Izvor: Politika, 03.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šarmiranje birača
Priče da bi udruženi demokratski blok, ako bi svi birači izašli na glasanje, pobedio radikale kao od šale, ne stoje Kada bi u Srbiji glasanje na izborima bilo zakonska obaveza, rezultati bi bili praktično isti, pokazuje istraživanje koje je u Beogradu sproveo Strateški marketing. Srđan Bogosavljević, generalni direktor te agencije, kaže da bi SRS, DS, DSS i SPS dobili za petinu više glasova. Malo manje od petine dobili bi G17 plus i LDP, a nešto su slabiji SPO, PSS i NS, verovatno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i zato što je istraživanje sprovedeno samo u glavnom gradu. Za najjače se ništa ne bi promenilo, kaže Bogosavljević.
Pitanje je postavljano ljudima koji su rekli da neće glasati. Pola biračkog tela u Srbiji je opredeljeno i glasa. Polovina ostatka, oko 1,5 milion, nikada ne glasa kao ni 500.000 onih koji su u biračkom spisku ali nisu u Srbiji. Druga polovina "neglasača" se praktično ipak rasporedi i ide strankama proporcionalno njihovoj jačini. I naravno, čak i kada bi zakon naredio glasanje bilo bi ljudi koji ne bi izašli na birališta ma kakvu kaznu platili za to.
Dakle, priče da bi udruženi demokratski blok ako bi svi birači izašli pobedio kao od šale radikale ne stoje. Bogosavljević je protiv termina demokratski blok ili demokratska opozicija jer, kako kaže, u Miloševićevo vreme je bilo lako odlučiti se i termin demokratska opozicija je držao vodu. Sada, misli on, ne postoji nikakav demokratski blok ni demokratska opozicija, već neke jake stranke koje se bore za vlast.
"Nije normalno da se dve jake stranke koje se bore za vlast udruže kako bi ugrozile treću. Posle izbora mogu da se udružuju, a oni koji se udružuju u predizborno vreme pokazuju svoju slabost, nemoć da se bore sa jakim. U suštini, priča o udruživanju demokratskih stranaka ili demokratskog bloka protiv radikala je priča za koju bih, da sam strateg radikala, najviše voleo da se lansira što više i što češće. Jer bi to značilo da su oni jedna izuzetno ozbiljna stranka kada su svi protiv nje. To je bila priča sa Slobodanom Miloševićem, a sada se radikali ne mogu izjednačiti sa onim što je lider socijalista predstavljao. U ovom trenutku postoje SRS, DS, DSS, NS, G17 plus i to su jake stranke koje imaju međusobno vrlo izdiferencirane profile, bez obzira na to što nisu toliko različite i po svojim programima. Razlikuju se na osnovu nastupa u javnosti i ljudi koji su nosioci politike. I ovde ljudi, kao svuda u svetu, ne čitaju programe nego gledaju ljude", kaže Bogosavljević.
Da li bi radikali sada mogli da predstavljaju ključni motiv za izlazak na izbore kao što se to dogodilo 2000. godine sa Miloševićem? Bogosavljević odgovara odrečno i kaže da je vreme kada je ljude trebalo naterati da izađu jer ne vole vlast – Miloševićevo vreme.
"Sada imamo poprilično razočarenje u svakoga ko je bio na vlasti jer se situacija popravlja mnogo sporije nego što ljudi žele i što su očekivali, mada su neke promene vidljive. Dakle, postoji razočarenje u različite stranke, a ranije je razočarenje bilo vezano za Miloševića, pa je apatiju trebalo preokrenuti u snagu demokratske opozicije. U ovom trenutku SRS je najveća stranka i ne može kao najveća stranka da ima birače samo među fanatičnim radikalima. Samo male stranke mogu da imaju fanatične simpatizere. SRS ima gomilu sveta koji uopšte nije fanatičan i ima problem da aktivira svoje simpatizere. Deo birača radikala su ljudi iz gradova koje je tranzicija oštetila i gledaju na institucije kao na nešto što je važno. Oni nisu fanatične pristalice radikala i kada institucije napadaju radikale ti glasači, žrtve tranzicije se povlače u apstinenciju", tvrdi Bogosavljević.
U Miloševićevo vreme on je bio i kriv i zaslužan za sve. I danas je veliko nezadovoljstvo građana, ali oni ne prepoznaju uzrok u jednom čoveku ili u jednoj stranci. "Niko ne može da kaže da su radikali krivi što nismo ušli u EU. Niti se može reći da su radikali započeli rat, nego je to učinio Milošević. I nisu samo radikali podržavali Miloševića. I u izvornom DOS-u bilo je visoko rangiranih u Miloševićevo doba", kaže Bogosavljević.
Ako radikali nisu ujedinjujući motiv za birače što je bio Milošević, da li bi kampanja za povećanje izlaznosti na izborima kao 2000. godine išla na ruku takozvanom demokratskom bloku. Nikako, tvrdi Bogosavljević: "Državna kampanja – televizijska –doprinela bi podjednako svima, najviše najjačima. Zašto bi država radila kampanju koja bi najviše doprinela SRS-u i DS-u, koje nisu na vlasti. Kampanja za izlaznost samo birača takozvanog demokratskog bloka koja bi ostavila kod kuće apstinente sklone radikalima – nije moguća".
Bogosavljević je, tumačeći rezultate istraživanja, zaključio da udruživanje stranaka više ne može da ima pozitivnu snagu kao 2000. godine. To je posledica činjenice da su sve važne stranke bile u međusobnim ratovima. "Onog momenta kada se lideri do juče zavađenih stranaka pojave zagrljeni, oni odseku od sebe deo svog biračkog tela. Zato svaka stranka treba da vodi računa o širenju svog biračkog tela a ne o napadanju druge stranke", kaže Bogosavljević.
Dokaz za ovakvu tvrdnju on nalazi u istraživanjima koja pokazuju da je građanima i te kako jasno za koju stranku glasaju i zašto. Ne moraju oni da poznaju program stranke, ne zna ga bi birač na Zapadu, ali imaju jasnu predstavu o razlikama među strankama.
Ivana Anojčić
[objavljeno: 03.09.2006.]
