Izvor: Politika, 30.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Treba platiti račun
Nacionalni interes Srba je da se vrate u evropsku igru i to nije samo njihov interes. Italijani kažu isto, Francuzi takođe – imate mesto koje vam je pripremljeno i to je izvesno
Specijalno za "Politiku"
od dopisnika Tanjuga
PARIZ – Mišel Fuše je bivši direktor Centra za analize i predviđanja (1999–2002) u francuskom ministarstvu spoljnih poslova, idejni tvorac pregovora u Rambujeu. Geograf po zanimanju, bavio se pitanjima novih granica u Evropi u knjizi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << "Fragmenti Evrope" (1993). Njegova druga knjiga, "Evropska republika" (2000), prevedena je na srpski. Nakon što mu je mandat ambasadora Francuske u Letoniji istekao ove godine, Fuše je aktivan u misiji za evropska pitanja u Ke d'Orseju , kao i u Fondaciji Robert Šuman.
U intervjuu za "Politiku" govori o tome kako vidi srpske nacionalne interese, budućnost Kosmeta i regiona, odnos Evropske unije prema rešavanju kriznih pitanja na Balkanu i ulozi Kontakt grupe u srpsko-albanskim pregovorima.
Zašto se insistira da rešenje za status Kosmeta bude pronađeno do kraja godine?
– Zemlje Kontakt grupe smatraju da situacija protektorata koja sve blokira ne može više da traje, zbog čega je neophodno doći do rešenja pregovorima. Ako nema dogovora, to rešenje će biti nametnuto odlukom Saveta bezbednosti UN. Ono što je sigurno jeste da situacija protektorata ne može više da traje jer bi to značilo da odustajemo od naših napora.
Kakvo rešenje se predviđa?
– Radi se na konceptu uslovne nezavisnosti, što znači da EU preuzima ulogu Unmika u policiji i zakonodavstvu i uvodi monitoring, pre svega kada je reč o pravima manjina, sa perspektivom ulaska u EU. Bar jedna stvar je predmet konsenzusa – evropska integracija. Evropska unija, međutim, mora da prilagodi svoja sredstva jer brza integracija nije moguća.
Da li o tome postoji konsenzus u Kontakt grupi?
– Da, čini mi se da je Rusija promenila mišljenje i da pristaje na nezavisnost Kosova jer joj to odgovara u drugim slučajevima. Rusi kažu da je to univerzalni koncept koji treba da bude primenjen u Abhaziji, ali ne i u Čečeniji.
Da li smatrate da bi ovakav ishod predstavljao opasan presedan?
– U diplomatiji uvek postoji rizik presedana. Solana kaže da to nije presedan već 'posebna situacija'. To je pitanje interpretacije. Nezavisnost koja ne dovede do stvaranja čvrste države ili koja se nameće na račun suseda može samo da proizvede rezignaciju. Veza koja je nedavno napravljena između statusa Kosova i onoga Abhazije to dobro ilustruje.
Srpska pozicija nije uzeta u obzir?
– Ono što je uzeto u obzir su interesi srpske manjine kao i interesi srpske države u pregovorima, s tim što vam se predlaže neka vrsta dila – odseći ćemo vam nešto zato što ste bili loši u prošlosti (to je percepcija u Evropi, u kojoj postoji ideja o krivici) – ali u zamenu vam nudimo evropsku integraciju. Tačno je da je ovaj dil malo nepravičan, ali vi plaćate cenu za ono što se desilo u prošlosti.
Pregovori su dakle farsa?
– Stanje duha u Evropi vam nije više naklonjeno zahvaljujući unutrašnjoj politici vaše zemlje. U Evropi takođe postoji osećanje griže savesti zbog svega što se desilo, zbog svih tragedija. Pregovori služe da bi se prešlo u narednu fazu, a to je scenario nezavisnosti.
Koji manevarski prostor ostaje srpskim predstavnicima u pregovorima?
– Potrebno je da postignete što više – da dobijete nove opštine (više od tri), veću decentralizaciju, monitoring kada je reč o pravima manjina, neki sporazum poput Ohridskog. Nadam se da nema ljudi u Mitrovici ili van nje koji bi pokrenuli neku vrstu egzodusa uz rizik manipulacije.
Vi ste svedok i organizator prethodnih pregovora između Srba i Albanaca sa Kosmeta, onih u Rambujeu.
– Moja ideja tih pregovora se zasnivala na francuskom iskustvu u Novoj Kaledoniji. Tu je takođe postojao problem većine i manjine, pitanje crkve (Protestantska i Katolička), ozbiljna kriza i zahtev lokalnog stanovništva za nezavisnošću. Izmislili smo formulu "nezavisnost asocijacija", što je nešto slično ovoj o uslovnoj nezavisnosti, poslali misiju koja je organizovala pregovore među učesnicima i rekli stanovnicima Nove Kaledonije da razumemo da žele nezavisnost, ali da se do toga može doći tek nakon dugog perioda koliko je potrebno da zemlja bude ekonomski održiva. Ova politika još dobro funkcioniše – Nova Kaledonija je još francuska teritorija, a potom ćemo videti. Mislio sam da se tako uradi i u slučaju Kosova i odatle se rodila ideja o Rambujeu. Ali Milošević nam se rugao u Rambujeu.
Evropa se dvoumi oko daljeg širenja, ono se prolongira.
