Izvor: Politika, 24.Apr.2011, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Suvo Grlo – enklava mladih
Za nepunih godinu dana u ovom metohijskom selu u dreničkom kraju rodilo se sedmoro dece
Suvo Grlo – Na severu Metohije, tamo gde se po nekoj imaginarnoj liniji sever Kosova završava, ugnezdilo se srpsko selo Suvo Grlo, stešnjeno i sa ulaza i na izlazu Albancima. I posle 12 godina ovde se, reklo bi se, nije ništa promenilo. Prisutni su zebnja i strah, ali i nada u bolje sutra jer su se „vratile rode“.
Pre mesec dana u ovom selu Tomaševića, kako ga zovu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jer većina tamošnjih Srba nosi ovo prezime, rodio se mali Andrej koji je sedmo dete rođeno od jula 2010. do danas. Ipak, najstariji žitelj, Tomislav Tomašević, koji je zašao u devetu deceniju, veli da je ovo otkako on pamti najteži period za Srbe. Zato su oči 160 žitelja Suvog Grla uperene podjednako ka Bogu i Beogradu.
Suvo Grlo, koje se pominje još u povelji srpskog kralja Stefana Milutina u 13. veku, živi u takozvanom logoru bez žica. U opštini Srbica, u čuvenoj Drenici, ovo selo je jedno od dva preostala srpska sela, koje poodavno ne čuvaju vojnici Kfora, a policajci iz redova Kosovske policije, skoro sve sami Albanci – osim jednog Srbina – pokatkad prođu mestom. A selo podno Mokre gore, zagledano u vrhove Prokletija, živi svojim svakodnevnim životom:
„Teško živimo, ali nijednog momenta nismo pomislili da ostavimo naša ognjišta. Teši nas da ovde na svet dolaze bebe, da mladi i ne pomišljaju da ostave domove, iako je sve više onih koji ne mogu da nađu zaposlenje. Ovo je enklava s najmlađom populacijom – više od 50 odsto čine mladi. U školi ovde, u Suvom Grlu, u Osnovnoj i Tehničkoj i tamo u selu Banje, više od 60 dece pohađa nastavu. Imamo i obdanište, ali i sve institucije države Srbije, od opštine, preko ambulante, pošte, a nas to uverava da su Beograd i Srbija sa nama – priča Dejan Tomašević, predsednik Opštine Srbica, otac troje dece od kojih je onaj najmlađi Andrej.
– Nedostaje nam najpre sloboda, ali i onih običnih stvari koje čine život. Možda je najteže mladima, koji se jednom nedeljno organizuju i tu u novom Domu kulture organizuju igranke – kaže Dejan.
Odmah posle rata, kada je hiljade izbeglica iz Metohije odlazilo put Srbije, u Suvo Grlo su stigle porodice Slavka Petkovića, Radivoja Radenkovića i Milenka Šapića.
Najmlađi bračni par Petković ima dvoje dece a živi i s majkom i sestrom. Njima je Ministarstvo za Kosovo i Metohiju izgradilo novu kuću. Porodica Radivoja Radenkovića živi u staroj i dotrajaloj kući a Šapići su tu došli iz zaseoka Šapići koji se nalazi u opštini Istok.
Kažu da su ih Tomaševići i porodica Kragović dobro primili, ali da čeznu za svojom kućom i svojim mestom.
Starina Tomislav Tomašević, koji je napunio 88 godina, a živi sa snajom, sinom i dvoje unučadi. Tu od pamtiveka, naslonjen na motku i pogleda uprtog tamo u još snegom pokrivene Prokletije, sa setom u glasu priča:
– Ovde je, u Metohiji i na Kosovu, bilo velikih seoba. Ali, zulum kakav Srbi doživeše ovog poslednjeg rata narod ne pamti. U Metohiji je ostao tek poneki Srbin, a oni koji su otišli teško da će da se vrate. Mi smo ovde opstali jer nismo hteli da napustimo ovu našu rodnu, plodnu metohijsku zemlju – kazuje Tomislav Tomašević.
Tokom dana u selu se „normalno“ živi. Ljudi izlaze na njive, seju bašte, ne mare mnogo što su u albanskom okruženju. Imaju ambulantu, odlaze do Zubinog Potoka ili do Kosovske Mitrovice samo kada je najneophodnije. U maloj improvizovanoj prodavnici snabdevaju se osnovnim potrepštinama:
– Pomaže nam Srbija. Najsiromašnijima daje ogrev, ali ovde još nije otvoreno ništa kako bi se mladi uposlili. Neophodno je da Beograd uloži u neki mini pogon gde bi mladi dobili zaposlenje, što bi značilo siguran opstanak ne samo ovde već i u celoj Metohiji. Ja imam petoro dece, imam i farmu krava, svinja, a sve to prehranjujem s njiva koje sam obrađujem. Ali u srcu mi je tegoba jer želim da se Srbi vrate da opet kao nekad u Istoku sretnem svoje drugare, svoju rodbinu, da tamo u Peći ponovo vidim one moje Srbe s kojima sam nekada rastao – priča Siniša Tomašević, ne zaboravljajući da kaže da Srbe u Suvom Grlu pomažu bratstvo iz Visokih Dečana, monahinje iz Pećke patrijaršije, Gorioča i Deviča.
Ovo selo, koje se nalazi na čak šest crkvišta, nema svoju crkvu, kažu nema para, ali zato Tomaševići i porodica Kragović svakog 8. maja, na Markovdan, proslavljaju seosku slavu.
Fiksne telefone još od rata nemaju, a mobilni operateri – 063 i 064 mreže – više su nedostupni nego što signala ima. Predsednik Opštine Srbica Dejan Tomašević kaže da je slao dopis „Telekomu“ da „učini bar nešto kako bi ljudi iz ove enklave, iz logora bez žica, nesmetano bar telefonom komunicirali“. Nedavno su i popisivači iz Prištine dolazili ovde. Niko od Srba nije hteo da se upiše u kosovske knjige. Odupiru se svemu onom što dolazi iz Prištine, ali su zato pojedinci primorani da nabavljaju prištinske putne isprave, ali i registarske tablice kako bi nesmetano stigli do Kosovske Mitrovice koja je na 50. kilometru odavde.
Očekuje se pomoć Beograda jer će, ukoliko za koji dan ne stigne novac kako bi se izgradio put do seoskog groblja, Srbi u Suvom Grlu „morati svoje da sahranjuju u njivama i atarima“. Jer, Albanac iz sela Banje ne da da se prolazi kroz njegovu njivu, pa su Srbi primorani da svoje mrtve sahranjuju idući putem tri kilometra daleko, jer „nekadašnji put do groblja nije ucrtan u katastar Prištine“.
Biljana Radomirović
objavljeno: 25.04.2011
