine)
Valjalo je na sve načine motivisati obeshrabrene birače opozicije.
"Sve svetske novine do neba pišu da se Srbija crveni od stida. Za dve nedelje, od prvog do drugog izbornog kruga, Srbija će sama sa sobom razgovarati i videćemo da li će nestati tog crvenog stida. Želeli smo ujedinjenu opoziciju i demokratsku Srbiju. Ovo prvo smo dobili, a 23. decembra ćemo videti da li ćemo imati demokratsku Srbiju." (predsednik SPO Vuk Drašković, Borba, 18. 12. 1990. godine)
Vojislav Šešelj je bio odlučan u nastojanju da se ne pridruži ujedinjenoj opoziciji, ali je podržao kandidate Demokratske stranke.
"U jednom saopštenju i jednoj 'poslanici' koju su SČP i njihov lider vojvoda Vojislav Šešelj uputili javnosti i 'srpskom narodu u otadžbini' kaže se da u drugom krugu članovi SČP treba da glasaju samo za kandidate Demokratske stranke dok tamo gde su u drugi krug prošli predstavnci SRSJ, UJDI i Narodne seljačke stranke, treba da zaokružite kandidate Socijalističke partije !" (Borba, 18. 12. 1990. godine)
Ivan Đurić je rezimirao svoje učešće na predsedničkim izborima.
"Gospodina Miloševića sam potukao na više mesta: u Subotici, Senti, Kanjiži, Adi i Lipljanu, i to ne glasovima Albanaca, koji nisu ni izašli na izbore. Drago mi je zbog uspeha u Subotici, koja je, ne samo geografski bliža Evropi od ostalih, već i bolje razume tu Evropu. Za glasove koje sam dobio u Beogradu treba da manje zahvalim činjenici što sam Beograđanin i jedini Srbin iz Srbije među nekoliko ozbiljnih predsedničkih kandidata, već tome i što sam se jednom pojavio na televiziji Beograd. Hvala TV Beograd." (predsednički kandidat SRSJ-UJDI Ivan Đurić, Novosti plus, 19. 12. 1990. godine)
Lider SPO je govorio o svojim konkretnim očekivanjima u drugom krugu.
"Ukoliko udružena opozicija ne obezbedi preko sto mesta u budućem srpskom parlamentu, onda već sada mogu da najavim da će svi izabrani predstavnici opozicionih stranaka napustiti parlament i prepustiti ga komunistima." (predsednik SPO Vuk Drašković, Večernje novosti, 17. 12. 1990. godine)
Između dva kruga "Nedjeljna Dalmacija" je objavila veliki intervju sa Mirjanom Marković. Autor teksta Aleksandar Tijanić ju je pitao da li je "pored svega što se poslednjih godina dešava, spremna da ulaže u projekat komunizma?"
"Kako što vidite - jesam. Shvatanja ljudi, naročito kada se radi o fundamentalnim vrednostima, traju dugo, bez obzira da li su humana ili nisu... Te sumnje neprekidno izražavane prema levici nisu samo izraz straha onih čije će ostvarenje tih ideja ugroziti. Ima u toj sumnji i neistorijskog mišljenja, ali i pukog konzervativizma, malograđanske uskogrudosti koja lišava čoveka sposobnosti za snove, za borbu, za rizik, za gubitak, ali i za pobedu.
- Na kraju otvoreno vam kažem da vam ne mogu poželeti sreću u ostvarenju takvog projekta, jer se bojim da biste je mogli i imati.
- On ne zavisi ni od sreće ni od vašeg mišljenja." (Politika, 15. 12. 1990. godine)
Akademik Ljubomir Tadić je u Savezu reformskih snaga i Anti Markoviću video veliki problem.
"Za mene je Ante Marković, a to sam već rekao, izvršni direktor MMF-a. Njegova ideja Jugoslavije je potpuno nerazumljiva. Čovek usput izjavi da je njemu potpuno svejedno da li je Jugoslavija konfederacija ili federacija." (akademik Ljubomir Tadić, Duga, 20. 12. 1990. godine)
Na pitanje šta konkertno zamera UJDI-ju, akademik Tadić odgovara:
"Šta je zameram UJDI-ju ? Hm, pa sve mu zameram. To je jedna potopuno falš organizacija, to je jedan ostatak prave komunističke ideologije presvučen u neko demokstratko ruho zapadnog tipa. To su srpski liberali koji su operisani od svih mogućih nacionalnih osećaja, koji svim drugim nacijama daju za pravo kada tvrde da ih Srbi ugrožavaju, a potpuno su slepi za srpski problem. To je plitkoumna poilitika. Ja mog prijatelja sa kojim sedim, Nebojšu Popova, iz demokratskih razloga nisam hteo da uveravam da je to pogrešna politika. Oni su komedijaška partiju koju, međutim, uvažavaju mnogi srpski demokrati. I oni nisu ništa postigli osim svojevrsnog majmunisanja u političkom životu. Ja upotrebljavam sada vrlo teške reči, ali spreman sam da ih obrazložim. Je l’ možda ovim demokratama na Kosovu stalo samo do demokratije , ili mnogo pre do nečeg drugog ? Ko to ne vidi, taj se majmuniše." (akademik Ljubomir Tadić, Duga, 20. 12. 1990. godine)
Srbija - brod koji tone
Zoran Đinđić je slikovito objašnjavao situaciju u Srbiji krajem 1990.
