Izvor: Politika, 07.Feb.2010, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto su poslanici vezani blanko ostavkama
Nismo ni sveci ni apostoli. - Skupština nije akcionarsko društvo
Javna rasprava o ustavnosti člana 47. Zakona o lokalni izborima, kojim se omogućava strankama da odbornicima potpisuju blanko ostavke, ponovo je zainteresovala javnost za pitanje legitimiteta i demokratičnosti takvog obavezivanja partijskih predstavnika.
O tome koliko su odbornici i poslanici podređeni svojim partijama i zašto još samo u Srbiji postoji imperativni mandat, za „Politiku” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << govore Jovan Ćirić, direktor Instituta za uporedno pravo, i Aleksandar Martinović, član Zakonodavnog i Odbora za ustavna pitanja Skupštine Srbije iz Srpske radikalne stranke.
Politika: Da li očekujete da će Ustavni sud oceniti da je član 47 Zakona o lokalnim izborima koji reguliše pitanje blanko ostavki neustavan, kako tvrdi jedan od pokretača postupka pred sudom Tomislav Nikolić, i koje su moguće posledice toga?
Martinović: Srpska radikalna stranka smatra da je taj član zakona apsolutno usklađen sa Ustavom Srbije iz 2006. godine. Za nas nije sporno da kandidat za poslanika ili odbornika stavi na raspolaganje svoj mandat stranci jer i po članu 5. Ustava Srbije stranke su te koje su garant demokratskog političkog sistema. Ovde se postavlja pitanje za koga građani glasaju na izborima – opredeljuju se za jedan politički program koji im nudi stranka i zato je potpuno nebitno ko u skupštini predstavlja taj program, kako se zove taj poslanik. Moram da dodam i da u izjavama pojedinih političara da je taj član 47 neustavan ima i političkog licemerstva. Kada je zakon usvajan 2007, nisu rekli nijednu reč protiv, zalagali su se za takav zakon. U međuvremenu su izašli iz SRS-a, formirali svoju stranku i taj član je post festum za njih postao sporan.
Ćirić: Delimično ću se složiti s gospodinom Martinovićem. Problem je u članu 102 Ustava, prema kome je poslanik slobodan da poveri mandat stranci, od koga moramo da krenemo ako govorimo o legalnosti člana 47 Zakona o lokalnim izborima. Naravno, Ustavni sud ne može da proglasi Ustav neustavnim, to bi bio totalni apsurd. Mi koji se bavimo pravom možemo da kažemo da neka odredba nije sasvim demokratska. Lično, ne mislim da je član 102 dobar, a ni u jednom drugom evropskom ustavu nisam pronašao tu mogućnost potpisivanja blanko ostavki. Ustavi Austrije, Nemačke, Danske, Španije, Italije" zasnovani su na principima da je poslanik slobodan da nastupa na osnovu svoje savesti, a ne na osnovu onoga što mu stranka naloži. U tim zemljama, ako poslanik napusti svoju stranku, ne može biti izbačen iz parlamenta, može samo iz parlamentarnih odbora. S tog aspekta možemo govoriti o tome da je član 102 problematičan, iako je meni jasna intencija zakonopisca koji je hteo da se zaštiti od eventualne korupcije i trgovine mandatima. Kada u tom kontekstu posmatramo član 47 Zakona o lokalnim izborima problematično bi bilo da kažemo da su odbornici slobodni, a poslanici vezani za stranke, jer je suprotno pravnoj logici da stranka može da zameni poslanika, a da ne može odbornika.
A što se tiče samih ugovora, stoji i argument da nije sasvim u redu da nekim privatno-pravnim odnosom ulazite u sferu javno-pravnih odnosa koji su na nivou republičke ili lokalnih skupština. Naravno, osnovna stvar je da li su odbornici ili poslanici slobodni da prilikom glasanja ili diskusije nastupaju samostalno. Jer, u suprotnom postoji opasnost da se Narodna skupština pretvori u skupštinu akcionarskog društva i onda se ne vidi zašto bismo imali 250 poslanika, dovoljno je da ima nekoliko šefova poslaničkih grupa.
Martinović: Vrednost člana 102 je što sprečava da obmanete građane nakon završetka izbora. Ako sam ja izabran kao poslanik SRS-a i posle izbora, kada građanin u odnosu na mene nema više nikakva ovlašćenja, promenim mišljenje i zastupam neku drugu politiku, postavlja se pitanje da li sam ja obmanuo birače.