– Angažovanje EU na Balkanu ne treba dovoditi u pitanje, ono je dugoročno i suštinsko (oko tri milijarde evra od 1998). Sa jedne strane, tu je moralni argument, kajanje zbog toga što nije sve učinjeno da bi se sprečila drama, zatim kredibilitet, jer smo preuzeli odgovornost, i geopolitički interes – bezbednost, logistika, transportni koridori. Podsećam da Balkan predstavlja rizik za EU zbog šverca i zona u kojima nema vladavine prava. Mi, međutim, nemamo izbora, vi ste naši susedi i EU daje veliki prioritet rešavanju pitanja na Zapadnom Balkanu. Iznenadilo me je ono što sam nedavno čuo o Balkanu od Prodijeve vlade, njihova odlučnost da se ovi problemi reše.
Uslov je, međutim, da se Srbija odrekne 15 odsto svoje teritorije.
– Da li je de fakto to još uvek njena teritorija? Da li je toliko važna? Na vama je da odlučite. To je izbor srpske nacije i vaših predstavnika. Mi vam sada ispostavljamo račun i to je situacija u kojoj se nalazite.
U odlukama lidera koje idu u pravcu mirnog rešenja i bezbednosti ima deo izdaje. De Gol je 1958. rekao: "Alžir je Francuska", a potom postepeno izmenio svoje gledište. Pokušali su da ga ubiju više puta, ali je preživeo i proglasio nezavisnost Alžira. Kompromisi su uvek teški, oni nikada nisu popularni, potrebni su lideri da bi ih nametnuli. Podsećam vas da je dva miliona Francuza napustilo Alžir 1962. brodovima za nekoliko nedelja, to je bio pravi egzodus. U to vreme je Jugoslavija podržavala nezavisnost Alžira.
Ali u geografskom smislu Srbija i Kosovo i Francuska i Alžir su dva različita slučaja, prvi neodvojiv, drugi razdvojen prirodnom granicom. Problem se postavlja za bezbednost unutar novih granica Srbije.
– Tačno je da oduvek mešamo vidljivost i održivost granica kada je reč o pitanjima EU. Postoji mit o stabilnosti granica.
Koji je interes Francuske na Kosovu?
– Nas zanima da zemlje Zapadnog Balkana budu u stanju, putem demokratskih reformi, da uđu u evropsku utakmicu, čak i sa periodima tranzicije, adaptacije, to je ono što nas interesuje.
Da li imate načina da to objasnite albanskoj strani?
– Moraće da prihvate kada bude primenjen sistem monitoringa o pitanjima evropske integracije, koji sada ne postoji, naročito kada je reč o pravima manjina.
Nema razloga da to tražimo od Turske, a da ne tražimo od Kosova. Nema nikakve slabosti, postoje samo pravila. Mislim da ćemo naprotiv biti još zahtevniji kada se postigne dogovor o statusu. U EU smo danas sve stroži zahtevniji, zato što to od nas traži javno mnjenje. Stavićemo ih u neku vrstu tunela, ali to važi za sve zemlje kandidate, samo što je sada sve zahtevnije.
Postoji opasnost da će put ka EU u Srbiji biti zaustavljen, jer radikalne snage imaju veliku šansu da preuzmu vlast na narednim izborima?
– Da, ali ova situacija ne može da se nastavi. Imamo drugih stvari, ne možemo više da gubimo vreme. Kosovo nije naš prioritet. Nacionalni interes Srba je da se vrate u evropsku igru i to nije samo njihov interes. Italijani kažu isto, Francuzi takođe – imate mesto koje vam je pripremljeno i to je izvesno. Dakle, treba platiti cenu. Republika Srpska? Strpite se. To je druga priča.
Zašto?
– Zato što je Bosna postala simbol, donete su odluke koje sada ne mogu da budu promenjene.
Ali ako je princip samoopredeljenja uvažen na Kosovu zašto ne bi bio moguć u RS?
– Postoji kontradikcija, slažem se.
Ali to može da proizvede ozbiljne posledice u Srbiji?
– Postoji tranzicioni rizik. Ali treba ići do kraja.
Za veliki deo Srba to je deprimirajuće, frustrirajuće...
– Da, ali i za nas je bilo deprimirajuće da gledamo sve što se dešavalo poslednjih petnaestak godina.
-----------------------------------------------------------
Velika Albanija
Da li verujete u mogućnost kreiranja veće albanske države na Balkanu?
– Ne mogu na to pitanje da vam odgovorim. Od 19. veka imate dinamiku oko stvaranja država nacija koja se završava ili fragmentacijom ili unifikacijom, imate dakle dva puta. Ovaj proces dakle može da vodi ili ka odvajanju kao u slučaju Češke i Slovačke ili unifikaciji, kao u slučaju Nemačke.
Ili velike Albanije?
– Da, ali u slučaju Nemačke to se desilo na civilizovan način, bilo je proizvod pregovora. Ako razmišljamo u klasičnim terminima 19. veka, u dugoročnom periodu na Balkanu ostaju otvorena dva nacionalna pitanja – srpsko i albansko. Možemo takođe da razmišljamo u terminima 21. veka i da kažemo da su nacionalni programi unifikacije prevaziđeni i da ima važnijih stvari, kao na primer priključenje EU. To nije problem istorijskog ili geografskog determinizma – to su izbori, strategije koje se donose u prestonicama, sa ili bez podrške javnog mnjenja.
Treba razmisliti koji su dugoročni srpski nacionalni interesi danas, u okviru postojećih ograničenja, da li su to mitovi 19. veka ili je to cilj da postane regionalni akter u sve dinamičnijem ansamblu. Vi ste ključni igrač na Balkanu, imate sedam suseda, bez vas je sve blokirano. Imate podršku u Rimu, Atini, Parizu – iskoristite je. Neophodno je da se Srbija više ne gubi vreme, da ne zaostaje za susedima.
Ana Otašević
[objavljeno: 30.07.2006.]
