Izvor: Politika, 29.Nov.2009, 23:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija razgovara: Kada ulazimo u EU
Milan Pajević: Godina 2014. dobar trenutak, ali nerealan. - Predrag Simić: Politika je ponekad i umetnost nemogućeg
Uz aktuelne najave o mogućem skorom odmrzavanju sporazuma Srbije i Evropske unije, 7. ili 8. decembra, učestale su i prognoze o datumu ulaska zemlje u EU. Jedni veruju da bi to moglo da se dogodi 2014, na stogodišnjicu početka Prvog svetskog rata, a drugi kažu 2018, vek posle okončanja tog rata. Oni koji misle da Srbija može ranije da stigne do članstva >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << računaju prevashodno na političku volju, koja je, uostalom, odigrala važnu ulogu i u slučaju nekih današnjih članica. Oni drugi koji smatraju da će do „članske karte” biti potrebno više vremena ukazuju, pak, na složenu proceduru koja podrazumeva ne samo ispunjavanje određenih uslova sa srpske strane, već i donošenje niza jednoglasnih odluka Brisela.
O tome da li je realniji ulazak u „evropski klub” za pet ili za deset godina, šta sve Srbiju na tom putu još čeka, odnosno šta bi moglo da joj pomogne, a šta da je uspori, razgovarali su za „Politiku”, prof. Predrag Simić, s Fakulteta političkih nauka, stručnjak za međunarodne odnose, koji je bio ambasador Srbije u Francuskoj, i Milan Pajević, savetnik ISAK fonda, Centra za međunarodne i bezbednosne poslove, posvećenog preobražaju Srbije na putu ka članstvu u EU.
Pajević: Ja se slažem s tim da je 2014. dobar trenutak, ali nije realan. To praktično, tehnički, proceduralno ne može da se desi zbog obima, ozbiljnosti, kompleksnosti posla i zbog svega onoga što, naprosto, moramo da uradimo.
Simić: Gospodin Pajević govori o politici kao umetnosti mogućeg. A politika je ponekada i umetnost nemogućeg.
Za nas je važno da postavimo što raniji termin, upravo zbog mobilizacije i ispunjavanja onog kriterijuma koji nigde ne piše, a koji je presudan, na kraju, kod prijema svake zemlje – a to je politička volja. Uzeću primer i dve balkanske zemlje koje su poslednje ušle u EU, Rumunije i Bugarske. To je bila, pre svega, stvar političke odluke, kao što je bio i „veliki prasak”, 2004. godine, sa ulaskom deset zemalja u EU, koji je izazvao velike probleme u EU.
Pajević: Za pozitivnu političku odluku će biti potreban naporan rad cele naše države, pre svega na unutrašnjem, ali i na spoljnopolitičkom planu, da bi do nje došlo. Čak i kada EU odluči, na osnovu jedne i druge grupe elemenata, prosto postoji nešto što je nastavak procedura, a zove se ratifikacija. Samo za taj posao je potrebno, otprilike, najmanje dve godine.
Simić: Pored onoga što govori g. Pajević, svi znamo da Srbiju čeka puna saradnja s Haškim tribunalom i isporučivanje Mladića i Hadžića. Mislim da nas čeka još jedno veliko pitanje. U sredu nas je posetio naš veliki prijatelj španski ministar inostranih poslova Moratinos koji je, govoreći sada već u funkciji budućeg predsedavajućeg Saveta ministra EU, rekao neke stvari koje su izazvale određene nedoumice kod nas. A on je rekao da će EU primiti ceo zapadni Balkan, uključujući i Kosovo.
Trenutak kada jedna zemlja priđe EU, a pogotovu ako joj prilazi i njen sused sa kojim ima problem, jeste trenutak kada se ovakva pitanja rešavaju. I u tom trenutku postoji blizina volje. Ukoliko i Beograd i Priština hoće u EU, a ukoliko je uslov za to da nađu neko prihvatljivo rešenje, onda je to taj trenutak. Utoliko pre što EU raspolaže instrumentarijumom za olakšavanje tih problema (Intereg, program za razvoj, otvorene šengenske granice).
Politika: Na koji način bi se to moglo uraditi u odnosima Srbije i Kosova?
Simić: Ja sam barem 15 godina govorio o tirolskom modelu za Kosovo, iako su me moji prijatelji Italijani uvek demantovali, govoreći da mi za to jednostavno nemamo pare. To je skupo rešenje, koje podrazumeva veoma velika sredstva koja amortizuju etničke sukobe, upravo amortizujući ono što ih proizvodi, a to je nerazvijenost, siromaštvo, koje daje osnova populizmu.
Mislim da ćemo – ja mislim do 2014. godine, a g. Pajević misli do 2018 – morati doći do rešenja kosovskog problema.
Pajević: Svakako ćemo morati na neki odgovarajući, evropski način da rešavamo i rešimo pitanje odnosa s Kosovom. Dakle, odnosi s Kosovom moraju da budu maksimalno dobri da bi EU zaključila da je taj kriterijum saradnje u regionu zadovoljavajući i da je u skladu s kriterijumima današnje Evrope. Ukoliko se postigne ta vrsta maksimalne dobrosusedske i prijateljske saradnje, dakle sve ono što se tiče ključnih oblasti koje su za EU najvažnije – bezbednost, ekonomska saradnja, granice...
