Izvor: Večernje novosti, 11.Apr.2015, 13:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vučić: Ustaćemo posle svih naših raspeća i muka
NOVAK je opet pobedio u Majamiju i to taman kad su svi pomislili da je na sigurnom putu da izgubi meč! Omogućio nam je, po ko zna koji put, veliko slavlje. A ja se setim košarkaša koji je, u karijeri, promašio više od 9.000 šuteva. I izgubio skoro 300 utakmica. I čak 26 puta, poslednjim šutem, probao da donese pobedu svom timu, i promašio. Kakav gubitnik, kažete vi, šta, uopšte, razmišljaš o njemu, danas, kada smo pobedili? Zato što se zvao Majkl Džordan. Leteći Majkl. Najveći >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << košarkaš svih vremena. Čovek koji je, posle svega, najpre sabrao promašene šuteve i poraze. I kada su ga pitali, kako je uspeo, prvo je to naveo. Koliko puta je promašio, koliko utakmica izgubio, koliko puta je ispustio pobede. Drugim rečima, koliko puta, i posle čega, nije odustao. Strašno važna lekcija. Da je uspeh put, a ne cilj, i da, na tom putu, mora i da se pada. Ne sme samo da se odustane. Po Čerčilu, ići od neuspeha do neuspeha, a ne izgubiti entuzijazam - to je put uspeha. Novak je to dokazao. Srbija to, danas, dokazuje. Zato što smo verovali u nju, i kada joj ništa nije išlo. Zato što smo trpeli poraze, ali nismo odustajali. I nismo se plašili. Ni rada, ni teških odluka. A u Srbiji, verovatno najteža odluka bila je ona da promovišemo rad, kao uslov i kao način. Da ukinemo bajke i mitove, da prestanemo da lažemo i obećavamo, nego da, otvoreno, kažemo - biće, ako svi radimo. Teška odluka, u Srbiji. I navešću samo jedan primer. Jedna od kritičarki (izvinjavam se što joj nisam zapamtio ime, mnogo kritičara je bilo, nisam uspeo sve da pohvatam), posle mog navođenja Ezopove basne o cvrčku i mravu, napisala je kako je Luter, svojevremeno, prevodio Ezopa i delio njegove basne, pouke, svojoj pastvi. Tačan podatak, i esencija naših problema. Luter je živeo u Nemačkoj, u 16. veku, i imao pred sobom široko, prazno polje. Ljude koji su bili prosti i nepismeni. I spremni da uče od početka. Od Ezopa i elementarnih pravila. Onih koja su ih, tokom vekova, oblikovala i načinila od njih vredne radnike. A mi, danas, u Srbiji, Ezopu, i radu, pokušavamo da učimo one koji su ubeđeni da već znaju sve. I da nema šta ko da im priča. Mi, svakoj nauci, i svakom teškom radu, nađemo manu. Preziremo ih, ubeđeni da bismo samo, samo ako bismo hteli, mogli mnogo više i bolje. Kao u onoj anegdoti o Milanu Jovanoviću Brodskom, jednom od najobrazovanijih Srba u 19. veku. Pisac, prevodilac, koji je, kao lekar, radio na Lojdovim brodovima i stigao do Kine i Indije. Kada je priman u Kraljevsku akademiju nauka, držao je pristupnu besedu o indijskoj drami, sa kojom se upoznao još tokom studija u Engleskoj. I neke kolege, buduće, zamerile mu što priča o indijskoj drami, a ne zna sanskrit. Kako god, izađe Milan Jovanović na Knez Mihailovu posle te rasprave, i primeti kako ljudi okreću glavu od njega. Ide, čudi se, kada iz jednog ćepenka čuje dva šegrta kako se domunđavaju: - Eno ga onaj što ne zna sanskrit. To je Srbija kojoj smo rekli da mora da radi, i da uči. Sveznajuća zemlja, sveznajućih ljudi. Teška odluka, naročito ako se zna da ni sam ne znam sanskrit. Ali, hvala Bogu, znam da radim. I otporan sam na "neznasanskrit" kritike. I verujem da takvih, kao što sam ja, u Srbiji ima, kao mrava. I nema veze što su ovi sanskrit kritičari glasniji. Mi smo vredniji. Ne krijemo se, u senci, ne pravimo mitinge, u senci, ne odmaramo se i ne pričamo, u senci. Radimo, na otvorenom, i verujemo, isključivo u taj naš rad. Spremni smo da, radeći, padnemo, ali i da odmah ustanemo i nastavimo da radimo. I, neću da se poredim, ali verujem da smo, najvećem delu Srbije uspeli da približimo onu filozofiju koja je napravila jednog Novaka Đokovića. A on se, pre samo par nedelja, u Filadelfiji, slikao pored spomenika Rokiju Balboi, i napisao, ispod slike, čuvenu rečenicu, koja bi, ako mene pitate, trebalo da postane moto čitave Srbije: - Nije važno koliko jako možeš da udariš, već koliko jakih udaraca možeš da primiš, i da nastaviš dalje. To je Novaka napravilo. Rad i neodustajanje. Neodustajanje i rad, rad i rad. I to je Srbija danas. To je "Beograd na vodi". To je "Er Srbija". To je Železara. To je fabrika u Krupnju posle 35 godina. To je svaka fabrika koju otvorimo. To će biti i dan kada ćemo vratiti plate i penzije. Kada počnu da rastu na zdravim ekonomskim temeljima. Ustajanje posle udaraca. I zar nije, na kraju, to i suština najvećeg hrišćanskog praznika, Uskrsa. Ustati, posle svih udaraca, raspeća i muka. Praznika od kojeg mi, sveznajući Srbi, treba toliko toga da naučimo. A pre svega da verujemo, i da ne odustajemo. Da radimo, još više. Zato, srećan vam upravo takav Uskrs. Hristos Voskrese! Vaistinu!
Nastavak na Večernje novosti...
.jpg)
