Izvor: Danas, 12.Avg.2014, 00:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Erdogan i paradoks populizma
Trijumf Redžepa Tajipa Erdogana na prvim neposrednim predsedničkim izborima u Turskoj nije iznenađenje. Erdogan je popularan, i, kao premijera od 2003, nosio ga je talas ekonomskog uspeha.
Ali on je takođe i populista, koji je uporno pojačavao svoju kontrolu nad državom i medijima demonizujući sve kritičare (među njima i bivše saveznike poput teologa Fetulaha Gulena u egzilu).
Kao >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << i u slučaju drugih populističkih lidera, poput mađarskog premijera Viktora Orbana ili pokojnog Uga Čaveza u Venecueli, mirenje Erdoganovih predizbornih obećanja sa onim što radi je zagonetka. Takve ličnosti počinju tako što optužuju svoje rivale za korupciju i prisvajanje države radi uspostavljanja sebi lojalnog establišmenta koji ne mari za interese običnih ljudi. A kada dođu na vlast, ponašaju se upravo tako, tretirajući državu kao imovinu sopstvene partije i upuštajući se u korupciju, ili je makar dopuštajući.
Ovo očigledno licemerje obično ne ugrožava izborne izglede populista, što je Erdoganov uspeh upravo dramatično pokazao. Zašto?
Protivno vrlo prihvaćenoj mudrosti, populizam nije definisan određenim biračkim telom - kakvo je niža srednja klasa - ili simplifikovanim politikama za ulagivanje masi, kako liberalni analitičari često tvrde. Pre će biti da je populizam temeljno moralizatorska koncepcija politike, dok je populista političar koji tvrdi da je samo on/ona istinski predstavnik naroda svodeći tako sve političke protivnike na ulogu nepravednih pretendenata.
Iza ovakve tvrdnje stoji dalja pretpostavka da svi ljudi imaju jednu zajedničku volju koja iskreno teži zajedničkom dobru i da je autentični vođa naroda - kakav je Erdogan, koji je vodio kampanju pod sloganom „Narodna volja, narodna vlast“ - može prepoznati i sprovesti. Populisti, prema tome, nisu samo antielitisti; oni su neizbežno antipluralisti i, proizlazi, antiliberali. Njihova politika uvek vodi polarizaciji, deleći građanstvo na čist, moralni narod i one druge nemoralne - koje Erdogan često, jednostavno naziva „izdajnicima“.
Sa populističke tačke gledišta, ne postoji ništa slično nalik legitimnoj opoziciji. Ko god je protiv vođe, automatski je protiv naroda. A, prema toj logici, ko god je protiv naroda ne može istinski pripadati narodu.
To objašnjava Erdoganovu optužbu da demonstranti koji su prošlog leta protestovali u Gezi parku protiv vladinog plana da tamo izgradi tržni centar uopšte nisu pravi Turci. I to objašnjava njegovu zapanjujuću izjavu koju je dao ranije ove godine kada je prihvatio predlog svoje Partije pravde i razvoja da se kandiduje za predsednika: „Mi smo narod. A ko ste vi?“.
Često puta se kaže kako populisti ne umeju da vladaju, ili će se ispostaviti da su nesposobni kada dođu na vlast. Prema ovom gledištu, populističke partije su u osnovi protestne partije, a protest ne može da vlada jer je nemoguće protestovati protiv samog sebe.
Ali stvari nisu tako jednostavne. Za populiste je karakteristično da usvajaju stil vladanja koji oličava upravo one optužbe koje su usmeravali prema prethodnoj političkoj garnituri. Prigrabe što je moguće više vlasti, onesposobe sistem kontrola i ravnoteža, državne kancelarije ispune svojim ortacima i nagrade svoje pristalice (i samo svoje pristalice) zauzvrat dobijajući njihovu lojalnost - to je ono što politikolozi zovu „masovni klijentizam“. Austrijski arhipopulista Jerg Hajder je, na primer, „svojim ljudima“ na ulicama delio menice u vrednosti od 100 evra.
Naravno, sve partije teže da se pobrinu prvo za svoje birače. Ali ono što čudi kod populističkih političara jeste to što oni to čine sasvim otvoreno i čiste savesti. Najzad, ako su samo njihove pristalice „narod“, svi ostali bolje i ne zaslužuju.
Slično tome, populističke partije nastoje da kolonizuju državu entuzijazmom. Ako samo jedna partija istinski predstavlja narod, zašto država ne bi postala instrument naroda? A kada populisti dobiju priliku da menjaju ustav, zašto ne bi bili bezobzirni prema svakoj opoziciji koja, po definiciji, mora biti sačinjena od narodnih neprijatelja (koji su često optuživani da su strani špijuni)?
To objašnjava zašto klijentizam i korumpiranost populističkih vlada ne ugrožava glavninu podrške birača njihovim liderima. Smatra se da takvi postupci (klijentizam i korupcija) služe „nama“ moralnima nauštrb „njih“ nemoralnih ili stranaca.
Zato je uverenje liberala da je dovoljno da razotkriju korupciju populista uzaludna nada. Oni moraju da pokažu da za ogromnu većinu građana klijentizam ne donosi korist i da će nedostatak demokratske odgovornosti, nefunkcionalna birokratija i urušavanje vladavine prava dugoročno naškoditi ljudima - svima njima.
Autor je profesor političkih nauka na Prinstonu
Copyright: Project Syndicate/Institute for Human Sciences, 2014.
www.project-syndicate.org