Politika: Da li će se, onda, postaviti pitanje priznavanja nezavisnosti Kosova?
Pajević: U ovom trenutku na to pitanje niko ne može sa sigurnošću da odgovori. Možemo da pretpostavimo da, ukoliko svi oblici saradnje budu na maksimalnom nivou, možda to neće biti postavljeno kao formalni uslov.
Simić: Ja ne znam da li će neko postaviti takav uslov, ali ne znam ni zašto, dok vas slušam, na um mi stalno dolazi ime Doris Pak i još jednog broja sličnih ljudi koji su poznati po takvim izjavama.
Pajević: Neophodno je da se shvati, i ovde i na Kosovu i svuda na Balkanu, dakle ovde gde evropske integrativne prilike nisu uzele maha, da je jedino rešenje za sve iste nacionalne probleme, i probleme nacionalnih manjina, za Evropu 21. veka da se integrišemo u skladu sa modelima, kriterijumima, normama EU, da primanjem tih modela uklanjamo granice među nama.
Politika: Da li će Srbija brže i lakše ući u EU u „paketu” sa susedima?
Simić: Ja mislim da je to ideja u Briselu. Tamo preovladava ideja da je jedno rešenje balkanskog problema, Jugoslavija, nestalo i da su ostale dve vrste država i da sve, na svoj način, imaju probleme. Jedna vrsta država su one koje su uspele da se konstituišu iz istorijskih, etničkih i drugih razloga i koje funkcionišu kao države. Nesporno je da je Slovenija država, da je Hrvatska država i da je Srbija država, bez obzira na to što ne zna gde su joj granice. Ostale su dejtonska Bosna, ohridska Makedonija i Kosovo, prostori na kojima se ne može očekivati, u dogledno vreme, da će, iznutra, steći dovoljno elemenata, koji mogu da im garantuju da mogu da funkcionišu kao države. Iz mog iskustva znam da je ideja sledeća: da dve nacije na prostoru zapadnog Balkana, bivše Jugoslavije, imaju najveću odgovornost i za rat i za mir. To je Hrvatska, koja se nalazi sada na vratima EU i bez obzira na sve probleme, s topolskim dnevnicima i s Hagom, gotovo je nesumnjivo da će pre 2014. ući u EU. Ali, to, takođe, budi i strah da ulazak Hrvatske, bez Srbije, može da naruši dosta toga u Bosni i za to se kao argument uzima ono što se dešava s butmirskim pregovorima. Među nekima koji o tome razmišljaju smatra se da Beograd i Zagreb moraju da reše onaj problem koji je počeo njihovim ratom i da je, zapravo, to glavni politički kriterijum, van kopenhaških redovnih kriterijuma, kompatibilnosti, koji će se postaviti.
Pajević: Kao što je na neki način ulazak Slovenije pozitivno vukao transformaciju Hrvatske, isto je i sa Srbijom jer ćemo po ulasku Hrvatske u evropsku porodicu dobiti nove granice sa EU. Nama je u interesu da pratimo i podstičemo pozitivne procese kod naših suseda, a s druge strane pomažemo jedni drugima da ispunimo politički kriterijum dobre susedske saradnje u regionu.
Simić: Ali, tu će uticaja imati jedan veoma moćan faktor u EU, koji uopšte nije član EU, a nalazi se preko puta Atlantika.
Politika: Već ima naznaka, recimo da iza grčke inicijative o ulasku Srbije u EU do 2014. godine stoji i Amerika...?
Simić: U to ću biti siguran kada budem video kako će sledeći Savet EU rešiti pitanje stava Holandije.
Pajević: Mislim da ta grčka inicijativa, koja je pokrenula lavinu domaćih obećanja oko 2014, nije dovoljno dobro promišljena. Nije dobro davati nerealna obećanja i graditi preterana očekivanja u domaćoj javnosti da će se desiti nešto što apsolutno ne može da se desi.
Politika: Kako tumačite dolazak holandskog ministra Maksima Ferhagena u Beograd 16. decembra, dakle neposredno posle sednice Saveta ministara s koje Srbija očekuje odluku o odmrzavanju sporazuma?
Simić: Mislim da je to i nedoumica koja trenutno zaokuplja kolege u Ministarstvu spoljnih poslova Srbije i Ministarstvo spoljnih poslova Holandije. Na to će pitanje u svom izveštaju morati da odgovori Serž Bramerc. Pretpostavljam da je tu negde ta kvadratura kruga za koju očekujemo da će biti nekako razrešena.
Pajević: Ja mislim da sad imamo nešto malo više prava da budemo optimisti. Ali samo u ovoj fazi. Mislim da će doći do odmrzavanja Prelaznog sporazuma, ali sigurno je da će uslov Haškog tribunala za Holandiju ostati za sve naredne faze – za ratifikaciju SSP-a, za prihvatanje kandidature, naročito za otvaranje pregovora.
Mi moramo, prvo, da uradimo posao na hvatanju begunaca, a drugo u diplomatskom, spoljnopolitičkom smislu, moramo mnogo više pažnje i mnogo više pameti i osećaja da uložimo u bilateralnu saradnju sa Holandijom.
Biljana Čpajak
[objavljeno: 30/11/2009]
.jpg)
