Izvor: S media, 10.Jun.2010, 09:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šarićeve stvari kupovali iz pomodarstva
Prva javna licitacija zaplenjenih stvari stečenih kriminalom više je prekjuče ličila na rasprodaju u nekom novootvorenom supemarketu. Ljudi su se tiskali oko bele tehnike, stilskog nameštaja, svađali, pretili konkurentima i plaćali preskupo za polovne stvari koje su koristili Darko Šarić, njegova porodica, prijatelji i saradnici, verovatno da bi sutra mogli komšiji da kažu: „Ovo je iz Šarićeve vile”.
U svakom društvu postoji sloj ljudi koji boluje od potrebe >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << da se dokaže i pokaže pred drugima, najčešće tako što poseduje neke statusne simbole. Mislim da smo na licitaciji mogli da vidimo čist snobizam na delu. To su ljudi koji se dive onome što ne razumeju. Snob se nikad ne hvali svojim vrednostima već tuđim. Tako će onaj koji je kupio nešto na licitaciji reći prijatelju: „Hoćeš li pivo iz Šarićevog frižidera?” ili „Uvali se u Šarićevu fotelju”. Na taj način on smatra da će pokazati svoj status i eksponirati se, pa makar i negativno - smatra Dragan Koković, profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
Velika ponuda i niske početne cene privukle su prekjuče na licitaciju u magacin Direkcije blizu 500 ljudi. Bela tehnika, televizori, zvučnici i druga oprema vrlo brzo su razgrabljeni, iako nisu imali nikakvu garanciju niti potvrdu o ispravnosti. Neki od tih aparata plaćeni su basnoslovno, poput kućnog bioskopa čija je cena dostigla neverovatnih 240.000 dinara.
Jedino objašnjenje koje imam je da su te stvari kupovali ljudi koji mu se dive. Nadmetanje za kupovinu onoga što je pripadalo Šariću i plaćanje za stvari više nego što zaista vrede, podseća me na odnos prema nekome ko se na ovaj ili onaj način doživljava kao idol, kao recimo kupovina gitare Džona Lenona. Druga važna stvar je odnos prema novcu. Onaj ko je spreman da bez razmišljanja da 200.000 dinara za nešto što toliko ne vredi, verovatno ga je i sam lako zaradio - priča psiholog Žarko Trebješanin.
Za „mauntin bajk” sa izbušenim gumama novi vlasnik je izbrojao čak 24.000 dinara iako je početna cena bila samo 1.000 dinara. Jednoj ženi nije bio problem da za stonu lampu plati 51.000 dinara, a jedan mladić zadovoljno je iz magacina izneo dasku za peglanje koja ga je koštala 1.600 dinara.
- Ne razumem motive, zašto bi neko došao i kupovao te stvari. Ima tu i toga što posedovanje Šarićevih stvari predstavlja i neku vrstu statusnog simbola. Ipak, skloniji sam da poverujem da smo mi društvo u tranziciji koje je na putu iz starog u novi sistem, pa često radimo razne neracionalne i nelogične stvari - kaže sociolog Ratko Božović.
Posebno upečatljiva na licitaciji bila je grupa ljudi od kojih su neki došli sa kesama punim novca. Oni su kupili po nekoliko stvari, a svesno su podizali cenu u još mnogim licitacijama. Ostali takmičari mogli su da kupe samo ono što njima nije bilo interesantno.
Kirminolog Zlatko Nikolić smatra da je napravljena greška u samoj organizaciji licitacije, jer su građani na osnovu oglasa shvatili da se prodaju rariteti, odnosno neke vredne stvari sa pedigreom, a ne imovina kriminalca.
- To je u ljudima probudilo prizemni snobistički instinkt da se razmeću novcem. Pojedinci, koji su dolazili sa kesama punim para, sigurno ne spadaju u otmen svet i oni nisu ponos ovog društva. U pitanju je klasično pomodarstvo. Nije dobro stvarati sliku o Šariću kao nekom kome se treba diviti. Mi kao društvo moramo ozbiljno da se tim problemom pozabavimo - kaže Nikolić.
