Izvor: novanasarec.org.rs, 11.Nov.2017, 12:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Terorizam: Novost ili ne?

BEOGRAD-LESKOVAC

Mnogima bi se učinilo da problem terorizma i opšteprisutna histerija tim povodom ima akutnu dimenziju, da se radi o „Pandorinoj kutiji“ 21. veka, i da su bombaši samoubice, „vukovi samotnjaci“ i oteti avioni, nešto što je inherentno novom milenijumu. Istina je, po pravilu, nešto drugačija, i korenje te otrovne biljke, koju u akademskim krugovima nazivamo vrstom asimetričnog rata, seže duboko u ambise istorije.

U starom veku, na različitim područjima i u društvenim sistemima miljama udaljenih jedan od drugog, postojale su organizovane i isplanirane akcije svrgavanja vladara ili vojnih komandanata. Na dalekom istoku, u Kini, pod patronatom najuticajnijeg pisca o strategiji ratovanja, Sun Cua, regrutovani su pojedinci, najčešće mlađe dobi, koji su imali zadatak da izvršavaju atentate na ciljana lica, pre svega na državne i vojne autoritete. U Evropi, u antičkoj Grčkoj, pojava sličnih osobina je nazivana „tiranoubistvom“, i ona je imala za cilj da narod oslobodi vlasti onih koji su zajednicom upravljali na način inkompatibilan sa shvatanjima kolevke zapadne civilizacije. Ovakva ubistva su podržavali Platon i Aristotel, jer „niko nije bio iznad društva“. Sličnim mišljenjem su se vodili i Rimljani, kod kojih je, kao što je poznato, ubijanje senatora i imperatora dobilo potpuno novu, redovnu notu.

Geneza terorizma kao pojave nikako se ne može razmatrati ako se ne spomenu prvi, pravi teroristi na svetu. Pojavili su se krajem 11. veka i naseljavali su oblast Bliskog istoka, pre svega područja severnog Irana. Pre nego što bi sprovodili svoje aktivnosti, koje su po pravilu bile usmerene na one koje nisu mogli vojnički poraziti, konzumirali su hašiš, dovodeći sebe u stanje opijenosti i na taj način potiskivali strah od pogibije. Tako su ovi ismailitiski šiiti u istoriju ušli pod imenom asasini, od arapske reči „haššašin“, što znači „onaj koji uživa u hašišu“.

Pod vođstvom osnivača Hasana ibn Sabaha, koji je ujedno bio i propovednik verskih načela, asasini su postali respektabilna, premda konspirativna sila na Bliskom istoku. Svoje protivnike, lokalne velikaše su ubijali takozvani „anđeli smrti“- fedajini, sprovodeći klasične terorističke aktivnosti. Poligon za njihovu obuku je bila tvrđava Alamut, odakle su kretali u svoje pohode. Ovu versku sektu i terorističku grupu je uništila osvajačka žeđ Džingis Kana i njegovih Mongola u 13. veku. Deo fedajina koji je uspeo da pobogne pred kopitama mongolskih konja, utočište je našao u Egiptu, i njihove aktivnosti, premda modifikovane i adaptirane na drugačije okolnosti, su evidentne i danas.

Terorizam je u narednim vekovima dobijao različite oblike i javljao se na različitim mestima. Tokom jakobinske diktature, u vreme Francuske revolucije (1789-1795), kada je pod ovim pojmom podrazumevano nasilje novih vlasti, kroz aktivnosti anarhističkog pokreta u Rusiji i Evropi, kao i kroz ideološki motivisane akcije grupa načelno bliskih socijalističkim idejama.

Dvadeseti vek je bio plodan vremenski interval za dalji razvoj i diferencijaciju terorističkih grupa. Pored revolucionarnih, javljaju se ultradesne (fašističke), i etnoseparatističke grupe.Teroristi će biti motivisani željom za drugačijim svetom, smenom potrošačkog društva i postulata kapitalizma, ekspanzijom jednog naroda nauštrb drugog, ili pak otcepljenjem i autonomijom određenih regiona, kulturno, verski ili etnički različitih od ostatka države.

Na meti će, na početku biti politički poglavari i vojne starešine, nakon toga uticajniji pojedinci- lekari, advokati, službenici, a na kraju, neke terorističke grupe neće praviti razlike među ljudima, dozvoljavajući da ih smrt izjednači. Napadaće onda kada to može ostvariti najveći uticaj na javnost: tokom sportskih događaja, verskih praznika, muzičkih okupljanja, a kasnije, neće čekati neki poseban dan. Dovoljan kriterijum će biti broj ljudi, tako da će rizična mesta postati tržni centri, pijace, šetališta, plaže, metroi i druga mesta karakteristična po gužvama.

Danas je sve to dobilo potpuno novu dimenziju. Tehnološki progres u kombinaciji sa ljudskom inteligencijom, nemilosrdnošću i spremnošću na žrtvu, čini smrtonosni splet faktora koji vrlo često pobeđuju oprez i bezbednosne mere. Učimo na osnovu prethodnih iskustava, čitave knjige su ispisane o terorizmu, na hiljade istraživanja je sprovedeno tim povodom, još više je definicija ovog fenomena. Ne može se reći da je ovo problem koji je potpuno nov, niti apsolutno nepoznat. Pa ipak, ne čini se da države dobijaju bitku protiv terorizma. Odbrana klasičnog tipa je suviše robusna. Jačanje bezbednosnih procedura na aerodromima smanjuje verovatnoću nemilih događaja na jednom mestu, ali u vremenu „globalnog sela“, interneta i društvenih mreža, spektakularnost i akrobacije više nisu neophodne, da bi se za njih saznalo. Dovoljna je strateški postavljen eksploziv na trg neke svetske metropole. Informacije, slike i snimci će se internetom proširiti poput kuge.

Potreban je drugačiji pristup, pristup koji će imati komplementarni momenat, jer će obuhvatiti bezbednosno-obaveštajni rad, pravosuđe, zajednicu, religiju i političare. Prikupljanje podataka o teroristima, njihovo hapšenje i procesuiranje, primarna i sekundarna socijalizacija koja treba da promoviše toleranciju na drugačije od sebe, religija, koja treba da se ogradi od verskih ekstremista, i politička volja, odlučnost i beskompromisnost da se sve prethodne aktivnosti sprovedu bez ostatka. Sve su to fragmenti koji su međusobno povezani. Svaki od njih ponaosob ima ograničene domete, ali ako rade zajedno, ako zajednicu vode savesni i promućurni ljudi, koji će uticati na proaktivno dejstvo državnih institucija, institucija civilnog društva, crkve, porodice i pojedinca, onda govorimo o respektabilnoj sili jednog pozitivnog naboja, sili koja ima realne šanse da se suprotstavi terorizmu.

Sun Cu je u svom „Umeću ratovanja“ pisao da će „onaj ko poznaje sebe i poznaje svog protivnika, biti pobednik svake bitke“. Ova misao doživljava praktičnu verifikaciju svakodnevno, kako na ličnom, tako i na nacionalnom planu. Pobeda u borbi protiv terorizma ne leži u amputiranju „inficiranog tkiva“. Ona se nalazi u realnoj percepciji vlastitih mana i vrlina, u traganju za istinom o sebi, u objektivnosti koja nam pomaže da racionalno procenimo, najpre sebe, a onda i našeg protivnika. To nam omogućava da otkrijemo suptilne signale koje ukazuju na put do pobede. Do nje se ne dolazi ubijanjem. Tamo se stiže promenom.

Aleksandar Stojanović

Nastavak na novanasarec.org.rs...