Izvor: Blic, 01.Mar.2001, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slobodan Vučetić: O kašnjenju u hapšenju Markovića
Slobodan Vučetić: O kašnjenju u hapšenju Markovića
Proteklih dana veliku pažnju domaćoj i međunarodnoj javnosti s razlogom je izazvalo hapšenje šefa tajne policije Srbije, Radomira Markovića. Prva reakcija bila je u znaku olakšanja i odobravanja: dobro je, najzad je krenulo da se odmotava debelo klupko, pre svega organizovanog kriminala Miloševićevog režima, čiji je najvažniji instrument upravo bio vrh tajne policije. To hapšenje je takođe shvaćeno i kao najava, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << neposredna i najvažnija pripremna, predkrivična radnja pred hapšenje S. Miloševića, a zatim i njegovih najbližih saradnika u vršenju mnogobrojnih kriminalnih dela protiv države, naroda i građana.
Međutim, ovde postoji jedno veliko 'ali'. Ali, zašto se sa ovim hapšenjem, koje ima skoro presudan značaj za utvrđivanje krivične odgovornosti vrha bivšeg režima, toliko nedopustivo dugo kasnilo? Zašto je do njega došlo tek kada je formirana Vlada Srbije na čelu sa Z. Đinđićem? U ime kakve političke procene je objektivno štićen od odgovornosti čovek koji je, po nalogu dedinjskog bračnog para, godinama organizovao 'odrede smrti' koji su njihove političke protivnike protivzakonito tajno prisluškivali, pratili, pretili im i ucenjivali ih, pritvarali, premlaćivali, vršili otmice i ubijali? A bilo je tako očigledno da je zadržavanjem na funkciji šefa tajne policije posle 5. oktobra, praktično data šansa vrhu bivšeg režima, da na miru počisti tragove svojih mnogih kriminalnih dela, posebno finansijskih malverzacija.
Dobro je poznato i to da je vrh državne (pa i javne) bezbednosti bogato nagrađivan: generalskim činovima, vilama i luksuznim stanovima, ali i učešćem u raspodeli profita iz najunosnijeg 'biznisa' koji potiče iz organizovanog kriminala - šverc droge, oružja, cigareta, viskija... Javna je tajna da je deo rukovodeće policijske vrhuške godinama bio srednja karika u lancu organizovanog kriminala - između partijsko-državnog vrha Miloševićevog režima i kriminalnog podzemlja.
Takođe, odmah posle ubistva S. Ćuruvije, i višestrukog ubistva članova SPO na Ibarskoj magistrali, i laičkoj javnosti bilo je jasno da je reč o klasičnim, naručenim političkim ubistvima, realizovanim od strane tajne policije, koja je bila privatni servis bračnog para Milošević. Pošto je za višestruka politička ubistva na Ibarskoj magistrali, pre više od godinu dana, ekspertski tim SPO utvrdio i nadležnim državnim organima i javnosti predočio neoborive dokaze o tome da je reč o terorističkom delu vrha tajne policije Srbije - to je bio više nego dovoljan razlog za neodložno hapšenje R. Markovića već 6. oktobra 2000. godine. To, svakako, ne bi bio čin 'revolucionarne komunističke pravde', već upravo striktno sprovođenje krivičnog zakona i krupan doprinos nove vlasti efikasnoj borbi protiv organizovanog kriminala i kriminala uopšte. Ovako, ne samo što mesecima posle 5. oktobra, šef tajne policije Srbije nije uhapšen, nego nije ni smenjen sa svoje funkcije! Čak i kada je formirana prelazna Vlada Srbije, trojno rukovodstvo MUP-a Srbije (tzv. koministri) nije imalo nikakvu kontrolu niti uticaj na rad tajne policije Srbije, kojom je sve do formiranja nove Vlade Srbije rukovodio R. Marković. Čak je koministrima, koji su mu predlagali da podnese ostavku pretio kriminalnim podzemljem kao svojom zaštitom!
Nema sumnje da su šef tajne policije i njegovi najbliži saradnici, već od 5. oktobra prošle godine, otpočeli sa uništavanjem, a delom i sklanjanjem na sigurno mesto, najvažnije dokumentacije o delovanju državne (a i javne) bezbednosti, koja bi mogla biti direktan dokaz protiv vrha tajne policije i njegovih nalogodavaca. Šef tajne policije u međuvremenu je 'glumio' lojalnost novom predsedniku SRJ, ujedno intenzivno radeći, preko svoje moćne službe, na razbijanju jedinstva u DOS-u, posebno na stvaranju i produbljivanju već postojećih razlika između V. Koštunice i Z. Đinđića. U to vreme, prema izjavama nekih lidera DOS-a, obnovljena su, na kratko prekinuta telefonska prisluškivanja i praćenja.
A kada mediji ovih dana prenose, verovatno tačnu, vest da se R. Marković 'brani ćutanjem' - to deluje sasvim logično. On to čini zato što je, potpuno neometan proteklih meseci učinio sve što je mogao da uništi materijalne dokaze protiv sebe, svojih ljudi i nalogodavaca. Zato sada ima početnu prednost u krivičnom postupku. Da je blagovremeno uhapšen, bio bi automatski suočen sa mnogim materijalnim dokazima i morao bi, ne samo da govori u svoju odbranu, već i da angažuje veliki advokatski tim.
Najzad notorna je i klasična stvar da se po obaranju despotskih režima, prvo i odmah, hapse šef tajne policije i ministar policije. Takođe je pravna i kriminalistička klasika da blagovremeni, razume se zakonit, pritvor ima za svrhu da spreči da pritvorena odnosno osnovano osumnjičena lica za krivično delo, po pravilu teško, ne unište dokaze, ne utiču na svedoke i ne ponove delo.
Tako smo, bojim se, umesto relativno jednostavnog i vrlo efikasnog krivičnog postupka, koji bi brzo doveo i do odgovornosti glavnih nalogodavaca mnogobrojnih teških zločina, došli u krajnje delikatnu situaciju. Naime, za sada se, izgleda, samo raspolaže pouzdanim dokazima SPO o državnom terorizmu na Ibarskoj magistrali, o bespravnom otkupu Miloševićeve kuće na Dedinju i o izjavi bivšeg ambasadora u Vatikanu, Maslovarića, posrednika u prodaji 'Telekoma', da je S. Milošević podmitio Italijane, što je, razume se krivično delo. To sve deluje krajnje cinično. Naravno, mnogobrojna zlodela vrha bivšeg režima i njegovih izvršilaca ne mogu se sakriti. Pravda je, kažu, spora, ali dostižna.