Politika: A zašto onda u Ustavu i zakonu nije jasno napisano da je stranka vlasnik mandata?
Ćirić: U teoriji se smatra da je takozvani imperativni mandat napušten još posle Francuske buržoaske revolucije. Politikolozi će vam, međutim, i danas reći da poslanik nije baš sasvim slobodan, da stranke, koje su transmisija između poslanika i naroda, na ovaj ili onaj način imaju mogućnost imperativnog mandata. Ali, teško da bi Ustav mogao baš direktno da kaže da partija raspolaže mandatima.
Martinović: Svaki ustav i svaki pravni sistem je prikaz jedne društvene situacije i jednog vremena. Ne znam da li se još negde, kao u Srbiji, glasovi kupuju za novac, gde još ministri na dan izbora dele građanima paketiće. Ne znam da li još negde moguće da jedna stranka ili politički blok kupi određeni broj poslanika. Zamislite kakva bi politička trgovina nastala u Srbiji da u Ustavu nema člana 102.
Ekonomska situacija je kod nas jako loša, među odbornicima ima mnogo nezaposlenih, zamislite do kakve bi trgovine došlo kad ne bi bilo blanko ostavki. I zato, evropska rešenja imaju smisla kada bi život u Srbiji i ljudska svest bili na onom nivou na kome su u EU Plašim se da bi primena evropskih principa u situaciji u kojoj se Srbija sada izazvala kontraefekat.
Politika: Da li je Vama ta argumentacija prihvatljiva?
Ćirić: Jeste, ja sam i rekao da taj član Ustava treba da spreči korupciju. Ali korupcija nije samo ako ste siromašni, pa vam neko nešto obeća. Korupcija može da postoji i ako vas neko mnogo dobro plati i kaže: „dok god si sa mnom i uz mene imaćeš mnogo para”. Čini mi se, ne znam da li će se Martinović sa mnom složiti, da bi rešenje mogao biti većinski izborni sistem, u kome građani glasaju za pojedince.
Martinović: Moram prvo da se vratim na teorijsko pitanje – da li je parlament mesto gde se glasa ili mesto gde se debatuje o društvenim problemima. Čini mi se da oni koji zastupaju stav da je član 47 neustavan, svode parlament na glasačku mašinu, na instituciju koja isključivo o nečemu glasa. Za SRS to je mesto u kome se raspravlja, a da biste o nečemu kvalitetno raspravljali nije dovoljno da u njemu sede samo šefovi poslaničkih grupa, nego širi krug ljudi koji odražava društvenu strukturu. Dobar parlament se ne meri samo po tome koliko je zakona izglasao, kako to tvrdi vladajuća koalicija u Srbiji, nego kakav je kvalitet debate u parlamentu. I zato parlament nije akcionarsko društvo.
Ćirić: Martinović je ocenom da je skupština na neki način i debatni klub, čini mi se dao za pravo mom argumentu da ne mora svaki poslanik da glasa onako kako mu se kaže, nego da u debati ljudi mogu da dođu i do nekih kompromisnih rešenja.
Politika: Teorijski je moguće i u većinskom sistemu napraviti ugovorni odnos između poslanika i stranke?
Ćirić: Ne, ne može, jer ste glasali za konkretnu osobu. Međutim, ni tako izabrani predstavnici građana nisu potpuno slobodni i nezavisni, jer su svakako članovi nekih partija. Recimo, u Britaniji je moguće da poslanici smene vladu, ali to se u 20. veku dogodilo samo dva puta – 1929. i 1974. U svim ostalim slučajevima, vlada je bila ta koja je raspuštala parlament.
Martinović: Kad smo već kod engleskog parlamenta, tamo postoje ljudi koji se u političkom žargonu nazivaju bičevi. Imaju zadatak da vode računa da li su svi njihovi poslanici došli na sednicu skupštine, da li diskutuju u skladu s programom stranke i gde su kad treba da se glasa. Dakle, i tamo i te kako ima discipline u poslaničkim grupama.
Politika: A koliko na poverenje građana u stranke i političare utiče to što postoje blanko ostavke? Zašto da im građani veruju ako oni sami nemaju poverenja jedni u druge?
