Izvor: S media, 01.Avg.2010, 18:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija neće biti zemlja sebičnih
Poslednja istraživanja dokazala da nema razlike između dece koja odrastaju sama i one sa mnogo braće i sestara. Zbog toga i Srbija može da odahne jer će zbog stope nataliteta uskoro da postane - ZEMLJA JEDINACA.
Prva pitanja koja se upućuje svakom mladom bračnom paru nakon izgovaranja sudbonosnog „da" - kada ste planirali da pravite decu, kako ćete da ih vaspitavate, da li biste više voleli dečaka i devojčicu...
A kada malo dete krene u školu, prvo pitanje >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << koje mu postavi učiteljica je da li ima brata ili sestru. Kada se govori o deci u budućem vremenu ona se uvek spominju u množini i uvek se pretpostavlja da će ih u porodici biti najmanje dvoje. Za roditelje koji se zaustave na jednom detetu, iako im to niko u lice nije i ne bi rekao, uvek se smatralo da su doživeli određeni neuspeh.
I to nije slučaj samo kod malih naroda kao što je srpski, gde u podsvesti vlada strah za očuvanje nacije i zbog čega se jedno dete u porodici gleda kroz neostvarivanje takozvane proste reprodukcije u kojoj su dva roditelja dužna da iza sebe ostave najmanje dva potomka.
Od svog postanka svedoci smo mita o jedincima kao posebnim bićima. Oni su „po difoltu" razmažene osobe koje su od rođenja naviknute da budu u centru pažnje, a i uvek su okrenute same sebi.
Poslednjih godina u Srbiji vlada negativan trend smanjenja porodica, a statistike govore da prosečna Srpkinja rađa nešto manje od 1,5 deteta. Pretpostavka je da bi najnovija ekonomska kriza mogla potpuno da uništi svaki roditeljski entuzijazam, te da će se oni u Srbiji masovno odlučiti da ono malo novca koji imaju - ulože u valjano odgajanje jednog deteta.
A i odgajanje jednog deteta košta sve više, pogotovo ako se uzmu u obzir svi zahtevi modernog vaspitavanja. Prosečan srpski bračni par teško može da odvoji novac za mleko, pelene i obdanište ili školski pribor, a na sve to treba dodati časove engleskog, karatea, klavira...
Sve to kod onih koji veruju u mit o jedincima rađa strah da bi uskoro Srbija postala skup razmaženih i sebičnih ljudi, što bi u velikoj meri moglo da promeni karakter nacije koja izgrađena na tradicionalnoj porodici i zajedništvu širih familija. Zato se postavlja pitanje da li treba se zabrinemo za buduće generacije ili je u vreme kada koncept tradicionalne porodice ionako predstavlja više izuzetak nego pravilo došao trenutak i da se stavi tačka na mit o jedincima?
- Naravno da ekonomska kriza utiče na roditeljsku odluku da se zaustave na jednom detetu. Činjenica je i da su deca koja su odrastala kao jedinci često jesu malo razmažena i okrenuta sebi, a i nenaviknuta su da na bilo koji način budu žrtve okoline. S druge strane, činjenica je da je u porastu tendencija da se deca vaspitavaju tako da budu okrenuta svojim potrebama, bez obzira na to da li imaju braću ili sestre - kaže u razgovoru za Pre s smagazin dečji psiholog Branka Tišma.
Pošto je specijalizovana za rad sa decom u osnovnoj školi, naša sagovornica ima dobar uvid u razlike koje se ispoljavaju kod onih koji odrastaju kao jedinci i onih koji pored sebe imaju braću ili sestre. Zbog toga ona ističe da na razvoj deteta uvek mnogo više utiču obrazovni stavovi roditelja nego činjenica da li neko, uslovno rečeno, odrasta sam.
Dobra porodica - više dece
Branka Tišma, dečji psiholog, kaže da uporedo sa povećanjem broja porodica koje se zaustavljaju na jednom detetu u Srbiji raste i broj bračnih parova koji insistira na što većem „porodičnom članstvu", te se ne „zaustavljaju" ni na trećoj bebi.
- Ne radi se samo o imućnim roditeljima. To je prosto neka vrsta socijalne reakcije, ljudi se vraćaju nekim drugim vrednostima koje nisu samo materijalne. A kada se u porodici vrednuju principi morala, zajedništva, uzajamnosti, onda se stvara atmosfera u kojoj se i rađa više dece. Lično smatram da je to dobra tendencija - kaže Branka Tišma.
- Roditeljstvo nad jednim detetom pruža specifičan komfor, zbog čega se neki parovi ne odlučuju da naprave i drugo dete. Nije reč samo o komforu koji čuvaju za sebe, već i o komforu koji su oni u tom slučaju u mogućnosti da pruže tom jednom detetu. Jer onda daju sve do sebe da mu pruže ono što najviše mogu i najčešće nema razlike u tome kog su obrazovnog ili ekonomskog statusa roditelji. Sve to ima svoju dobru i lošu stranu. Dobro je što roditelj jednom detetu pruža mnogo više nego kad je dvoje dece u pitanju, ali ono što dete gubi jeste ljudski odnos koji se razvija u porodici. Ta razmena je izuzetno važna za razvoj i jednog i drugog deteta jer grupa uvek pozitivnije utiče na ukupan razvoj ljudske jedinke - kaže Branka Tišma.
Međutim, ona dodaje da sve to nije razlog da bi se neko kao jedinac obeležio bilo kojim epitetom. Ali i ističe da je izuzetno bitno da dete odrasta u društvu svojih vršnjaka, jer porodica, koliko god da je velika, ne može da postigne pozitivan efekat ako se dete ugleda samo na odrasle.