"Ja vidim Srbiju kao brod koji tone, pri čemu su neki putnici već poskakali u hladno more i pozivaju i druge govoreći im da će sutra već biti kasno. Opozicija je sada u vodi i pliva, ali mnogi drugi onima na palubi objašnjavaju kako im je pod nogama i dalje suvo i kako im je to, naravno, bolje." (predsednik IO DS Zoran Đinđić, Vreme 24. 12. 1990. godine)
Neposredno po zatvaranju biračkih mesta, u nedelju 23. decembra, čelnici opozicije su zajednički pratili pristižuće rezultate.
"Pristalice opozicije okupljene u Pedagoškoj akademiji oduševljeno su pozdravili i, verovatno nove poslanike Parlamenta Đinđića, Koštunicu i druge. A još burnije su odobravali podatke koje je iznosio Dragan Veselinov, da su, naravno, nezvanično, svoju šansu da uđu u Parlament izgubili: Ratko Marković, Miloš Laban, Slobodan Vučetić, Antonije Isaković, Mihalj Kertes, Stanko Radmilović, Radoman Božović, Miloš Aleksić, Petar Džadžić i drugi." (Borba, 24. 12. 1990. godine)
Međutim, kasnije se pokazalo da je u Novom Sadu Radoman Božović pobedio, doduše tesno, proslavljenog boksera Tadiju Kačara (SPO) sa 7637 naspram 6973 glasova. Opozicionari su tvrdili da je tu, ali i na mnogim drugim mestima, prekrajana izborna volja građana. Na kraju, rezultat je bio, po opoziciju, prilično poražavajući - socijalisti su osvojili 194 mesta!
"Zamoljen od prisutnih da prokomentariše pobedu SPS, Vojislav Šešelj je rekao da je vladajuća partija za svoje poslanike u najvećem broju slučajeva kandidovala mlade, pametne i nekompromitovane ljude kojima je narod ukazao poverenje." (Večernje novosti, 27. 12. 1990. godine)
Socijalisti nisu krili oduševljenje.
"Naša pobeda je impresivna, ja sam srećan što je tako. Ova pobeda će imati istorijski dalekosežan značaj, jer će uticati na tok daljih društveno-ekonomskih odnosa u Srbiji i u Jugoslaviji, a nadam se i šire." (generalni sekretar SPS-a Petar Škundrić, Večernje novosti, 24. 12. 1990. godine)
Opozicija je bila razočarana, ali je naglašavano da je u postojećim okolnostima i toliki broj osvojenih glasova zapravo podvig. Međutim, nisu se svi lako mirili sa (ne)zasluženim porazom.
"Vuk Drašković je uradio upravo ono što se od njega i očekivalo - najavio je svoje zalaganje za opozicioni bojkot novoizabranog parlamenta, dodajući da će poštovati volju većine u Ujedinjenoj opoziciji, ali i da će opozicionim poslanicima predložiti neodlazak u sveže osvojene poslaničke klupe." (Borba, 25. 12. 1990. godine)
Ratko Marković je nakon što je poražen na izborima podneo ostavku na mesto u Glavnom i Izvršnom odboru SPS-a.
"Ovo što sam ja uradio morali bi da urade i mnogi drugi stranački lideri ili kandidati koji su na izborima izgubili. Uostalom, takav potez u svetu je sasvim uobičajen. Onaj ko ne dobije poverenje na izborima, uzmimo primer Margaret Tačer, automatski nestaje iz javnog života." (profesor Pravnog fakulteta Ratko Marković, Borba, 26. 12. 1990. godine)
Slovenački parlament je baš tih dana proglasio nezavisnost te jugoslovenske republike. Bilo je jasno da se period zajedničke države bližio kraju.
"Mi držimo šatru nad jugoslovenskim cirkusom." (potpredsednik SIV–a Živko Pregl, Vreme 24. 12. 1990. godine)
Srbija je sa Miloševićem na čelu i SPS-om koji je imao dvotrećinsku većinu u parlamentu ulazila u neizvesnu 1991. godinu, a opozicija je o budućnosti razmišljala onako kako je to sročio Vuk Drašković u trenutku kada su još pristizali rezultati sa biračkih mesta nakon drugog izbornog kruga:
"Rezultate ne znamo, samo znamo da je SPS uzeo vlast, ali je sada srpski narod bar donekle spasao čast. Jedno ipak sigurno znam - da je počeo treći krug." (predsednik SPO Vuk Drašković, Borba, 24. 12. 1990. godine)
Kraj<<Milošević je predsednik, živeo drugi krug (11. deo)