Ćirić: Vi ste tu donekle u pravu: ako oni sami međusobno nisu čvrsti i sigurni u sami sebe da neće izdati, zašto su im potrebne blanko ostavke. Da uporedimo to sa nekom sportskom ekipom koja izlazi na utakmicu: ja kao igrač moram da budem potpuno siguran u svoje saigrače – ako nisam siguran, ja gubim tu utakmicu. Ja, naravno, znam da su ljudi promenljiva, da ne kažem kvarljiva kategorija, ali čini mi se da to sa blanko ostavkama može da stvori kod ljudi izvesno nepoverenje.
Martinović: Poslanik je čovek od krvi i mesa. U parlamentu ne sede sveci i apostoli i veoma je teško da unapred, u stoprocentnom iznosu, garantujete za nekog da u određenom momentu neće izdati ideologiju zahvaljujući kojoj je izabran za narodnog poslanika. Hajde da se ne lažemo, toga je bilo u istoriji i nažalost biće. Kada čoveku stavite na sto ogromnu količinu novca, nema baš tako mnogo ljudi koji će jednostavno da kažu „ne, hvala” i koji će ostati potpuno verni svojoj savesti i svojim načelima. U vreme kada je u Srbiji velika nezaposlenost, kada ljudi ne mogu da reše svoje egzistencijalne probleme, da ne postoje te blanko ostavke, postavlja se pitanje šta je alternativa – je li to onda politička trgovina. Onda se potpuno anulira rezultat izbora, onda je potpuno nebitno koliko mandata osvojite na izborima, jer u međuvremenu do sledećih izbora, možete da ih povećate ili smanjite. Šta nama vredi što smo mi na izborima 11. maja 2008. dobili 78 mandata, kada ih sada imamo 56? I kakav je to politički sistem u kome nemate zagarantovano da ćete iz parlamenta izaći sa onoliko mandata sa koliko ste ušli? S druge strane, dobijamo iz budžeta Srbije, po Zakonu o finansiranju stranaka onoliko novca kao da imamo 78 poslanika. To je jedna potpuno šizofrena situacija.
Politika: Očigledno je da ni blanko ostavke nisu uvek rešenje za taj problem.
Martinović: Srpska radikalna stranka smatra da je član 102. Ustava Srbije dobar član i da sprečava političku trgovinu. Problem je što se, nažalost, upravno na primeru SRS-a u Skupštini Srbije krši taj član. Mi damo ostavke narodnih poslanika koji su prešli kod Nikolića, Administrativni odbor kaže da to ne važi, iako takve ostavke imaju i u DS-u i u G17 plus, SPS-u"Pri tom, i u samoj Nikolićevoj stranci imaju dva različita pristupa tom problemu. Nije pristojno što to govorim, ti ljudi nisu ovde, ali, evo, Nikolić tvrdi da su mandati njegovi, da ih je lično zaradio u izbornoj kampanji. Možda jeste tako. Ali onda, zašto je Aleksandar Vučić vratio mandat SRS-u u Skupštini Beograda? I zašto je rekao „bravo majstore” Goranu Cvetanoviću kada je ovaj vratio mandat pošto je prešao u SNS? Pa čekajte, moramo li vratiti mandat ili ne moramo?
Politika: Dokad se imperativni mandat može pravdati sprečavanjem korupcije – dok ne postanemo bogatije društvo, pa će poslanici i odbornici s većim platama biti manje potkupljivi?
Martinović: Na to pitanje odgovorio je jedan američki politički teoretičar šezdesetih godina prošlog veka, koji je rekao da demokratija ne može da funkcioniše u državi koja nema oko 60.000 dolara bruto nacionalnog dohotka po stanovniku. Dakle, empirija je pokazala da kvalitetan demokratski politički sistem mora da podrazumeva i određeni stepen ekonomskog razvoja. Demokratija kao vid političke organizacije društva nigde nije dala dobre rezultate u zemljama koje su bile siromašne. Varate se ako mislite da demokratija može dobro da funkcioniše u zemlji u kojoj su građani prinuđeni da sebi seku prste, da skaču s prozora, da blokiraju pruge"
Ćirić: Ekonomska situacija jeste nužan, ali ne dovoljan uslov da bi se zaista moglo govoriti o razvoju demokratije. To zavisi i od opšte političke kulture i od razvoja svesti građana, ali tu ulazimo u veliku filozofiju.
B. Baković
G. Novaković
[objavljeno: 08/02/2010]
