Izvor: Politika, 15.Okt.2014, 12:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija na dve stolice
Vladimir Putin je ovde drag gost i poželjan partner. Njegova ukrajinska avantura je u Srbiji shvaćena kao izraz kosmičke pravde, osveta pravoslavnog pravednika licemernom Zapadu. No ne treba precenjivati rusku moć. Daleko je Moskva od Beograda, a između su ne samo prozapadni lideri već i građani uplašenih bivših „sovjetskih satelita” koji u današnjoj Rusiji vide „četvrti rajh”
Tokom hladnog rata, mnoge zemlje su pokušavale da budu posmatrači sa strane, da veliku >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << globalnu utakmicu gledaju „sedeći na ogradi”. Većina se, pre ili kasnije, opredelila. Neki istoričari veruju da je konačni ishod odlučen još polovinom šezdesetih, kada su na stranu Zapada stali Brazil, Indonezija i Kongo, „regionalni džinovi”.
Bilo je čestih „pretrčavanja” u suprotni tabor, ali mali broj zemalja je uspevao da duže vreme manevriše na uskom prostoru neopredeljenosti. Titova Jugoslavija je vešto lavirala između polova, iako je komunističko srce rukovodstva uvek ostajalo na istočnoj strani.
Ovaj veliki uspeh je stajao u temelju samoupravnog ekonomskog čuda i zašećerenog hibrida koji je Radina Vučetić nazvala „koka-kola socijalizam”. Spoljna politika bila je glavni jugoslovenski izvozni „proizvod” i obezbedila je zavidan rasta standarda.
Bilo je i drugih zemalja kojima su geografija i talentovano rukovodstvo omogućavali da obilato profitiraju na borbi džinova, od Austrije do Singapura. Mada, u veštini pretvaranja spoljne politike u pogonsko gorivo ekonomije niko ne može da se meri sa Hafezom el Asadom, pokojnim predsednikom Sirije. Zaposleni u ovoj zemlji bez znatnijih prirodnih resursa radili su u proseku samo 37 minuta dnevno i imali su pristojan standard i besplatnu zdravstvenu zaštitu.
Tako nešto je danas teško ponoviti. Novo rivalstvo nije globalno, postoji samo jedna supersila, i akterima koji su blizu fluidne linije sukobljavanja SAD i Rusije neće biti lako da sede na dve stolice. Iako takva politika i danas obećava veliku ekonomsku korist, ona nosi nemale rizike. Zato nisu u pravu ni oni koji tvrde da je poziv Vladimiru Putinu da dođe u Beograd bio greška ni oni koji su ubeđeni da Srbija tu nema šta da izgubi.
Glavni adut u rukama vlasti je spremnost Vašingtona i Berlina, gospodara postdemokratske, „ujedinjene Evrope”, da zatvore oči i tolerišu spoljnopolitičke izlete zarad dostizanja onoga što vide kao samoodrživo, trajno rešenje balkanskog pitanja.
Glavni rizik vezan je za posledice eventualnog neuspeha politike neopredeljivanja. Postpetooktobarske vlasti su zemlju ostavile bez strateške alternative. Nisu je ponudile ni stranke koje se protive ulasku u Evropsku uniju. Njihov debakl na martovskim izborima nije vezan samo za kontrolisane medije i duge prste „evropeizovane” političke klase odškolovane na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doškolovane na „radionicama” u hotelu „Splendid” u Bečićima.
U važnim institucijama i velikim političkim strankama preovlađuju ljudi koji sudbinu zemlje vezuju za prevođenje briselskih zakona. Budućnost se meri „poglavljima”, a ne godinama. Kada nešto ne ide, politička elita razmišlja kako da promeni građane, njihov „mentalitet” ili „svest”, a ne kako da prilagodi uvezena pravila ovdašnjim okolnostima. Po tom pitanju nove vlasti se ne razlikuju od starih.
Novi arapski prijatelji Srbije pouzdani su koliko i oni malo stariji, zapadni. Ne treba se zavaravati. U svim prethodnim slučajevima, finansijska podrška bliskoistočnih monarhija državama na nestabilnim periferijama globalizovanog sveta, u koje spada i Balkan, bila je vezana ili za religiju ili za ostvarivanje dugoročnih američkih interesa u tim regionima.
Treba imati u vidu da arapskim „naftnim džinovima” upravljaju dinastije sumnjivog legitimiteta koje opstanak na vlasti duguju američkom „vojnom kišobranu”. Zato i snažan interes za investiranje u srpsku privredu i infrastrukturne projekte može nestati onako kako se pojavio – preko noći.
Drugi oslonac je Rusija. Vladimir Putin je ovde drag gost i poželjan partner. Povrh svega, njegova ukrajinska avantura je u Srbiji shvaćena kao izraz kosmičke pravde, osveta pravoslavnog pravednika licemernom Zapadu. Ipak, ne treba imati iluzije o ruskim strateškim interesima i precenjivati rusku moć. Daleko je Moskva od Beograda, a između su ne samo prozapadni lideri već i građani uplašenih bivših „sovjetskih satelita” koji u današnjoj Rusiji vide „četvrti rajh”.
Usamljenost Srbije u ovom delu Evrope dodatno komplikuje svaku računicu. Neskriveno antirusko okruženje ne uslovljava samo domete Putinove posete. Ono stvara brojne izazove koje će pratiti balansiranje Srbije u Evropi obeleženoj podelom koja, iako više nije ideološka, nije ništa manje manihejska.
Vreme će pokazati koliko su dve stolice danas udobnije od hladnoratovske ograde. „Mini hladnom ratu” se ne nazire kraj i najveći izazov predstavljaće prepoznavanje poslednjeg trenutka za svrstavanje na jednu od strana. Ako on bude propušten, pad će biti jako bolan.
Zoran Ćirjaković
objavljeno: 15.10.2014.
.jpg)
