Izvor: Politika, 27.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sirotinjski kapitalizam
Trebješanin: Kada Srbija postane normalno društvo, to što je neko bogat neće biti sramota. – Mijatović: Kad je neko bogat ne mora da znači da je lopov, već da je, recimo, veoma sposoban Informacija da su se dvojica članova srpske vlade, koji važe za imućnije među političarima, odrekla ministarskih plata u humanitarne svrhe, izazvala je različite reakcije čitalaca "Politike" – od onih negativnih da je u pitanju čista demagogija, pa do poziva drugim ministrima da slede njihov >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << primer. Paralelno se otvorila i rasprava o bogatstvu srpskih političara, zasnovana na stereotipu nastalom u poslednjih petnaestak godina 20. veka – da biti bogat u Srbiji znači biti lopov.
Iako, prema mišljenju naših sagovornika, ekonomista, sociologa i psihologa, građani u velikoj meri imaju pravo da sumnjaju u način na koji su se pojedinci obogatili, s obzirom na to da su praktično sami gledali kako neki ljudi, zahvaljujući vezama sa podzemljem ili režimom, za nekoliko godina zarađuju ono što se poštenim radom ne može zaraditi ni za čitav život, oni ipak ističu da se stvari danas dosta razlikuju u odnosu na devedesete godine prošlog veka.
– Sad su drugačija pravila igre i ljudi mogu pošteno da dođu do para. Postoje osobe koje imaju preduzetničkog duha, spremnosti da rizikuju i pameti da ostvare svoje ciljeve – kaže Žarko Trebješanin, psiholog, i dodaje da "vremenom, kada Srbija postane normalno društvo, neće biti sramota to što je neko bogat, već će to biti za poštovanje".
Komentarišući jučerašnje pisanje "Politike" i zaključak da su, zbog toga što cele plate daju u humanitarne svrhe Božidar Đelić i Dragan Đilas najbogatiji srpski ministri, Trebješanin ocenjuje da bi se iz teksta pre svega dalo zaključiti da su oni najhumaniji.
– Možda ima i bogatijih od njih, ali onih koji ne daju ništa u dobrotvorne svrhe, ili čak i ne prijavljuju svu svoju imovinu. Zato mislim da bi prikladniji naslov bio "Najhumaniji srpski ministri" ili nešto slično – dodaje Trebješanin.
On, takođe, primećuje i da će se retko koja osoba koja je svoje bogatstvo stekla nelegalnim putem odlučiti da, u ovakvoj situaciji, celu platu državnog činovnika pokloni. To, naime, automatski privlači pažnju javnosti i "skreće reflektore" na njih, što oni žele da izbegnu.
– Takav potez bi doveo do toga da ih ljudi pitaju od čega će da žive, a to bi vodilo otkrivanju njihovog imetka i načina na koji su ga stekli – kaže Trebješanin i dodaje da "prebogati ljudi uglavnom uvek misle samo na sebe i ponašaju se kao stipse".
I ekonomista Boško Mijatović upozorava da to što je neko bogat ne mora da znači i da je lopov, već da može da znači da je, recimo, veoma sposoban.
– Problem je, međutim, što smo mi navikli na "bogataše" iz '90-ih godina. A znam, recimo, da je Đelić novac zaradio kao regionalni direktor "Kredi agrikol banke", dakle, potpuno pošteno. To je privatna banka i ona ima pravo da plati svog čoveka koliko god želi, a to zavisi od toga koliko im je dragocen – kaže Mijatović, dodajući da on Đilasa i Đelića i ne bi svrstao među najbogatije ljude u Srbiji, već u "srednji nivo uspešnih poslovnih ljudi".
Podozrenje prema bogatim ljudima u Srbiji, istovremeno, vuče društvo na suprotnu stranu od onog kojem teži, a to je razvijeni kapitalizam, koji počiva na uspešnim pojedincima. To je, kako kaže Mijatović, egalitaristički sindrom, koji korene vuče iz prethodnog socijalističkog društvenog uređenja, a sada se javlja u obliku ideja neokomunističke orijentacije. Takve ideje će, prema njegovom mišljenju možda još jačati u budućnosti pošto se ljudi sada još živo sećaju kraha prethodnog društvenog uređenja.
Prema oceni Milana Nikolića iz Centra za proučavanje alternativa, ključ leži u transparentnosti, odnosno u jasnom prikazivanju imetka političara i načina na koji je do njega došao.
– Ljudi ne bi smeli da imaju ništa protiv bogatstva stečenog na legalan i legitiman način. Problem je, međutim, što ovde ljudi teško mogu da prepoznaju ko je pare stekao pošteno, a ko nepošteno. Svakodnevno se objavljuju kontradiktorne informacije, pa se onda sumnja i na one koji su bogatstvo stekli van ove zemlje, bez ikakve povezanosti sa nekadašnjim režimom ili podzemljem i čak i prijavili sve što imaju. A u atmosferi u kojoj se za sve govori da su lopovi, pravi lopovi se najlakše sakriju – kaže Nikolić.
--------------------------------------------------------------------------
Bogat političar, dobar političar
Građanima treba da odgovaraju bogati političari, ako su to bogatstvo stekli pošteno, ocenjuje Milan Nikolić, jer "takav političar je manje sklon korupciji i trošenju državnih sredstava u sopstvenu korist".
O tome da se i na Zapadu politikom uglavnom bave imućni ljudi, svedoče i podaci o bogatstvu američkih političara. Hilari Klinton je, na primer, najbogatija među senatorima i kongresmenima koji su kandidati za predsednika. Ona je, recimo, pri podnošenju podataka o imovini prijavila i govore svog supruga, od kojih se u porodični budžet za godinu dana slilo 10 miliona dolara (njen suprug Bil naplaćuje najmanje 300.000 dolara po govoru).
U Kongresu SAD, međutim, sede i daleko bogatiji predstavnici naroda. Najbogatiji je demokratski senator Herbert Kol, vlasnik profesionalnog košarkaškog kluba "Milvoki Baks" vrednog 260 miliona dolara.
Edvard Kenedi, demokrata iz Masačusetsa, prijavio je četiri porodična fonda od kojih je svaki vredan između 20 i 100 miliona dolara, dok predsednik komiteta koji nadzire rad obaveštajnih službi Džej Rokfeler, naslednik čuvene familije, ima tri investiciona fonda vredna više od 80 miliona dolara.
Demokratski senator Kristofer Dod prijavio je na ime rente za svoju vikendicu u Irskoj između 5.000 i 15.000 dolara, plus 30.000 dolara avansa za svoju knjigu "Pisma iz Nirnberga" (otac mu je bio tužilac na suđenju nacistima).
Ali nisu svi kongresmeni bogati. Demokratski predstavnik Dejv Obi i demokratski senator Robert Bird, koji kao kopredsedavajući u jednom komitetu raspolažu budžetom od preko hiljadu milijardi dolara, imaju najskromnije lične budžete. Bird (89) u penzijskom fondu ima od 100.000 do 200.000 dolara, dok Obi u dva ovakva fonda ima manje od 115.000 dolara.
M. R. Petrović
[objavljeno: 27.06.2007.]
.jpg)