- Odrasli često ne prepoznaju prave potrebe deteta i mogu samo da ih pretpostavljaju. Moraju da postoje vršnjaci sa kojima bi se deca poredila. Druga deca postavljaju svoje zahteve i onda se dete uči kako da i ono uradi isto sa svojim zahtevima. Ali danas je socijalna kultura takva da šira porodica gubi na značaju, a prednost dobija komšiluk, odnosno šira okolina - kaže naša sagovornica.
Mit o jedincima kao o razmaženim i egocentričnim „stvorenjima" postoji gotovo u svim društvima, pa čak i u onim ekonomski najrazvijenijim. U vreme kada su jedinci bili izuzetak, stvoren je i još jedan mit - da su jedinci predodređeni za uspeh, ne samo zato što roditelji sve svoje ekonomske resurse koriste za njih, već i zbog toga što nemaju mnogo obzira prema drugim ljudima i što su prirodno inteligentniji. Tako su, recimo, u Americi objašnjavali kako je Frenklin Delano Ruzvelt ušao u Belu kuću ili kako se Frenk Sinatra probio gde god je pokušao - od Holivuda do mafije. Naravno, ovu tezu bi najlakše mogla da pobije sestra Alberta Ajnštajna.
Naučni mit o jedincima je uspostavio američki naučnik Grenvil Stenli Hol još pre 120 godina. On je u svojoj studiji iz 1896. godine došao do zaključka da su jedinci čudaci sa izuzetnim manama i da se od njih ne može očekivati da se prilagode izazovima života kao oni koji imaju braću i sestre.
- Biti jedinac je bolest sama po sebi - iznosio je kao svoj zaključak Grenvil Hol.
Ovaj zaključak nikada praktično nije oboren do kraja. Neka svetska istraživanja, međutim, govore da u savremenom svetu apsolutno nema razlike. Naučnica Toni Falbo, koja radi kao profesor obrazovne psihologije na Univerzitetu u Teksasu, „ukrstila" je 115 studija koje proučavaju ovaj problem u Americi, ali i širom sveta, a poseban akcenat stavila je na decu rođenu u Kini, gde poslednjih trideset godina vlada politika rađanja jednog deteta. I rezultat istraživanja pokazao je da predispozicije za veća postignuća imaju osobe koje su odrasle kao jedinci ili kao najstarije dete u porodici, kao i oni koji imaju samo jednog brata ili sestru. Dakle, više od dve trećine ljudi.
Psiholog Aleksandra Janković slaže se da je teško utvrditi uzročno-posledičnu vezu između činjenice da je neko jedinac i osobina kao što su samoživost, egocentrizam ili zatvaranje u sebe.
- Naravno da jedinci imaju nepodeljenu pažnju roditelja i na neki način jesu na pijadestalu svih dešavanja. Ali to prvenstveno zavisi od stava roditelja, jer oni mogu da zanemaruju i to jedno dete i da ga pogrešno usmeravaju i vaspitavaju, isto kao što to mogu sa dva ili tri deteta. Činjenica je da u psihologiji kod jedinaca postoji prednost u smislu velike usmerenosti u jedno dete, ali s druge strane, oni imaju i povećanu odgovornost jer su sva očekivanja usmerena upravo na njih - kaže Aleksandra Janković.
Čudaci sa izuzetnim manama
Naučni mit o jedincima uspostavio je američki naučnik Grenvil Stenli Hol pre 120 godina. On je u svojoj studiji iz 1896. godine došao do zaključka da su jedinci čudaci sa izuzetnim manama i da se od njih ne može očekivati da se prilagode izazovima života kao oni koji imaju braću i sestre
Ona dodaje da ako treba da se govori o posebnosti jedinaca, onda treba istaći da oni mogu da imaju velike nevolje kada se u porodici pojavi problem prevelikog očekivanja od dece i pokušaj roditelja da kroz svoje najbliže potomke ostvare svoje neostvarene ciljeve.
- Dete jedinac nije u prilici da podeli odgovornost sa nekim drugim i utoliko oni često mogu da postanu žrtva. Oni uvek ostaju uzdanica svojih roditelja, tako da nije neobično da se kod njih razvije osećaj krivice jer sve što se događa prosto se događa njihovom odgovornošću. To su često deca kod kojih postoje perfekcionistički zahtevi kao čitanje nekih svesnih ili nesvesnih roditeljskih poruka. Pošto su jedini, onda i često moraju da budu savršeni. Treba da razumemo da roditeljstvo nije uvek humana kategorija. Postoji taj roditeljski egocentrizam, tačnije njihova potreba da se „poprave" kroz svoju decu. Neispunjene ambicije roditelja bivaju projektivane na decu, a kad je u pitanju jedno dete, onda dolazimo do poruka tipa: „Zar ti da ne budeš ono što smo se dogovorili, a toliko smo ulagali u tebe." Taj problem isplivava na površinu kada dođu obaveze u kasnijem periodu, tačnije kada treba da se preuzme briga o roditeljima - priča naša sagovornica.
Ona smatra i da to što neko ima brata ili sestru ne znači da je imun na bilo koji od potencijalnih problema u odrastanju.
- Postoji i nešto što se zove - psihološki jedinac. To su deca mnogo starija od drugog deteta ili iz nekog razloga više odgovaraju roditeljskim očekivanjima. I onda oni u suštini odrastaju kao da nemaju brata ili sestru -zaključuje Aleksandra Janković.
Veljko Miladinović
