Izvor: Politika, 23.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sedenje na tri stolice
Partije postoje da bi osvojile vlast. A da bi osvojile vlast one moraju da osvoje birače koji će im doneti glasove. Da li to znači da su partije mašine za osvajanje vlasti, pa zbog toga sprovođenje stranačkog programa pada u drugi plan. Najčešće ipak nije tako jer političari moraju imati "svoju" politiku koju će zastupati, iako se same partije često ne vezuju mnogo za politička uverenja a članovi se najčešće bore za dobro plaćena mesta. Vođe stranaka su ti sa kojima se identifikuju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << birači, jer većina i ne zna programe stranaka za koje glasa. Tako vođa postaje i politika i ideologija stranke.
Programi partija jesu njihov politički projekat, ali one najčešće vrludaju između zahteva građana i mogućnosti da se ostvari zapisano, pa je zato pitanje koliko vredi čitati njihove programe. Jer, na izborima se najčešće glasa za one koji su najveštiji i ostave najbolji utisak. Zato će neki naši analitičari smatrati svetogrđem kada DSS pred izbore upiše u program da je za monarhiju ili kada Zoran Đinđić uvede DS u Socijalističku internacionalu. Međutim, mnoge stranke zapadne demokratije su menjale ideologije da bi se približile biračima ili da bi premostile neki težak period i nisu zbog toga propadale. Ideologiju ponekad i treba promeniti, mada ona teži da bude otporna na svaku pomenu.
Milan Nikolić, analitičar, kaže da naše partije najčešće nemaju ideologiju i da nisu programski definisane. "Sve partije su htele u centar jer tu ima najviše glasova. Svi pokušavaju da uhvate sredinu, ali se i menjaju. Tako je G17 plus razvila socijaldemokratski aspekt, a počeli su kao liberali. Za LDP se kaže da je proevropska, u praksi su neoliberalna stranka, a počeli su bez ozbiljnog koncepta. DS je neoliberalna kada je na vlasti, a kada je u opoziciji onda je socijaldemokratska. Ona će u budućnosti sigurno ići na jasnije profilisanje. Neke stranke sede na tri stolice i moraće da se profilišu."
Ali, sedenje na tri stolice nije srpski specijalitet. Nikolić kaže da je Toni Bler laburiste hteo da pomeri udesno i Šreder je bio na toj liniji i francuski socijalisti su takođe hteli da idu udesno, ali je to propalo. Onda se postavilo pitanje ako se bira između dve desne partije za koju se opredeliti: za izvornu ili onu koja je to postala u vreme izbora. Nikolić kaže da se kod nas voli pragmatičnost. Ali i da bi bolje profilisanje stranaka smanjilo apstinenciju.
Jovo Bakić, sociolog, kaže da partije imaju uopštenu ideologiju – ali i da u okviru opštih smernica postoji veliki prostor. "SRS je jasno profilisana krajnje desno. DSS je klasično konzervativna od kada je nastala, a jedan od znakova je to što podrazumeva značajnu ulogu crkve u društvu, kao što je to i u evropskim i američkim konzervativnim strankama. DS je nastala kao neoliberalna, a devedesetih godina su postali desni liberali. Posle 2000. godine Đinđić ih je uveo u socijalističku internacionalu, pa je to postala stranka levih liberala. SPS nije menjala ideologiju, već je promenila vođu. To je tradicionalistička levica, ali oni ne štite, na primer, prava manjina ili polova, već štite seljake i penzionere pošto je SRS preuzeo radnike zahvaljujući demagogiji kojom se služe. Nova Srbija ima klasičan konzervativni koncept sa 'domaćinom& na čelu. LDP je neoliberalna, ali u socijalnoj sferi pokušavaju da budu levi liberali. Moraće da se opredele da li će biti levo ili desno."
Bakić kaže da pred izbore proradi demagogija, samo je pitanje koliko je ko pametan da ne pretera. "U predizbornoj kampanji su tipična odstupanja, mada su se naše stranke držale programa ako su na vlasti."
Dijana Vukomanović iz Instituta za političke studije u knjizi grupe autora "Ideologija i političke stranke u Srbiji" kaže da su partije ideologizujuće institucije. "One su postale centralni brokeri ideja u savremenom društvu". Ona još piše da, iako se ideologija može posmatrati kao primarno pozitivan fenomen, koji konstituiše simbolično tkivo društvenih veza, ona ipak sadrži karakteristike koje joj pripisuju negativni karakter. "Ideologija predstavlja sistem argumentacije, jedan 'izam&, jednu simplificiranu shemu kojom je moguće ubediti članove grupe da svi zajedno imaju pravo da misle onako kako misle. Ideologija tako stiče inerciju netolerancije prema spoljnom okruženju, prema novinama koje dolaze iz njega i teži da bude rezistentna na svaku promenu. Stoga gotovo svaka studija, interpretacija ideologije ukazuje na kontroverzu legitimiteta ideologije."
[objavljeno: ]
