Izvor: Politika, 03.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U penziju ću kao lekar, a ne kao političar
Troje dece Vojislava Šešelja došlo je na svet uz moju pomoć, pa unuk Tomislava Nikolića, uopšte, za sve ove godine uz moju pomoć rođen je čitav grad od oko 40.000 ljudi, kaže poslanik SRS-a Paja Momčilov
Radikal Paja Momčilov u srpski parlament ušao je prvi put 2004. godine, posle deset godina stranačkog staža, a sada „troši” drugi poslanički mandat. Skupštinsku govornicu maksimalno koristi uvek kada se raspravlja o „medicinskim” i svim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << temama vezanim za zdravlje i ume da bude vrlo oštar kritičar, ali i da pohvali svako dobro rešenje i njegovog predlagača, pa je tako nedavno ministra za zaštiti životne sredine Sašu Dragina naveo kao primer dobrog ministra. Kaže da nije Dragin jedini, „evo u Đinđićevoj vladi je bila Gordana Matković, izuzetan stručnjak i dobar ministar u svakom pogledu, za razliku od većine ministara koji neće ni da saslušaju kritiku, a rade loše.”
Rođen je u Kikindi u januaru 1948. godine i jedino je dete svojih roditelja. Otac mu je bio bankarski službenik, a majka učiteljica. „Nije bilo loše biti jedinac, jer je sva pažnja roditelja usredsređena na tebe, ali imao sam sreću da su me usmeravali da se brzo osamostalim, nisam bio razmaženo jedinče.” Prva četiri razreda osnovne škole završio je u razredu svoje majke, „ali nije bilo popusta, naprotiv (smeh).” Roditelji se, priča, nisu mešali u njegov izbor. „Otišao sam u gimnaziju i mislio da ću studirati matematiku, odlično mi je išla i najviše sam je voleo.”
Upisao je matematiku na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu. No, odlučio je da se, zbog svojih drugova, i on upiše na Medicinski fakultet. Na kraju je ispalo da je samo on završio medicinu (smeh). „Jedan je danas stomatolog, drugi je završio prava i bio visoki politički funkcioner u Vojvodini, a moj drug iz klupe i do danas veliki prijatelj, postao fizioterapeut, otišao u Švajcarsku, ima svoju praksu, doškolovao se u Nemačkoj i stekao diplomu osteopate.” Kaže da kad god njegov drug Milovan dođe iz Švajcarske, „ispegla mi kičmu, jer ponekad se ukočim da ne mogu da hodam, ali posle njegovog tretmana godinu dana sam prav kao strela (smeh).”
Nije se pokajao što je izabrao medicinu, a specijalizirao je ginekologiju, „sticajem okolnosti, mada sam želeo pedijatriju.” Studije je završio brzo, a, zahvaljujući roditeljima, jedini posao tokom studija bio mu je učenje, pa je i prvi novac zaradio tek kad se zaposlio. Po okončanju studija vratio se u Kikindu da odradi obavezni staž, radio je u bolnici, ali, iako nije morao, popodne je radio u Domu zdravlja. „To je veliko iskustvo za svakog lekara.” Tu se zadržao svega nekoliko meseci, jer ga je pozvao čuveni doktor Vojin Šulović, tadašnji direktor Ginekološko-akušerske klinike u Beogradu, i „do dana današnjeg sam tu, nadam se da ću odavde otići u penziju.” Imao je priliku da postane asistent na predmetu nuklearna medicina, „istovremeno sam primljen i na nuklearnu medicinu i na GAK, izabrao sam GAK i nisam se pokajao.” Priča i da je u ginekologiji lepo i to što, ako se na vreme otkrije, maligna oboljenja mogu uspešno da se leče, a on i sada radi operacije, putuje i u Valjevo... Troje dece Vojislava Šešelja došlo je na svet uz njegovu pomoć, pa unuk Tomislava Nikolića, „za sve ove godine uz moju pomoć rođen je jedan grad od oko 40.000 ljudi.”
U politiku je, uslovno rečeno, ušao rano, kao „odličnog đaka primili su me sa 17 godina u Savez komunista, a kao student sam učestvovao na jednoj konferenciji saveza studenata Jugoslavije, gde sam napravio politički gaf, jer sam, onako, solistički, napao ustavne amandmane označivši ih kao nešto što će razbiti Jugoslaviju, bio sam tada na liniji Latinke Perović i Nikezića (smeh).” Nije isključen iz partije, ali ostao je do kraja samo običan član. U SPS, međutim, nije hteo – „nije mi se sviđao Milošević”. Politički se ponovo aktivirao 1994. godine, odlučivši se za Srpsku radikalnu stranku, „zbog njene ideologije i ljudi koji su je vodili, ulivali su mi poverenje, nisam ni tu pogrešio.”
Bio je u vladi Mirka Marjanovića ministar bez portfelja, ali „očekivao sam da ću se baviti pitanjima iz svoje struke, a dobijao sam poslove koji nisu imali veze s tim.” U kabinet tadašnjeg ministra zdravlja Leposave Milićević, kaže, ušao je samo jednom na pet minuta – „zamolio me je jedan kolega, tadašnji opozicionar, da mu omogućim prijem kod ministra, jer je smatrao da ga progone u njegovom kolektivu.” Zakazao mu je susret, „rešio je problem, sada je na visokoj funkciji (smeh).”
Razveden je i ima kćerku, studenta druge godine farmacije –„nisam se mešao u njen izbor, sama je izabrala, tako i treba da bude.” Nema neki hobi, a voleo bi da ima više vremena za čitanje i odlazak na koncerte, „ranije sam često išao na koncerte na Kolarcu, sad nemam vremena.” Politiku smatra nečim što je prolazno, voleo bi da SRS dođe na vlast, da „pokažemo da se može i drugačije, poštenije raditi, ali ja želim da dočekam penziju kao lekar i da me pominju kao lekara.”
[objavljeno: 04/02/2008.]
