Izvor: Politika, 16.Jul.2010, 23:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lideri ostaju, partije venu
U savremenim demokratijama, kada stranka izgubi izbore, to je praktično i trenutak oproštaja od vođe. To se sada u strankama demokratskih zemalja događa automatski. Prisustvovao sam, recimo, predsedničkim izborima u Francuskoj, 2002, kada jedan od kandidata koji je bio premijer nije uspeo da uđe u drugi krug. Iste večeri, ne čekajući nikakav partijski skup, premijer je saopštio da je podneo ostavku. Ostavka se >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << podnosi jer u partiji posle izbornog poraza neizbežno dolazi do pada entuzijazma, izvesnog opuštanja, nezadovoljstva... Stvara se gubitnički mentalitet, pa krug funkcionera oko lidera, nastojeći da sačuva partiju kao instituciju koja živi duže od jednog čoveka, biva pokretač procesa koji se završava ostavkom vođe.
A mi smo imali jednog šefa (opozicione) partije koji se ovde poslužio geslom koje važi za olimpijske igre – da na izborima nije važno pobediti nego učestvovati. Danas u Srbiji imamo i jednu anahronu, skoro nadrealnu situaciju da su na čelu tri parlamentarne stranke njihovi osnivači, i to od 1990, 1991. i 1992 godine. Mislim na Vuka Draškovića, Šešelja i Koštunicu. Oni su i danas na istim pozicijama, iako se njihove partije približavaju granici cenzusa, a neke su i ispod cenzusa.
Ali i u ostalim situacijama, u siromašnom društvu kakvo je naše, u kome je politika najvažniji lift socijalnog uspona, ljudi se drže i zubima i noktima za vlast, svejedno da li je reč o direktorskom položaju u javnom preduzeću, ministarskom mestu ili vođstvu u partiji. I najneverovatnije priče će biti ispričane, ali čelnici važnih institucija će ostati na istom položaju, bez obzira na afere koje potresaju njihove sektore. Pri tome su oni lično tvrdo ubeđeni da se nesebično žrtvuju za ,,stvar organizacije”.
S druge strane, postoje i neki svetli primeri kad ljudi od integriteta podnose ostavke. Pomenimo, na primer Miroljuba Labusa koji je, kada je video da njegova evropska politika ,,udara u zid”, podneo ostavku na potpredsednički položaj u vladi. Treba takođe navesti da je jedan broj ljudi podneo ostavku na mesto u Savetu za borbu protiv korupcije kada se ispostavilo da vlada (tj. vlade) ne uvažava preporuke i stavove saveta. Ostavke su podneli i neki članovi RRA, članovi Komisije za zaštitu potrošača… Ali to nisu bile ostavke članova politokratije, niti je njihov primer ikoga, a ni medije, posebno zainteresovao. Međutim, u celini uzev, ostavke su kod nas još uvek prava retkost; društvo ne očekuje, niti pojedinci smatraju da je neophodno da zbog stvari za koje su oni objektivno odgovorni treba da se povuku i otvore prostor za druge.
Šta bi trebalo učiniti da odnos prema ostavkama kod nas bude drugačiji? Najpre treba imati u vidu da i to što šefovi partija gube izbore a bezobzirno istrajavaju na vodećoj poziciji nije bez negativnih posledica po same partije. Dobar primer za to je i kretanje uticaja triju partija čije sam šefove pomenuo. U situaciji kad lideri tvrdoglavo istrajavaju na čelnim funkcijama, partije nezadrživo venu kao biljke. Prema tome, i takvo nečinjenje lidera, na dugi rok, nije bez efekta. To je ono što svaki poznavalac političkog života vidi i što grupa funkcionera koja živi od partije (,,grupa oko faraona”) želi da promeni. Pogotovo ako se zna da političar ne može da traži opravdanje za neuspehe partije zbog ,,novih okolnosti”. On je dužan da predvidi i te okolnosti. Tu se suočavamo i sa neizoštrenim sluhom rukovodstva stranke za ono što se u društvu događa. Jer ako u nekom sektoru društvenog života stalno registrujemo probleme i afere, a odgovorni za stanje u tom sektoru ostaju na svojim mestima, onda se postavlja pitanje zašto partija kojoj je stalo do sopstvenog rejtinga, pa i opstanka, to sebi dopušta.
Da se tako nešto ne bi događalo, u zemljama razvijene demokratije partijski funkcioneri podnose ostavke.
Partije u Srbiji su međutim iznadustavne i iznadparlamentarne organizacije. A mi i nemamo pravi parlament nego ,,višepartijski delegatski sistem”. Parlament nema ni minimum autonomije jer šefovi stranaka drže u svom džepu unapred potpisane poslaničke ostavke, tako da su poslanici kao promenljivi delegati (ovo ne važi za LDP). Takođe, naš izborni sistem je ,,posredni proporcionalni”, jer deset dana posle izbora neki stranački funkcioneri koje građani nisu birali arbitrarno odlučuju o tome kojih će deset ili petnaest zastupnika partije stvarno ući u parlament. I onda, kada se ovih dana jedan poslanik žali na to što šef njegove partije nije dve godine razgovarao s poslaničkim klubom, nameće se pitanje – zašto bi razgovarao s klubom koji nema ni minimum autonomije.
Kad možemo očekivati da se promeni odnos političara prema ostavkama? Javnost može da doprinese tim promenama insistirajući na samostalnom mandatu poslanika koji je danas civilizacijska tekovina i na ukidanju indirektnog proporcionalnog sistema. Drugim rečima, drukčiji odnos prema ostavkama možemo očekivati kad Srbija promeni podsistem političkog predstavništva.
*Politikolog, profesor univerziteta
Vladimir Goati
objavljeno: 17/07/2010
